Dodaj upozorenje o ceni

Anatomija svake ekonomske krize

Objavio Daniel Vasilev u kategoriji Zlatna škola na dan 01.09.2022
Cena zlata (XAU-RSD)
200 730 RSD/oz
  
+ 812 RSD
Cena srebra (XAG-RSD)
2 528 RSD/oz
  
+ 45 RSD

Već smo se upoznali sa funkcionisanjem kamata, depozita i kredita, kao i sa evolucijom banaka sve do savremenih poslovnih banaka. Dosad smo razmotrili njihovo funkcionisanje uglavnom u tržišnom sistemu, u kome su klijenti polagali svoja sredstva na depozit, a na osnovu njihove vremenske preferencije (tj. sklonosti da radije imaju robu sada, a ne u budućnosti) određivan je nivo kamate, a samim tim i pristup kreditima.

Ovaj sistem u izvesnom smislu postoji i danas, ali iznad njega stoje centralne banke koje određuju nivo kamata i pravila u bankarskom sistemu. Zato danas nivo kamate ne zavisi toliko od sklonosti potrošača da štede, već od odluka centralizovanog tela koji smatra da poseduje sve znanje, te da može upravljati ekonomijom.

To je u praksi nemoguće, kao što dokazuje ekonomista Ludvig fon Mizes u svojoj knjizi „Socijalizam. Ekonomska i sociološka analiza“, objavljenoj 1922. g. No pre nego što ćemo razmotriti do čega vodi ova intervencija od strane centralnih banaka, evo šta tim povodom kaže Fridrih fon Hajek, dobitnik Nobelove nagrade, u svom govoru naslovljenom „The Pretence of Knowledge“ 1974. g.:

Ukoliko čovek ne bi da nanese više štete nego koristi dok se trudi da popravi socijalni poredak, on će morati da nauči da u toj, kao i u drugim oblastima, u kojima preovlađuje suštinska kompleksnost organizovanog tipa, on ne može dobiti sve to znanje koje bi mu omogućilo da bude gospodar događaja. Stoga će on morati da koristi znanje do koga može doći ne da bi oblikovao rezultate onako kako zanatlija oblikuje svoje delo, već da bi kultivisao rast tako što će stvoriti odgovarajuće okruženje, kao što to čini baštovan za svoje biljke. Opasan je jak osećaj sve veće moći, koji dugujemo napretku fizičkih nauka i koji iskušava čoveka, „zanesenog uspehom“, kao što se govorilo u ranom komunizmu, da potčini ne samo prirodni svet nego i ljudsku sredinu kontroli ljudske volje.

Geneza ekonomskog ciklusa ili kako počinje jedna ekonomska kriza

Kada su ljudi skloni da troše više novca u sadašnjem trenutku, a ne da štede za budućnost, nivo kamate se povećava, jer u bankarskom sistemu ima manje sredstava koja mogu biti odobrena.

U naše vreme, međutim, nije baš tako. Kamate, po kojima poslovne banke podižu kredite od centralnih banaka, kao i kamate koje centralne banke plaćaju za deponovan novac poslovnih banaka kod njih, određuju se na centralnom nivou. Kada je reč o evrozoni – određuje ih Evropska centralna banka (ECB); a u SAD – Federalne rezerve.

Više o ovoj temi: Akcije, zlato i inflacija: Šta se događa kad kamata raste?

Tako, promenom referentne kamatne stope centralne banke određuju nivo kamata u čitavoj ekonomiji. Nemoguće je da poslovne banke plaćaju kamatu za rezerve koje drže u Evropskoj centralnoj banci, kao što se dešava već tri godine, budući da je nivo referentne kamatne stope negativan, a da istovremeno plaćaju visoku kamatu na depozite svojih klijenata. Kada je referentna kamatna stopa na depozite niska, kamate koje klijenti poslovnih banaka dobijaju takođe su niske.

Infografika 1: Promene kamate i recesije


Teorija koja stoji iza intervencije centralnih banaka je sledeća: ukoliko se jedna ekonomija „zahuktala“, one povećavaju kamatnu stopu; ako li pak usporava, one je smanjuju da bi stimulisale kreditiranje. Realnost je obično drugačija, same centralne banke zadržavaju referentnu kamatnu stopu na nižem nivou nego što bi bila na slobodnom tržištu.

Pošto tako šalju lažni signal da u ekonomiji ima više slobodnog novca nego što je realno stanje, te veštački niske kamate, u kombinaciji sa štampanjem novca od strane centralnih banaka, dovode do procesa kreditne ekspanzije, a on pak do ponavljanja bumova i recesija, do procesa koji nazivamo ekonomskim ciklusima.

No pre nego što ćemo razmotriti kako se oni odvijaju, postoji još jedan ključni fenomen, neophodan za tu „savršenu oluju“ za koju su zaslužne centralne banke, a to je bankarstvo sa delimičnim rezervama.

Uloga bankarstva sa delimičnim rezervama

Kada banke čuvaju celokupan iznos sredstava koja su kod njih deponovana, one operišu punim rezervama. Istorijski, to je bilo praksa, jer je depozitno bankarstvo bilo drugačija delatnost od kreditnog bankarstva i depoziti ulagača su ostajali u njihovoj svojini iako je njihov novac fizički bio u bankama.

Tokom XIX v. ovaj sistem je eliminisan Pilovim zakonom u Velikoj Britaniji. Njime se zabranjuje bankama da stvaraju novac ni iz čega, što će moći da čini samo centralna banka, ali im omogućava da koriste sredstva sa depozita svojih klijenata. Tako se rađa savremena poslovna banka, koja kombinuje način funkcionisanja depozitnih i kreditnih banaka iz prošlosti. Važno je da same banke mogu koristiti depozite za odobravanje kredita. Kada banke čuvaju samo deo iznosa štednih uloga dok ostatak koriste za odobravanje kredita, govorimo o bankarstvu sa delimičnim rezervama.

Tako je Pilov zakon doživeo neuspeh. Banke mogu da povećaju novčanu masu, ali ne štampanjem, već uz pomoć procesa kreditne ekspanzije. Bankarstvo sa delimičnim rezervama predstavlja pravni presedan – istovremeno dva ekonomska subjekta: ulagač i korisnik kredita polažu pravo na jednu te istu aktivu, a to je novac, položen na štednju, čiji je banka jedan deo odobrila kao kredit.

Da bismo shvatili razmere problema, mora biti jasno da je u evrozoni iznos obaveznih rezervi tek 1%. To znači da banke mogu čuvati samo taj 1% od iznosa depozita, koji su položeni kod njih, dok ostalih 99% mogu podeliti u vidu kredita. Koliko je to loše, koliko je nestabilan sistem bankarstva sa delimičnim rezervama i do kojih negativnih fenomena on vodi, videćemo u tekstu niže.

Šta je kreditna ekspanzija

Kreditna ekspanzija je odobravanje kredita od strane banaka, pri čemu oni nadmašuju iznos depozita položenih kod njih. Kao što smo videli, to je moguće zahvaljujući činjenici što su po zakonu banke obavezne da čuvaju samo jedan mali deo uloga svojih klijenata, a ostatak mogu koristiti za odobravanje kredita.

Katalizator kreditne ekspanzije je politika centralnih banaka da se veštački smanjuje referentna kamatna stopa ispod vrednosti na kojoj bi bila u potpuno tržišnim uslovima.

Grafikon 1: Referentna kamatna stopa u evrozoni

Izvor: Tradingeconomics; ECB

To se posebno može uočiti u poslednjoj deceniji, pri čemu u evrozoni referentna kamatna stopa već godinama iznosi 0%, a u SAD je zadržavana nešto iznad nule pre nego što će i tamo biti smanjena.

Veza referentne kamatne stope sa kamatom na potrošačke i korporativne kredite je nesumnjiva kada pogledamo njihova kretanja u evrozoni u poslednjoj deceniji.

Grafikon 2: Kamata na korporativne kredite do milion evra (leva skala, svetloplava kriva) i na nove potrošačke kredite (desna skala, tamnoplava kriva) u evrozoni

Izvor: S&P Gobal Ratings, Refinitiv, ECB

Ali uloga centralnih banaka nije obavezna, jer je do kreditne ekspanzije dolazilo čak i bez njihovog postojanja. Dovoljno je samo da vlasti dozvole bankama da koriste depozite svojih klijenata da bi finansirale kreditiranje (tj. potrebna je dozvola čelnika da bi se narušili tradicionalni pravni principi), pa da se u praksi nakon toga pojave isti fenomeni.

Proces kreditne ekspanzije

Na početku kreditne ekspanzije kamate na kredite padaju ispod nivoa, na kome bi inače bile u isključivo tržišnim uslovima. Kao što smo videli, danas se to dešava zahvaljujući politici centralnih banaka koje planski održavaju referentnu kamatnu stopu veštački niskom.

Kada se ona veštački smanji, kompanije i pojedinci dobijaju lažni signal da u ekonomiji ima više ušteđenog novca, nego što je to realno. Zato kompanije počinju da podižu kredite za investicije, a domaćinstva – potrošačke, hipotekarne itd.

Više o ovoj temi: Čemu nas uči rastući potrošački dug i šta raditi sa novcem?

Ako se vratimo primeru sa evrozonom, rast zaduženosti kompanija je fenomen koji je i realno prisutan, paralelno sa smanjenjem referentne kamatne stope i smanjenjem kamate na korporativne kredite, koje je nakon toga usledilo.

Veštačko smanjenje kamate nije odraz postojećih resursa date ekonomije, zato su investicije pogrešne. Tako se stvara povećana potražnja aktiva u ekonomiji, ali i mnogo fantomskih firmi koje ne realizuju dobit, već postoje samo zahvaljujući relativno niskom kreditu.

Više o ovoj temi: Da li zbog povećanja kamate u Evropu dolazi ekonomska kriza?

Koncentracija ovakvih fantomskih firmi u različitim sektorima naziva se napumpavanjem balona u ekonomiji. Definicija balona glasi: masovno pravljenje preduzetničkih grešaka u ekonomiji. To je fenomen koji je primetan u svim krizama kroz istoriju. Tokom Velike recesije, poslednje značajnije takve krize, 2008. g. državni dugovi, koji su znatno porasli u poslednjih nešto više od deset godina pretvorili su se u svojevrstan balon, kao i tržište nekretnina, naročito u SAD i Evropskoj uniji.

Proces naduvavanja balona predstavlja distorziju ekonomije. Do toga dolazi jer tokom njega kompanije i domaćinstva nastoje da iskoriste olakšani pristup aktivama, čija bi cena inače bila veća za njih. Na taj način te iste aktive nisu bile dostupne kompanijama i domaćinstvima kojima su realno bile potrebne zbog činjenice da je već trebalo da budu konkurentni, kao i oni tržišni igrači koji su iskoristili to veštački jeftino kreditiranje.

Grafikon 3: Udeo fantomskih kompanija u evrozoni

Izvor: S&P Global Market Intelligence, S&P Global Ratings, Bank of International Settlements

Činjenica da udeo fantomskih firmi raste vidi se i na osnovu promena kreditnog rejtinga kompanija tokom godina, i na osnovu udela preduzetničkih dugova preko rasta ili smanjenja neto dobiti.

Grafikon 4: Udeo kompanija sa rejtingom AA (izuzetno jake mogućnosti za izmirivanje svojih zaduženja; tamnoplavi stubići) i sa rejtingom CCC (osetljive kompanije, čije je izmirivanje dugova povezano sa povoljnim uslovima; svetloplavi stubići) u evrozoni

Kreditna ekspanzija obavezno ima i svoj kraj. Što više banke povećavaju kreditiranje, to su one same podložnije riziku, jer se udeo rezervi smanjuje. Tako su one primorane da zaustave ovaj proces povećanja kredita i da povećaju kamatnu stopu. Za fantomske kompanije u sektorima sa naduvanim balonima to je pogubno, jer one ne mogu da izmire svoja dugovanja usled povećanja kamate i opadanja prihoda. Dolazi do masovnog propadanja, što predstavlja čišćenje pogrešnih investicija. Recesija je prirodni proces ozdravljenja ekonomije.

Koliko novih neobezbeđenih kredita može da bude odobreno

Način izračunavanja kapaciteta za ovakve kredite u bankarskom sistemu jeste preko bankarskog multiplikatora. Ako uzmemo da je jedna samostalna banka dobila depozite u iznosu od milion evra i da ista treba da održava rezerve u iznosu od 10%. Onda će iznos kreditne ekspanzije biti jednak depozitima, pomnoženim sa procentom odobrenih sredstava i sve to podeljeno sa iznosom minimalne rezerve ili:

kreditna ekspanzija = (1 000 000 х 0,9) / 0,1

Sa ovim parametrima jedna banka može doneti novac ekonomiji, novac koga je devet puta više od iznosa prvobitnog depozita položenog kod nje, a preko procesa kreditne ekspanzije.

Tako će za ceo bankarski sistem multiplikator iznositi 9, jer sa milionom evra uloga on ima kapacitet da odobri nove kredite u iznosu od 9 miliona evra, a ukupna novčana masa u sistemu biće 10 miliona evra. Ceo matematički put kojim se dolazi do ovih vrednosti opisan je u knjizi  „Novac, bankarski kredit i ekonomski ciklusi“, čiji je autor Hesus Herta de Soto.

Očigledno je da je kapacitet bankarskog sistema da stvara neobezbeđene kredite znatno veći kada je iznos minimalnih rezervi koje banke treba da čuvaju 0,01 (kao što je realno u evrozoni), a ne 0,1 (kao u primeru iznad).

Po pravilu što duže se kamate veštački smanjuju, to više neobezbeđenih kredita može biti odobreno u bankarskom sistemu, samim tim dolazi do naduvavanja većih balona, jer broj preduzetničkih grešaka raste.

Tok ekonomskih ciklusa i nastupanje ekonomske krize

Početak kreditne ekspanzije označava i početak ekonomskog ciklusa, samim tim njegova prva faza nije recesija, već uspon (koji se još naziva i ekspanzija) ekonomije. Dosad smo videli kako se povećanje kredita odražava na kompanije, a dalje ćemo videti koji su njegovi efekti na ekonomiju u celini, polazeći od početka ekonomskog ciklusa i veštačkog smanjenja kamata, što je takođe opisao De Soto.

1. faza: Uspon ili rast ekonomije

  • Krajnja potrošnja se povećava, a da pritom nije praćena rastom ušteđevine;
  • Banke odobravaju ogromne količine novih kredita (kao što smo već videli), a kamatna stopa ne pada;
  • Cena kapitalnih proizvoda (tj. proizvoda koji se koriste za proizvodnju drugih, a ne za krajnju potrošnju) raste;
  • Vrednost akcija na berzama raste;
  • Struktura proizvodnje se veštački širi i odražava rast kapitalnih proizvoda;
  • Sektori koji proizvode kapitalne proizvode počinju da nagomilavaju veliku dobit.

2. faza: Ekonomski bum

  • Firme za kapitalnu proizvodnju povećavaju broj zaposlenih;
  • Plate službenika rastu;
  • Bum na berzi postaje masovni, a operacije beleže ogroman rast;
  • Potražnja potrošačke robe skače;
  • Realne plate počinju da padaju. Razlog je što one rastu sporije od cena. Zbog Rikardovog efekta kompanije počinju da zamenjuju kapitalnu opremu radnicima.

3. faza: Recesija ili ekonomska kriza

  • Kreditna ekspanzija je usporena, dok kamatna stopa raste;
  • Krah na berzi;
  • Proizvođači potrošačkih proizvoda beleže povećanje računovodstvene dobiti zbog rasta potražnje;
  • Cene potrošačkih proizvoda počinju da rastu značajno brže od plata;

4. faza: Depresija ili dno

  • Proizvođači kapitalnih proizvoda počinju da beleže teške računovodstvene gubitke zbog povećanja svojih troškova;
  • Kamatna stopa i cene robe i dalje brzo rastu;
  • Počinje otpuštanje radnika iz sektora koji proizvode kapitalne proizvode;
  • Preduzetnici obustavljaju pogrešno započete investicione projekte – primetna je masovna nesolventnost i prekid plaćanja dospelih zaduženja;
  • Prisutan je masovni pesimizam u ekonomiji;
  • Zbog prekida plaćanja banke takođe počinju da upadaju u nesolventnost;
  • Iznos odobrenih kredita se sve više smanjuje;
  • Kapital je potrošen i struktura proizvodnje se sužava;
  • Smanjenje ponude usled nesolventnosti, u kombinaciji sa povećanom novčanom potražnjom, dovode do još bržeg skoka određenih cena krajnjih potrošačkih proizvoda;
  • Primanja i plate suočavaju se sa realnim padom.

5. faza: Oporavak

Dve su moguće varijante oporavka: realna korekcija ekonomije, koja bi se ogledala u povećanju štednje, ili pak nova kreditna ekspanzija. Istorija s kraja dvadesetih godina prošlog veka u SAD i iz sredine devedesetih godina u Evropi pokazuje da postupci centralnih banaka hronično dovode do druge varijante.

Ono što je loše jeste to da političari i centralne banke, kako bi stvorili utisak da je ekonomska kriza savladana, po pravilu naduvavaju još veće balone i tako izazivaju još veću distorziju ekonomije, ne ostavljajući prostora prirodnim silama slobodnog tržišta da dovedu do suštinskog preporoda. Nije slučajno to što je ekonomska istorija XX v., u kojoj bankarskim sektorom dominiraju centralne banke, istorija ciklusa bumova i recesija koji se stalno ponavljaju.

Neki zaključci o ekonomskom ciklusu

Dosad smo videli da manipulacije u bankarskom sektoru od strane centralne banke dovode do hroničnog ponavljanja ciklusa bumova i recesija (tj. do ekonomskih ciklusa). Ali evo važnijih stvari koje o njima treba zapamtiti:

  • veštačko smanjenje referentne kamatne stope dovodi do kreditne ekspanzije, a ona do masovnih preduzetničkih grešaka, distorzije ekonomije i naduvavanja balona u različitim sektorima;
  • kreditna ekspanzija i ekonomski ciklusi zahvataju celu ekonomiju, čak i da neki pojedinac ili firma nisu podigli kredit;
  • početak ekonomskog ciklusa je rast, a ne recesija;
  • što duže se kamata zadržava veštački na niskom niovu to će biti veća distorzija, a faze recesije i depresije dublje;
  • nesolventnost kompanije, koje su se povele za veštački niskom kamatom, predstavlja proces ozdravljenja ekonomije, samim tim je to pozitivan fenomen;

Na kraju, stvaranje iluzije ekonomskog rasta uz pomoć veštačkog smanjenja kamate na kredite ima realnu cenu koja se plaća u vidu ekonomske krize. Zato je u svojoj suštini ovakav pristup izuzetno neodrživ, kao što to jasno pokazuje novija istorija sveta, a posebno razvijenih ekonomija.

Možda biste voleli da pročitate i