Dodaj upozorenje o ceni

Vrste depozita i njihova evolucija

Objavio Daniel Vasilev u kategoriji Zlatna škola na dan 12.08.2022
Cena zlata (XAU-RSD)
200 501 RSD/oz
  
+ 625 RSD
Cena srebra (XAG-RSD)
2 528 RSD/oz
  
+ 40 RSD

Već znamo šta predstavlja novac i kamata i kako se formira vrednost. Vreme je da se upoznamo sa sledećim važnim konceptom sa kojim se svakodnevno srećemo. Zapravo svako od nas ih koristi na jedan ili drugi način. To su depoziti (štedni ulozi).

Više o ovoj temi: Šta je kredit i šta treba znati o njemu?

U ovom članku saznaćete šta oni predstavljaju i kako se došlo do štednih uloga kakve danas poznajemo i koristimo. U narednim ćemo razmotriti kredite i manipulaciju njima, koja, uz manipulaciju depozitima, igra ključnu ulogu u naduvavanju balona i u gotovo svim ekonomskim krizama, ne samo danas već i kroz istoriju.

Šta je depozit: štednja (depozit) po viđenju

Depozit, odnosno štedni ulog je ugovor kod kojeg jedno lice, koje nazivamo „ulagač“ ili „deponent“ predaje drugom (depozitar) pokretninu na čuvanje, pri čemu na zahtev tu stvar mora odmah vratiti deponentu. Ovo poslednje važi za štedne uloge po viđenju. Pored njih, međutim, postoji i druga vrsta štednih uloga – oročeni štedni ulozi.

U prošlosti je ova podela bila od posebno velikog značaja. Razlog za to je što se kod štednje po viđenju vlasništvo nad robom ili dobrima, koja ne moraju obavezno biti novac ili zlato, već bilo kakva roba, ne prebacuje na depozitara, već oni ostaju u posedu ulagača. Zato su i banke, kao institucije koje su obično u svojstvu depozitara, bile obavezne da vrate ulog, što se na latinskom naziva tantundem.

Više o ovoj temi: Čemu nas uči rastući potrošački dug i šta raditi sa novcem?

Istovremeno, banke koje su prikupljale štedne uloge, i koje se nazivaju depozitnim bankama, zapravo nisu zaračunavale kamatu na te štedne uloge. Budući da je njihova uloga bila da naprosto budu čuvar dobara, da funkcionišu praktično kao trezor, otuda su i njihovu dobit predstavljale naknade koje su im plaćali klijenti.

Iz obaveze da u potpunosti čuvaju iznos uloženih sredstava proizilazi i zahtev da depozitari posluju sa punim rezervama.

Mnogo je razloga zašto se ljudi odlučuju na štednju po viđenju, pritom su skoro svi aktuelni i danas. Vodeći su bezbednost, pogodnost za upotrebu i lako prebacivanje sredstava. Ako zamislimo finansijsku strukturu u kojoj je zlato novac – stanje kakvo je bilo vekovima sve do početka sedamdesetih godina XX v., onda je razumljivo da će ljudi poveriti svoje zlato na čuvanje, jer se ono, kao prvo, ne prenosi lako, naročito značajnije količine, a, kao drugo, mogao bi ga neko ukrasti od vlasnika ako se sazna da on čuva velike količine u svojoj kući, na primer.

Više o ovoj temi: Kako izbeći ličnu finansijsku krizu

Sistem depozitnih banaka i štednje po viđenju, kod koje se vlasništvo nad ulogom ne prebacuje na depozitara, postojao je u celom svetu bukvalno hiljadama godina. A prebacivanje prava bilo je toliko važno da bi bankar u Kataloniji koji nije mogao da vrati sredstva deponovana kod njega godinu dana nakon njihovog potraživanja, dobijao smrtnu kaznu. U svom kapitalnom delu „Novac, bankarski kredit i ekonomski ciklusi“ ekonomista Hesus Herta de Soto opisao je bar jedan takav slučaj. Uprkos reformi bankarstva, o kojoj ćemo dalje govoriti, sudski postupci zbog pronevere sredstava od strane bankara vođeni su u pojedinim evropskim zemljama gotovo do sredine XX v.

Zašto štedni ulog ne može da bude kredit

Već smo videli da je glavno obeležje štednog uloga po viđenju zadržavanje vlasništva nad uloženim sredstvima, dok kod kredita nije tako, kao što ćete videti u sledećem članku. Ali postoji i ekonomski razlog što štedni ulog ne može biti kredit. On se ogleda u sledećem:

Kod kredita se postojeća roba zamenjuje za buduću robu. Ako se vratimo na članak o kamatama, podsetićemo se da je upravo to njihova uloga – pretpostaviti u kojoj meri će se ljudi odlučiti za robu danas u odnosu na istu tu robu u budućnosti. Upravo iz tog razloga postoji kamata na kredite.

Kod depozita nije tako. Ekonomista Ludvig fon Mizes u jednoj od fundamentalnih knjiga na ovu temu „Teorija novca i kredita“ navodi da:

Ulagač date sume novca, koji u zamenu za nju dobija polisu koju opet može pretvoriti u novac u svakom trenutku i koja mu može poslužiti u apsolutno iste svrhe kao i iznos naveden na njoj, nije sada zamenio postojeću za buduću robu. Polisa koju je dobio za svoj ulog za njega je takođe sada postojeća roba. To što je uložio novac ni u kom slučaju ne znači da se odrekao neposrednog  raspolaganja dobrom koje poseduje.

Danas banka može koristiti sav novac položen na štedni ulog u bankarskom sistemu. Zbog toga u naše vreme na svaki ulog postoji kamata, što je praktično nezamislivo za štedne uloge (depozite), kako objašnjava italijanski teoretičar Paskvale Kopa-Cukari, u svojoj knjizi Il Deposito Irregolare („Neredovni depozit“):

Neposredna posledica prava datog ulagaču da u svakom trenutku povuče svoj ulog, kao i obaveza depozitara da ga na zahtev preda, kao i da stalno na raspolaganju ima tantundem ulagača, predat kao neredovni depozit, apsolutno onemogućava dugovanje bilo kakve kamate ulagaču od strane depozitara.

Kopa-Cukari nije slučajno izabrao reč „neredovni“ za naslov svoje knjige.

Oročena štednja (depozit)

Oročena štednja je vrsta depozita kod kojeg se sredstva polažu na određeni rok na kraju kojeg depozitar treba da vrati ne samo uložena sredstva, već i kamatu na njih. Ovde deponent ne plaća naknadu, ali prebacuje svoje vlasništvo nad sredstvima do kraja roka kredita. Za razliku od štednje po viđenju, on nema pravo da podigne taj iznos kada poželi. Ukoliko to učini, iznos oročene štednje biće umanjen za iznos koji ostaje do isteka roka. Takođe, finansijska institucija nije u obavezi da čuva u celokupan iznos sve vreme.

Više o ovoj temi: Šta je inflacija

Kao što pokazuju definicije koje smo dosad izneli, oročeni depozit nije nikakav depozit, već kredit koji „ulagač“ daje banci ili depozitaru. Pošto između ove dve aktivnosti nema ničeg zajedničkog, njih su realizovale različite institucije.

One čija je primarna uloga prikupljanje depozita (štednih uloga) i koje su služile prosto kao sefovi, nazivale su se depozitne banke. Kod njih se, kao što smo videli, dobit formirala od naknada koje su im plaćali klijenti. Drugi tip banaka su one koje su operisale oročenim „depozitima“, tzv. Kreditne banke. One su koristile sredstva oročenih „depozita“ svojih klijenata da bi same one odobravale kredite, pri čemu su ostvarivale dobit koju predstavlja razlika (ili marža) između isplaćene i dobijene kamate.

Pogledajmo zašto danas ne postoji slična podela.

Pilova reforma i nastajanje savremenog depozita

Nezavisno od sankcija, korišćene sredstava položenih na ulog po viđenju oduvek je bilo primamljivo za učesnike na finansijskim tržištima. Obično su same vlade bile među institucijama koje su posezale za tim, budući da im je obezbeđivalo kredite po mnogo povoljnijim uslovima.

Zato postepeno dolazi do promene zakona tako da se ne zahteva čuvanje punih rezervi kod depozita po viđenju – prelazi se sa bankarstva sa punim rezervama na bankarstvo sa delimičnim rezervama. Praktično se na taj način eliminiše jedan od ključnih elemenata suštinskog depozita, a to je upravo vlasništvo nad položenim sredstvima.

Više o ovoj temi: Šta je investiciono zlato

Celokupan prikaz zakonodavnih i teoretskih promena predstavio je opet Hesus Herta de Soto u „Novac, bankarski kredit i ekonomski ciklusi“. Ono što je važno jeste da je to postojeći način operisanja u finansijskom sistemu i danas. Na primer, u evrozoni minimalne rezerve koje banke treba da održavaju iznose 1% iznosa „depozita“, a u Bugarskoj – 10%. To znači da bankarske institucije mogu preostalih 99% ili 90% uloga koristiti za kreditiranje.

Promena se ogleda i u još nečemu – već svuda u svetu postoji kamata na štedne uloge. Kao što smo videli, to se nikada nije dešavalo kod depozita po viđenju u ljudskoj istoriji.

Uzimajući u obzir različite definicije „depozita“ i „kredita“ i pravila o vlasništvu nad sredstvima, više nije neophodno da dve posebne vrste banaka obavljaju delatnost u sferi depozita. Tako nastaju poslovne banke koje i danas postoje.

Jedini pokušaj da se spreče manipulacije novcem jeste Pilov zakon, donesen 19. jula 1844. g. u Engleskoj, koji je i danas na snazi. On bankama zabranjuje da idu u emisiju banknota bez pokrića, ali ne i bankarstvo sa delimičnim rezervama ili otvaranje depozita bez pokrića; to je i normativni akt kojim se osniva centralna banka u Engleskoj – Banka Engleske. Evo šta navodi De Soto o ovom zakonu:

To objašnjava zašto Pilov zakon od 19. jula 1844. g., osnova celokupnog savremenog bankarskog sistema, zabranjuje emisiju banknota bez pokrića, ali je apsolutno neefikasan po pitanju ostvarivanja postavljenih ciljeva: monetarna stabilnost i jasno definisanje i zaštita prava vlasništva građana vezano za ulog. Ovaj neuspeh treba pripisati nesposobnosti zakonodavaca da shvate da bankarski depoziti s delimičnim rezervama imaju upravo istu takvu prirodu i vode do istih ekonomskih posledica kao i banknote bez pokrića. Pa tako Pilov zakon ne zabranjuje bankarstvo s delimičnim rezervama, čime se nastavlja viševekovna praksa „odobravanja“ (sekundarnih) depozita bez pokrića.

Ovako izgleda istorija depozita, njihova ekonomska i pravna suština i stanje u kume se nalaze danas. Očigledno deo svojstava, koja su ih određivala kao „depozite“ danas ne postoji, dok je istovremeno bankarstvo sa delimičnim rezervama opšteprihvaćena praksa. Zašto je to od ogromnog značaja za savremenu ekonomiju shvatićemo u člancima koji slede – o kreditima i ekonomskim krizama.

Možda biste voleli da pročitate i