Dodaj upozorenje o ceni

Kako se formiraju cene i vrednost

Objavio Daniel Vasilev u kategoriji Zlatna škola na dan 12.06.2023
Cena zlata (XAU-RSD)
263224 RSD/oz
  
- 1849 RSD
Cena srebra (XAG-RSD)
3250 RSD/oz
  
- 105 RSD
Dama gleda kako se formiraju cene i vrednost

Nakon prva dva članka iz serije „Zlatna škola“ već smo se upoznali sa novcem i kamatama. Dok novac u realnom svetu predstavlja opšteprihvaćeno sredstvo razmene, kamata predstavlja odnos između vrednosti danas i vrednosti u budućnosti. Tako je novac sredstvo za merenje vrednosti danas, a kamata – nakon nekog vremena. Ali koja se tačno vrednost njima meri, kako se ta vrednost pretvara u cenu i koje su funkcije cene? Hajde da vidimo.

Formiranje vrednosti i cene

Sve naše aktivnosti uključuju upotrebu oskudnih resursa, koje koristimo kako bismo ostvarili svoje najvažnije ciljeve. U ekonomiji se oni nazivaju upravo oskudni, jer dok su naše želje beskrajne, u realnosti smo ograničeni sredstvima uz pomoć kojih ih možemo ispuniti.

Budući da su naša sredstva oskudna, mi ih koristimo da bismo najpre postigli one najvažnije ciljeve, dok neki manje važni mogu i da ne dođu uopšte na red. Red prioriteta razlikuje se ne samo među ljudima, već i u različito vreme kod jednog istog čoveka.

Zakon granične korisnosti

Činjenica da svojim oskudnim resursima zadovoljavamo najpre one trenutno najvažnije potrebe, u ekonomiji se naziva zakon granične korisnosti. Formulisao ga je Marej Rotbard u svom traktatu „Čovek, ekonomija i država“ i glasi:

Što više posedujemo neku robu, to je njena granična korisnost niža, što je manje imamo, to je veća njena granična korisnost.

Zamislimo da posedujemo tri automobila. Prvim svakodnevno idemo na posao. Drugi koriste naši roditelji da odu do grada, a treći privremeno koristi naš komšija. Međutim, jedan od njih se pokvari i ostajemo sa dva. Sa kojom od ove dve upotrebe ćemo prestati? Sa onom najmanje važnom, što je u ovom slučaju za većinu ljudi najverovatnije auto koji smo dali komšiji.

Od ova tri sredstva kojima raspolažemo treće je najmanje vredno za nas; krajnje ili marginalno, otuda dolazi i ime zakona. Upravo zbog toga što više predmeta imamo, to možemo zadovoljiti i one svoje manje važne potrebe. Zato i ako se istovremeno pokvari i drugi auto, mi nećemo prestati da idemo na posao, već ćemo verovatno zamoliti naše rođake da idu autobusom ili vozom.

Vrednost jednog predmeta, recimo sendviča ili kuće, zavisi od toga koliko nam on može poslužiti da bismo postigli određeni cilj – da se zasitimo ili sagradimo dom. U realnosti se ideja svakog čoveka da mu određena roba može poslužiti za zadovoljenje potrebe ili ostvarenje želje materijalizuje potražnjom za tom robom. Tokom vremena ona obično dovodi i do ponude, tj. proizvodnje.

Do toga ne dolazi uz pomoć čarobnog štapića. Naše želje ostvaruju se tako što smo onda skloni da razmenimo drugu robu za onu koju bismo želeli. Ali potrošači su samo jedna strana jednačine. Na drugoj strani su proizvođači.

Kako vrednost i potražnja formiraju ponudu i cenu

Zato su cene funkcija potražnje, ali i ponude. Jasno je da će vrednost neke stvari rasti što se više ona traži i što se manje proizvodi. Ove kategorije se konstantno regulišu na tržištu i tako proizvodnja i usluge zadovoljavaju u najvećoj meri potrebe ljudi.

Više o ovoj temi: Zakon ponude i potražnje

Iako je cena posledica vrednosti koju svaki čovek pridaje konkretnoj robi, između ove dve kategorije postoji jedna suštinska razlika. Dok se cena može meriti i to je jedna od najvažnijih funkcija novca koji nam omogućava da poredimo različite mogućnosti, vrednost se ne može meriti. Može se reći da se jedan čovek radije opredeljuje za jednu robu u odnosu na drugu, ali ne postoji merna jedinica koja bi izražavala vrednost koju ona ima za njega.

Cene ne pokazuju samo koliko košta neka konkretna roba. One imaju ogromnu ulogu u svetu danas. Nije preterano reći da svet ne bi ni bio moguć bez cena, kao što ćemo videti.

Zašto je zlato skuplje od vode?

Ukoliko je tačno da će ljudi najpre zadovoljiti svoje najvažnije potrebe, zašto je cena zlata veća od cene hleba ili vode? Ovo naizgled naivno pitanje poznato je kao „dilema vrednosti“. Odgovor na njega moguć je tek nakon marginalne revolucije u ekonomiji, koju su istovremeno u različitim zemljama poveli Karl Menger, Leon Valras i Vilijam Dževons 1871. godine. Ona je iznedrila, pored ostalih dostignuća, gorenavedeni zakon o graničnoj korisnosti.

Zlato je istorijski najbolje sredstvo za očuvanje vrednosti, ali ono se ne jede i ne pije. Zašto je onda znatno skuplje od hleba i vode?

Više o ovoj temi: Koje aktive čuvaju kupovnu moć u vreme krize

Razlog je u tome što kada zadovoljavamo svoje potrebe, mi gledamo konkretnu robu kao sredstvo za ostvarenje jedne konkretne želje. Zato kada smo gladni, mi ne razmišljamo o apstraktnoj kategoriji „hleb“, već o konkretnom hlebu ili dva hleba. Kada smo žedni, mi ne želimo svu vodu sveta, već određenu čašu vode.

Iz tog razloga, pod jednakim drugim uslovima, ako treba da biraju šta bi radije, većina ljudi bi uzela konkretnu polugu zlata, a ne konkretni hleb. Zato je i cena zlata veća od cene vode i hleba.

Pogledajmo sada koje su funkcije cene.

Cena kao sredstvo zadovoljenja naših želja

Cene odražavaju zbir želja svih ljudi u jednoj ekonomiji. One su posledica potražnje robe i usluga, kojima će se zadovoljiti potrebe ljudi, kao i ponude. Do te ponude dolazi zahvaljujući cenama.

Razlog za ovakvu sukcesivnost je što svaka firma postoji da bi ostvarila dobit. Kada cene određene robe skoče, to znači da postoji visoka potražnji iz nekog razloga (osim ako iza rasta cena ne stoje promene u ponudi). Samim tim, preduzetnici vide da mogu ostvariti veću dobit ako prodaju datu robu.

Verovatno će, pod jednakim drugim uslovima, postepeno sve više firmi početi da nude datu robu i taj proces će potrajati sve dok se marža dobiti smanji toliko da nema ekonomskog smisla za uključivanje drugih firmi.

Međutim, važno je nešto drugo – upravo cene regulišu proizvodnju i u tom smislu ogroman deo ekonomije, jer pokazuju biznisu gde, za čim i koliko postoji potreba. Iz tog razloga nijednu cenu ne treba regulisati, jer se na taj način poremećuje mehanizam, gde svi mi kao ljudska bića pokazujemo da želimo da dobijemo određenu robu i usluge, dok neki od nas pokazuju da žele da to proizvedu.

Priča o dva kraljevstva i velikoj gladi

Dva susedna i podjednako bogata kraljevstva zadesila je suša, koja je potrajala nekoliko godina, i rezerve žita bile su na izmaku. Naravno, kraljevi su počeli da se pitaju šta da rade. Jedan od njih je primetio da je uvozna cena žita počela da raste i pomislio je da na taj način trgovci eksploatišu njegovo stanovništvo. Zato je uveo ograničenje cena, čime je zabranio da se prehrambeni proizvodi prodaju preko određene vrednosti.

Više o ovoj temi: Do čega dovodi uvođenje ograničenja cena?

Drugi kralj je primetio to isto. Ali je rekao:

Da, cene rastu, ali na taj način u kraljevstvo ulazi hrana. Neću da se mešam u trgovinu.

Tako su cene godinama rasle. Kada se stanje smirilo, žitelji ovog drugog kraljevstva bili su siromašniji, ali su preživeli ovo iskušenje. Žitelji prvog kraljevstva nisu izgubili puno novca, ali su masovno izgubili nešto drugo – svoje živote, a većina preživelih pobegla je iz kraljevstva.

Tako je cena, zbog koje su se trgovci orijentisali prema drugom kraljevstvu, pokazujući im da tamo vlada glad, bukvalno spasila živote ljudi. Upravo su toliko važne cene i u realnom životu. A one imaju i neke dodatne funkcije.

Cene i struktura proizvodnje

Dosad smo govorili o robi široke potrošnje, onoj koju kupujemo u prodavnici. Ali savremena ekonomija je mnogo složenija od toga. Zapravo segment robe široke potrošnje je znatno manji od segmenta kapitalne robe. To su mašine i oprema koji se koriste za proizvodnju ili druge kapitalne robe ili potrošačke robe.

Dolazimo do problema. U prodavnici kao potrošači mi vidimo gotove proizvode. Ali ne postoji nijedan čovek na Zemlji koji zna ceo proizvodni proces, čak i za najjednostavnije proizvode poput olovke, otkriva Lenard Rid u eseju „Ja, olovka“.

Koliko gvožđa i nafte je potrebno da bi se proizvele lančane testere, koje treba isporučiti širom sveta da bi se poseklo i obradilo koliko drveta kako bi se napravile olovke? Pritom ovde uopšte nije bilo reči o gumici, prstenu od bakra koji je drži i grafitu. I dok su olovke izuzetno jednostavne, zamislimo koliko robe, različitih proizvoda uključuje proizvodnja jednog automobila, pametnog telefona ili televizora, koji se projektuju godinama, pre nego što će stići do nas kao potrošača.

Kako cene pokreću proizvodnju

Ovde opet stupa na scenu cena. Kao što krajnji potrošači kupuju robu i usluge, tako i firme kupuju robu i usluge, a samim tim i proizvođače kapitalne robe pokreće i usmerava dobit. Fabrika za gumice zna koliko da proizvede, jer vidi cene i ima uvid u to kolika je potražnja u kojim delovima sveta. Isto to važi i za ostalu kapitalnu robu.

Ali kompanija u svakoj etapi strukture proizvodnje se fokusira na samo jednu stvar – da zadovolji potrebe potrošača. Ukoliko čovečanstvo odjednom prestane da koristi olovke, proizvodna struktura kakva sada postoji će nestati, jer prosti niko neće moći da ostvari dobit, pošto neće biti nikakve potražnje.

Na taj način, iako o tome uopšte ne razmišljamo, mi svojim željama, odnosno cenama i tržišnim mehanizmom, usmeravamo ogromnu proizvodnu strukturu, koja raste i čini život svakog od nas boljim. To se dešava bez regulisanja ovog izuzetno složenog sistema od strane nekog kralja, službenika ili tela. On funkcioniše do te mere savršeno da Adam Smit takvo funkcionisanje tržišta naziva „nevidljivom rukom“, što će postati jedna od najpoznatijih fraza u ekonomiji.

Međutim, mi znamo da ta ruka nije „nevidljiva“ i nije u jedna. Ovaj mehanizam funkcioniše zahvaljujući vrednosti koju svaki čovek pridaje određenoj robi, na osnovu čega se formiraju i cene, koje usmeravaju proizvodnju.

Odavde sledi i drugi zaključak – bez ovog tržišnog mehanizma nijedan drugi sistem formiranja cena, koji bi se zasnivao na drugim teorijama vrednosti, na primer, na radnoj teoriji vrednosti, ne može funkcionisati. Zato je i centralno planiranje u socijalizmu nemoguće. Konceptualno, to je dokazano još dvadesetih godina prošlog veka, dok u praksi i dalje i danas nailazimo na potvrde ovog principa.

Zaključak

U sažetom obliku za cene i vrednost važi sledeće:

  1. Naše želje i potrebe su neograničene, ali resursi, uz pomoć kojih ih možemo ostvariti su oskudni;
  2. Vrednost robe, predmeta i usluga je subjektivna i rezultat je predstave svakog pojedinca o načinima na koje može ostvariti svoje ciljeve i zadovoljiti svoje potrebe;
  3. Što više jedne robe imamo, to ćemo njome zadovoljiti i one svoje manje važne potrebe;
  4. Zato uvek nastojimo da imamo više komada jedne robe nego manje;
  5. Cena se formira na osnovu potražnje za robom u realnom životu, nakon vrednosti koju joj je svaki čovek dodelio, i proizvodnje;
  6. Možemo izmeriti cenu; ne možemo izmeriti vrednost;
  7. Na krajnju cenu utiče ne samo potražnja već i ponuda;
  8. Kao što ponuda i potražnja formiraju cenu robe široke potrošnje, tako želje potrošača vode do formiranja čitave strukture proizvodnje;
  9. Nije moguće da jedno centralno telo, koje radi bez tržišnih cena, odredi šta će se proizvoditi – ovakva struktura će se jednostavno raspasti.
Cena zlata (XAU-RSD)
263224 RSD/oz
  
- 1849 RSD
Cena srebra (XAG-RSD)
3250 RSD/oz
  
- 105 RSD

Možda biste voleli da pročitate i