Dodaj upozorenje o ceni

Šta je inflacija

Objavio Daniel Vasilev u kategoriji Zlatna škola na dan 10.03.2022
Cena zlata (XAU-RSD)
200 629 RSD/oz
  
+ 433 RSD
Cena srebra (XAG-RSD)
2 532 RSD/oz
  
+ 40 RSD

Inflacija fiat novca je fenomen koji privlači sve više pažnje. I to ne iznenađuje. Iako je hronično prisutna više od sto godina unazad, njen tempo rasta se značajno povećao od početka 2020. g. To je rezultiralo i naglim rastom cena robe i usluga za krajnje potrošače.

U ovom slučaju postoji uzročno-posledična veza. U ekonomiji inflacija nije porast cena, već nešto drugo. Videćemo šta tačno i šta se dešava u situaciji sa visokom inflacijom.

Šta je inflacija

U članku „Zašto treba investirati u današnje vreme?“ dali smo odgovor na ovo pitanje. Ipak, ovde ćemo ga ponoviti i detaljnije sagledati kako se inflacija manifestuje.

Ekonomska definicija „inflacije“ glasi:

Opšti porast količine novca u opticaju.

Važno je shvatiti da je inflacija povezana sa količinom novca, a ne sa krajnjim cenama. Znajući to, mnogo je lakše navesti izvor inflacije i razotkriti zablude u vezi sa njom. Takođe, bez razumevanja razloga, veoma je teško sačuvati se od inflacije i predvideti budući tok ekonomije.

Poreklo postojeće inflacije jasno je istakao i Milton Fridman, koji u svom predavanju 1963. g. izjavljuje:

Inflacija je uvek i svuda novčani fenomen.

Ovo njegovo zapažanje od velikog je značaja kao što ćemo dalje videti.

Šta nije inflacija

Ako otvorimo sajt Evropske centralne banke (ECB), videćemo da je tamo data druga definicija. Ona glasi:

Inflacija je primetna ukoliko je prisutno opsežno povećanje cena robe i usluga, a ne samo pojedine robe. To znači da možete kupiti manje za jedan evro danas, nego što ste to mogli juče. Drugim rečima, inflacija smanjuje kupovnu moć valute tokom vremena.

Ono što nedostaje ovoj definiciji jeste uzrok inflacije. Time se postižu dve stvari. Na prvom mestu, centralne banke zbacuju odgovornost sa sebe. To je naročito važno, jer glavni cilj ECB jeste održavanje „stabilnosti cena“. Pošto stalno rastuće cene nemaju nikakve veze sa „stabilnošću cena“ ukoliko bi ova institucija priznala svoju ulogu u ovom fenomenu, sami bi obesmislili svoje postojanje.

Drugi razlog objasnio je ekonomista Ludvig fon Mizes u eseju „Inflacija: nedelotvorna fiskalna politika“:

Terminom inflacija uvek i svuda, a ponajpre u SAD, označavalo se povećanje količine novca i novčanica u opticaju i količine bankarske štednje koja dospeva na isplatu. Ali ljudi danas koriste termin „inflacija“ da bi označili fenomen koji je prosto posledica inflacije – tendenciju rasta svih cena i plata. Rezultat ove žalosne konfuzije je da više nema termina kojim bi se označavao uzrok tog povećanja cena i plata. A pošto se ne može govoriti o nečemu što nema svoje ime, mi se sa tim ne možemo ni nositi. Oni koji tvrde da se bore protiv inflacije zapravo se bore samo protiv rastućih cena, neizbežne posledice inflacije. Njihovo delovanje osuđeno je na neuspeh jer se tako ne može saseći koren zla. Sve dok se ova terminološka konfuzija ne reši, bez svake sumnje ni inflacija neće moći da se zaustavi.

Inflacija u praksi

Od 2000. g. do sada novčana masa u evrozoni povećava se sa 4 na 14 triliona evra. U istom periodu parametar indeks potrošačkih cena kojim se formalno meri inflacija, raste za 47%. Razlog za to je što ovaj indeks, koji je prosto statistička prosečna veličina, prikriva rast cena. Ali on realno postoji. Osim toga, uzročno-posledična veza između dvaju fenomena – štampanja novca i povećanja cena savršeno je jasna.

Isto to primećuje se i u SAD, gde se više od jednog veka vodi politika koja rezultira rastom inflacije. Razlika je u tome što za ovu zemlju ima znatno više istorijskih podataka koji jasno pokazuju kako povećanje novčane mase (tj. inflacija) uništava kupovnu moć dolara.

Infografika: Novac i inflacija u SAD


Kako dolar nije ničim obezbeđen, Federalne rezerve mogu da ga štampaju u kojoj god količini. Rezultat toga je devalvacija valute, što pokazuju podaci.

Interesantno je, međutim, da bi se cene u SAD smanjivale, a ne povećavale da je dolar ostao na zlatnom standardu i da tamošnja centralna banka nije stalno povećavala novčanu masu. Ako koristimo podatke o kupovnoj moći dolara, videćemo da je on od 1970. devalvirao za više od impresivnih 86%. Istovremeno, cena zlata porasla je za 4693,5%. Drugim rečima, da je zemlja bila na zlatnom standardu, njeno stanovništvo uživalo bi u rastu kupovne moći, a ne bi se suočavalo s njenim padom.

Pogledajmo još jednu istorijsku činjenicu. Tvrdi se da je sedamdesetih godina došlo do naglog rasta cene nafte. To nije tačno. U tom periodu ne dolazi do poskupljenja nafte, već dolar budući bez obezbeđenja u zlatu, pada. Da je zlato novac, poslednjih pet decenija cena nafte bila bi gotovo nepromenjena, a čak bi danas bila i jeftinija (druga infografika). Apsolutno isto važi i za hranu, na primer (opet tamo).

Posledice rastuće inflacije

Najpoznatija manifestacija inflacije jeste porast cena potrošačke robe. To se ne dešava istog časa. Ako centralna banka naglo poveća novčanu masu za 20%, to neće povećati cene takođe za 20%. Zato, iako se od početka 2020. g. drastično povećava novčana masa, cene u Evropi i SAD drastično skaču tek 2021. g.

Inflacija i preraspodela

Osim toga, cene ne rastu podjednako za sve ljude. Oni koji prvi dobiju novostvoreni novac, uživaju u povećanoj kupovnoj moći. Dok oni troše ta svoja sredstva, ekonomski sistem u celini još uvek nije shvatio da postoji nov novac, pa samim tim cene još ne skaču. Što više novog novca cirkuliše u prometu, to se više povećava vrednost robe i usluga.

Inflacija „neprimetno“ uništava vrednost novca i to tako da su neki ljudi na dobitku, ali većina  gubi. Druga grupa je znatno veća od prve. Tu spadaju ljudi s fiksnim primanjima – radnici sa fiksnim platama, penzioneri i korisnici novčanih naknada.

Ovaj proces je do detalja objasnio veliki ekonomista Marej Rotbard u svojoj knjizi „Čovek, ekonomija i država“:

Inflacija je uvek proces preraspodele, pri čemu oni koji dovode do inflacije novca i oni koji prodaju robu i usluge dobijaju, na račun ljudi koji su niže u lancu trošenja tog novog novca. Za one povlašćene to je čar inflacije – i razlog zašto je ona toliko popularna, naročito s obzirom na to da savremeno bankarstvo prikriva njen učinak za one koji gube.

Koristi za one koji prouzrokuju inflaciju su vidljive i dramatične; gubici ostalih – prikriveni i nevidljivi, što, međutim, ne znače da oni ne postoje. Baš kao što polovina ekonomije plaća poreze, a druga polovina ih troši, tako i polovina ljudi plaća za inflaciju, a druga polovina uživa u koristima od nje.“

Kantijonov efekat

Tako dolazimo i do onoga što se u ekonomiji naziva Kantijonov efekat. On glasi da cene robe i usluga ne rastu ravnomerno. Umesto toga neke rastu mnogo više od drugih. Šta će više poskupeti zavisi od toga za šta se troši novostvoreni novac.

Inflacija, potrošnja i poremećaji u ekonomiji

Visok tempo inflacije podstiče ljude da troše danas umesto da štede za sutra. Razlog je što ako ne kupuju sada, oni će u budućnosti moći da kupe manje. To dovodi do ozbiljnog poremećaja ekonomije, jer dolazi do naduvavanja određenih grana industrije („balona“) na račun drugih. Razultat je povećanje cena, prekomerna potrošnja i prekomerno investiranje u pojedinim sektorima.

Odličan primer je tržište nekretnina. Cene stanova i investicije u građevini su naglo skočile. U osnovi ovog procesa nije prirodna potražnja od strane potrošača, već lak novac, tj. Inflacija i veštački niske kamate. Na kraju je taj balon pukao, cene nekretnina pale, a mnoge kompanije  bankrotirale.

Tako prisustvo inflacije podriva inače održivi razvoj ekonomije. Rezultat –  decenijama se suočavamo sa ponavljanjem ciklusa bumova i recesija.

Ne treba zaboraviti ni ono suprotno – najbrži prirodni rast SAD odvija se u periodu između 1870. i 1890. g., poznatom kao Velika deflacija. Upravo tada se dohodak po glavi stanovnika udvostručio i zemlja je po prvi put u istoriji nadmašila Veliku Britaniju u proizvodnji.

Inflacija i štednja

Sve veća sklonost da se novac troši u sadašnjem trenutku nanosi udar i budućem ekonomskom razvoju. Biznis zavisi od štednje koju bi se pretvorila u kapital, a očigledno je da kad ljudi troše, a ne štede, taj kapital nestaje.

Čak i da ovo trenutno privremeno trošenje izgleda kao „stimulans“ za ekonomiju u kratkoročnom periodu, dugoročno gledano smanjenje štednje uništava mogućnost rasta proizvodnog sektora

Slika: Nemačka marka je do te mere izgubila svoju kupovnu moć da se koristila za tapete

Izvor: Bundesarchiv Bild

U ovom procesu najviše su pogođene kompanije koje u većoj meri zavise od priliva kapitala.  Paradoksalno, to obično uključuje visoke tehnologije, proizvodnju i razvojni sektor. Tako se budući razvoj ekonomije našao na dvostrukom udaru.

Zaključak

Štampanje novca je inflacija. To povlači za sobom čitav niz negativnih efekata, kao što su: devalvacija novce i štednje, preraspodela srestavaa od ljudi sa fiksnim primanjima prema pojedincima i kompanijama, koji su povezani sa institucijama koje tako obaraju vrednost novca, poremećaj ekonomije i smanjenje rasta u budućnosti.

Više o ovoj temi: Osam razloga da kažemo „da“ zlatu

Svaka inflacija dovodi do siromaštva i kriza. To naročito važi za okruženje sa veštački niskim kamatama, kakvo je današnje.

Možda biste voleli da pročitate i