Dodaj upozorenje o ceni

Svet bez zlatnog standarda – (više od) pet decenija kasnije

Objavio Drago Matovic u kategoriji Zlatna škola, Analiza na dan 16.04.2024
Cena zlata (XAU-RSD)
252942 RSD/oz
  
+ 789 RSD
Cena srebra (XAG-RSD)
3325 RSD/oz
  
+ 46 RSD
Zlatni standard u Americi

15. avgusta 1971. g. predsednik SAD Ričard Nikson ukida zlatni standard za američki dolar. Ova mera je najpre trebalo da bude privremena, ali, kao što kaže Milton Fridman: „Ništa nije trajnije od jednog ’privremenog’ vladinog programa.“ Više od pola veka kasnije dolar i dalje nema obezbeđenje u vidu stabilne aktive kao što je zlato, a ova Niksonova odluka je najvažniji potez u monetarnoj istoriji SAD.

Budući da je dolar i danas rezervna valuta, ova njegova odluka praktično utiče ne samo na Amerikance, već i na ljude širom sveta. Pogledajmo kako je došlo do napuštanja obezbeđenja u zlatu koje je stabilan oblik novca tokom čitave istorije čovečanstva i koje su posledice toga.

Svet nakon Drugog svetskog rata – Bretonvudski monetarni sistem

Nakon završetka Drugog svetskog rata predstavnici zapadnih zemalja sastaju se u američkom Breton Vudsu i donose odluku da će većina valuta biti povezana sa američkim dolarom, a on sa zlatom po fiksnom kursu od 35 dolara za jednu uncu. Ali već pedesetih godina rezerve zlata SAD počinju da se smanjuju. U tom trenutku Federalne rezerve su dužne da za 25% depozita koje čuvaju imaju obezbeđenje u zlatu. 

Tabela 1: Obezbeđenje dolara u zlatu

Godina Obezbeđenje dolara u zlatu
1950. 20%
1956. 16%
1962. 11%
1968. 5%

Izvor: Međunarodni monetarni fond

Da bi izbegli mogućnost rasta njegove cene u svetu, što bi dovelo do veće potražnje za zlatom i do još većeg pada rezervi SAD, centralne banke osam država osnivaju grupaciju pod nazivom Londonski zlatni pul. Ona raspolaže sa ukupno 240 tona zlata, od čega su polovinu obezbedile Federalne rezerve SAD. Ideja je da se ovaj plemeniti metal prodaje onda kada postoje naznake da će se njegova cena povećati.

Ali kao i svaka druga grupacija, ni Londonski zlatni pul nije bio dugog veka. Šezdesetih godina raste platni deficit SAD. Tokom 1964. g. taj deficit iznosi 3 milijarde dolara, pri čemu su Federalne rezerve obavezne da isplate tu sumu u zlatu na zahtev.

U tom trenutku američki ministar finansija priznaje da rezerve ovog metala u zemlji iznose tek 15,1 milijardu dolara. Predosetivši šta se sprema, tokom 1965. g. najpre Francuska, kojom još uvek upravlja Šarl de Gol, a zatim i Španija, počinju da prodaju svoje dolare Federalnim rezervama za zlato.

Da bi oslobodio dovoljno zlata kojim će izmiriti svoja zaduženja, predsednik SAD Lindon Džonson ukida zahtev da Federalne rezerve obezbeđuju 25% ukupne količine dolara zlatom.

Kraj Londonskog zlatnog pula nastupa kada Francuska počne intenzivno da prodaje svoje dolare za zlato. U toj situaciji SAD de fakto bankrotiraju budući da nemaju dovoljno zlata da bi izvršile isplatu. Faktički, da bi izbegli bankrot, 1971. godine predsednik Ričard Nikson napušta zlatni standard.

Ideja je verovatno bila da se dolar obezvredi u odnosu na zlato i da se posle toga vrati neko pokriće. Isto to preduzima Teodor Ruzvelt tridesetih godina, kada je valuta devalvirana sa 20,67 na 35 dolara za uncu. Ali dolar treba da bude devalviran do te mere da je to politički neisplativo.

Razlog za to su i izuzetno skupi i razorni projekti kao što je Vijetnamski rat, na primer, koje je takođe trebalo finansirati štampanjem, tj. inflacijom. Zato se SAD rastaju sa zlatom kao jedinim sidrom stabilnosti. Ova odluka je presudna za Zapadnu civilizaciju. 

Ričard Nikson 1971. suspenduje zlatni standard
Ričard Nikson

Uspon dekretnog novca i pad kupovne moći

Do 1971. g. dekretni (fiat) novac je teorijska hipoteza. On nema pokriće u stabilnoj aktivi i predstavlja „novac“ samo zato što zakon tako kaže. Od tog trenutka nadalje on postaje realnost, a njegovi minusi odmah dolaze do izražaja. Jedan od njih je činjenica da centralne banke mogu da stvaraju onoliku inflaciju (tj. štampaju novac) koliko požele i one ne oklevaju da to čine – novčana masa skočila je sa 60% BDP-a tokom 1960. g. na 100% BDP-a 2008. g. Sudeći po ovoj dinamici, ona će se opet udvostručiti, i to u mnogo kraćem periodu.

Na prethodnim stranicama objasnili smo da je štampanje novca inflacija. Ali svet bez zlatnog standarda ide i korak dalje. Do 1971. g. zabeleženo je samo nekoliko epizoda hiperinflacije. Najpoznatije su u Francuskoj nakon Velike francuske revolucije, u Mađarskoj 1946. g. i u Nemačkoj tokom Vajmarske republike. Ali nakon napuštanja zlatnog standarda primetno je na desetine slučajeva hiperinflacije. Oni su mnogo teži od svih prethodnih epizoda pada valute.

Više o ovoj temi: Šta je inflacija?

Između ostalog se i Srbija našla u epizodi hiperinflacije tokom 1990ih. Između 1992. i 1994. godine, Savezna Republika Jugoslavija je prošla kroz drugi najduži period hiperinflacije u svetskoj istoriji. Ovaj period je trajao skoro dve godine, od marta 1992. do januara 1994. godine. Inflacija je dostigla vrhunac po mesečnoj stopi od 313 miliona procenata početkom 1994.

Skok dugova…

U svetu devalvacije valuta države, kompanije i domaćinstva imaju sve veću motivaciju da se zadužuju umesto da štede. Lideri u rastu zaduženosti su države. Prosečan odnos duga prema bruto domaćem proizvodu zemalja članica G20 1950. g. iznosi 50%.

Treba uzeti u obzir da se države u ovom trenutku oporavljaju od ogromnog duga nagomilanog tokom Drugog svetskog  rata. 2022. godine prosečni dug u odnosu na BDP država članica ove grupe skočio je na 122%. U pet zemalja on nadmašuje 100%, a rekorder je Japan, čiji dug iznosi 263% BDP-a.

Pošto štampanje novca nije dovoljno da bi se finansirali državni programi, poresko opterećenje takođe raste. Do Drugog svetskog rata prihodi od poreza ne prelaze 20% nacionalnog prihoda vodećih ekonomija.

1971. g. njihov udeo u Švedskoj, zemlji sa najvećim porezom u ovom periodu, iznosi „tek“ 37% nacionalnog prihoda. Do kraja XX v. on nadmašuje 50%. Prosečan iznos poreskog opterećenja kao procenat BDP-a u zemljama članicama Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj beleži neverovatan rast od preko 40% između 1965. i 2020. g. 

Ni potrošački dug na globalnom nivou nije u velikom zaostatku. On ne prelazi 26% bruto domaćeg proizvoda između 1950. i 1971. g. Od tada do danas porastao je više nego duplo. 

U mnogim razvijenim zemljama zaduženost potrošača je znatno veća od proseka. Tu spadaju Švajcarska, Australija, Danska, Norveška, Holandija i Kanada, gde krajem 2019. g. zaduženost domaćinstava iznosi preko 100% BDP-a.

Među prvih dvadeset zemalja (sa potrošačkim dugom koji u odnosu na BDP iznosi više od 65%) su još Švedska, Hong Kong, SAD, Velika Britanija, Novi Zeland, Južna Koreja. Nisu mnogo ispod ni ostale velike evropske ekonomije i Kina.

Drugi pokazatelji individualne zaduženosti su takođe poprilično visoki. Odnos duga prema prihodima domaćinstava u evrozoni iznosi gotovo 100%, što znači da ljudi duguju sumu koja je gotova jednaka njihovim primanjima. Poslednji put ovakve vrednosti bile su primetne tokom Velike recesije 2008. g.

… i ostajanje bez ušteđevine

Kada ljudi troše mnogo i podižu sve više kredita, logično je da će imati manje sredstava za štednju. Upravo to se dešava u svetu bez zlatnog standarda.  

Ispitivanje Bankrate-a, obavljeno početkom 2021. g., pokazalo je da 61% Amerikanaca ne može da izmiri nepredviđene troškove u iznosu od hiljadu dolara. Treba imati u vidu da je procenat štednje opao dva do tri puta između 1970. i 2021. g. i poslednjih pet vekova neretko je ispod 5%.

Ni sa ove druge strane Atlantika situacija nije ružičasta. Izveštaj European Consumer Payment Report otkriva da 40% Evropljana uopšte ne štedi. Ispitivanje troškova domaćinstava i potrošnje, koje je sproveo Bruegel po podacima Household Finance and Consumption Survey ECB za 2020. g. pokazuje da 100 miliona Evropljana ne može premostiti dva meseca bez prihoda.

Kada pogledamo podatke od Evropske Unije o situaciji na Balkanu, dosta je slična. Ispitivanje Eurofond-a iz 2020. g. pokazuje da skoro 40% Bugara i Rumuna nema apsolutno nikakvu ušteđevinu. Još skoro 30% ispitanika nemaju ušteđevinu čak ni za tri meseca. 

Efekti na kulturu

Pod „kulturom“ podrazumevamo „način na koji nešto radimo“. Polazeći od ove definicije, promena monetarnog sistema rezultira modifikacijom naših navika. Ovde ćemo citirati ekonomistu J. G. Hülsmanna, koji ih detaljno proučava u svom delu „Posledice monetarnih intervencija po kulturu“ (Cultural Consequences of Monetary Interventions) i otkriva bar tri aspekta promene:

  • Donose se kratkoročne odluke umesto dugoročnih

To naročito važi za pojedince i vlade. Po Hülsmannovim rečima: „Mišljenje i postupci orijentisani su na one kratkoročnije probleme i ciljeve materijalne prirode; zanemaruju se dugoročni efekti, naročito ukoliko su nematerijalni.“

  • Stvara se dugotrajna nestabilnost

U okruženju sa nerealno niskim kamatama ljudi nisu motivisani da povećavaju svoju ušteđevinu, jer se čini ekonomski smislenije podizati sve više kredita. Time se urušava struktura kapitala, a pošto je kapital oskudniji, svaka institucija nastoji da ga usmeri samo u komercijalne svrhe, što rezultira nestajanjem onih nekomercijalnih.

  • Politizacija života

Rast zaduženosti generalno vodi do rastuće uloge države u društvu. Sve više institucija i čitavi sektori insistiraju na intervenciji i/ ili podršci države, jer u protivnom mogu propasti.

Ukidanje zlatnog standarda ne dovodi samo do visokog zaduživanja (privatnog i javnog) i urušavanja kupovne moći valute. U razvijenom svetu, zbog visokih cena trajnih materijalnih dobara kao što su nekretnine i čak automobili, ljudi sve kasnije stupaju u brak, imaju sve manje dece i imaju progresivno sve manje ušteđevine. 

Svetlost na kraju tunela

Cilj ovog članka nije da unese pometnju. Negativne tendencije su tu i po svemu sudeći one će se zadržati. Ali postoji i svetlost na kraju tunela, ne, nije u pitanju voz. Ta pozitivna tendencija ogleda se u tome što sve više ljudi, a to važi i za Srbiju, nastoji da poveća svoju finansijsku pismenost da bi štedeli i ulagali u aktive koje će im pomoći da povećaju svoju kupovnu moć u budućnosti.

Upravo to dovodi do nastajanja još pozitivnijeg fenomena – nestabilan novac može povećati ličnu odgovornost prema finansijama. A to je prvi korak ka boljem svetu, ako ništa drugo ono zbog toga što je štednja (iako je generalno niža) onaj gradivni element na kome se zasniva čitav budući ekonomski rast. 

Cena zlata (XAU-RSD)
252942 RSD/oz
  
+ 789 RSD
Cena srebra (XAG-RSD)
3325 RSD/oz
  
+ 46 RSD

Možda biste voleli da pročitate i