Dodaj upozorenje o ceni

Bojan Rašev: Realan pogled na evropski Zeleni dogovor

Objavio Daniel Vasilev u kategoriji Analiza na dan 29.11.2022
Cena zlata (XAU-RSD)
204 453 RSD/oz
  
+ 1 878 RSD
Cena srebra (XAG-RSD)
2 434 RSD/oz
  
+ 4 RSD
evropski Zeleni dogovor

Evropski Zeleni dogovor predstavlja strategiju EU „čiji je cilj da Unija postane pravedno i prosperitetno društvo sa modernom, resursno efikasnom i konkurentnom ekonomijom, gde 2050. g. neće biti neto emisija gasova sa efektom staklene bašte i ekonomski rast neće zavisiti od korišćenja resursa“. To se može postići samo potpunom dekarbonizacijom – obustavom proizvodnje i prestankom korišćenja uglja i uz dosta ograničenu potrošnju nafte i gasa. Njihovu mnogostruku primenu treba zameniti električnom energijom, biogasom i vodonikom. Upravo u tom smeru ide i zakonodavni paket „Spremni za 55“, koji je EK predstavila u leto 2021. g.

Sve to zvuči sjajno, međutim, jednostavno je neostvarivo. Ovde ćemo navesti neke razloge, koji se temelje na realnim činjenicama i procesima u evropskom društvu i ekonomiji koji nas teraju da budemo skeptični kada je reč o ciljevima Zelenog dogovora u ovako kratkim rokovima. Na kraju ćemo komentarisati neke pozitivne tendencije, kao i šta je Uniji zaista potrebno.

Dekarbonizacija je veoma spor proces

EU je dostigla vrhunac u korišćenju uglja i energenata sa emisijom CO2 1979. g. U narednih 40 godina one su smanjene za svega 29% i svaki sledeći procenat tog smanjenja je sve teži. Najveći doprinos u smanjenju potrošnje uglja imaju:

  • nuklearna energija osamdesetih i gas poslednjih godina;
  • propadanje privrede u komunizmu i industrije devedesetih godina;
  • premeštanje teške industrije van granica EU nakon 2000. g.;
  • povećanje energetske efikasnosti;
  • tek na poslednje mesto dolaze ogromne investicije, subvencije i jak prodor obnovljivih izvora energije u Evropu poslednjih 12 godina.

Ove male pobede, međutim, postignute su još davno, u periodu između 2014. i 2018. g. EU potom nije smanjila emisije CO2 ni za gram. 2020. g. najzad je zabeležen pad, ali on se duguje pre svega ekonomskom padu. 2021. EU beleži rast emisija СО2 za oko 8%, iza kojeg stoji skok potrošnje uglja za proizvodnju električne energije. Ove godine će opet biti zabeležen frapantan skok potrošnje uglja s obzirom na pad potrošnje enormno skupog gasa.

Elektrifikacija ide sporo za evropski Zeleni dogovor

Usled ogromnih investicija u obnovljive izvore energije, elektroenergetski miks EU je postao zeleniji. Ali da bi se to odrazilo i na emisije СО2 generalno, grejanje, prevoz, kao i mnogi industrijski procesi takođe treba da se elektrifikuju. Danas su gotovo 100% zavisni od fosilnih goriva. Zapravo poslednjih meseci sve više preduzeća u upotrebi dizela ili lož ulja pronalazi alternativu za mnogo skuplji gas.

Više o ovoj temi: Skup ili jeftin dizel nas čeka ove zime i šta utiče na njegovu cenu

Udeo električne energije u ukupnoj potrošnji energije na svetskom nivou iznosi samo 20% u jedva ide naviše. Mnogo je razloga za to. Budući da ne postoji efikasan način da se skladišti i prenosi na daljinu – struja je vezana za žice, a gubici su funkcija rastojanja – stoga je električna energija lokalna roba sa ograničenom primenom, i to će i ostati. Postojeće tehnologije za skladištenje struje u baterijama ili za dobijanje vodonika su beskrajno daleko od potreba.

Elektrifikacija ne napreduje ni u Evropi. Udeo električne energije u ukupnoj potrošnji energije u EU-27 (bez Velike Britanije; sa njom je još i niži) porastao je samo sa 18% na 22% u periodu 1990–2019. г. Nakon 2014. g. čak se beleži pad, koji je najevidentniji u vodećim zemljama kao što su Nemačka i Danska. To nije čudno s obzirom na užasnu krajnju cenu struje tamo. Uprkos rastu prodaje električnih automobila, ova godina će biti još gora.

Evropa želi Zeleni dogovor, ali ne i nuklearnu energiju

Direktno poređenje regiona sa jakim prodorom nuklearne energije (Ontario, Francuska i Švedska), sa jedne strane, i regiona sa jakim prodorom solarne i/ili energije vetra (Danska, Velika Britanija, Kalifornija, Južna Australija, Nemačka), sa druge strane, jasno pokazuje da je energetika sa malim udelom CO2 moguća samo uz visok udeo nuklearne energije.

Međutim, Evropa se boji i masovno odustaje od nuklearne energije – vodeće zemlje poput Nemačke, Belgije, Švajcarske, Španije planiraju da zatvore svoje centrale. Ukoliko evropski Zeleni dogovor ne dovede do nagle promene ove politike, ona neće moći da ostvari svoj cilj. Poslednje izjave EK na ovu temu ipak ulivaju izvesnu nadu.

Evropa ne želi da eksploatiše i proizvodi metale

Praktična realizacija Zelenog dogovora zahteva ogromne količine metala za solarne i vetroparkove, električne automobile, stanice za njihovo punjenje i potpunu elektrifikaciju. Prema svim istraživanjima konsultantskih firmi i instituta, svet to ne može toliko brzo koliko se očekuje.

Da bi se zadovoljila predviđena potražnja 2035. g., biće nam neophodno skoro deset puta više litijuma nego što se danas dobija. Ali Evropa je totalno poludela na ovu temu – želimo pomak po pitanju energije, ali ne želimo nijedan novi rudnik ni metalurgiju. Jedan od poslednjih primera za to je Srbija. Početkom 2021. g. kompaniji Rio Tinto je nakon referenduma oduzeta licenca za eksploataciju litijuma u rudniku „Jadar“. Tako da Zeleni dogovor nema šanse.

Energetsko siromaštvo raste

U Evropi je primetan istorijski rast cene struje u poslednjih 10 g., koji je 2022. g. dostigao razorni nivo po ekonomiju. Zeleni dogovor računa na drastični rast oporezivanja, pa samim tim i cene svih oblika potrošnje energije i energenata, ali to se već dešava i očigledno dovodi do povećanja energetskog siromaštva na kontinentu.

Infografika: Energetsko siromaštvo u Evropi


Postizanje saglasnosti u EU po pitanjima u vezi sa dodatnim oporezivanjem energije u uslovima teške krize biće osnovna prepreka za Zeleni dogovor. Povećanje poreza, do kojeg će svakako doći, jer će zemlje morati da finansiraju svoje rastuće državne rashode, smanjiće ekonomski rast u Evropi.

Dekarbonizacija ne dovodi do nultog zagađenja vazduha

Pored pokušaja dekarbonizacije u Evropi se primećuju dve posebne pojave sa zajedničkim korenom – masovno prelaženje na sve prljaviju energiju. Nigde drugde u svetu ne beleži se takav skok potrošnje dizela za prevoz i čvrste biomase za grejanje sa svim posledicama koje imaju po kvalitet vazduha i zdravlje ljudi i šume.

To već priznaju i zvanični izvori: Prema izveštaju Evropske agencije za životnu sredinu (objavljenom decembra 2019. g.) rast obnovljivih izvora energije u EU doveo je do emitovanja 145 hiljada tona više PM 2.5 čestica u 2018. g. u poređenju sa 2005. To jest, zahvaljujući sveprisutnom sagorevanju biomase, do kojeg su dovele politike vezane za klimu, 2018. g. Evropa „uživa“ u dodatnom zagađenju finim česticama, koje iznosi kao 5,6 puta ukupno godišnje zagađenje u Bugarskoj.

Ovaj dodatni rast čini 11% ukupnih emisija PM 2.5 čestica u EU 2018. g. To znači da možemo s njim da povežemo smrt 44.000 ljudi od ukupno oko 400.000 žrtava zagađenog vazduha godišnje u EU. 2022. g. potrošnja drva za ogrev eksplodirala je čak i u najbogatijim zemljama Evrope.

Cirkularna ekonomija često radi u obrnutom smeru

Skoro sva pažnja u javnosti kod nas usmerena je na to kako postići nultu emisiju CO2. Ali Zeleni dogovor nastoji istovremeno da promeni model korišćenja sirovina u EU. Promena u smeru cirkularne ekonomije znači organizovati sve tako da proizvodi imaju dug životni ciklus, da se materijali vrte maksimalno dugo u krug, da se formiraju minimalne količine otpada za deponovanje, te da se time smanji potreba za proizvodnjom primarnih sirovina i zavisnost od njihovog uvoza.

Automobili su najpotrošnije pokretno dobro koje ljudi imaju. Ukoliko želimo da ostvarimo ciljeve cirkularne ekonomije, to svaki proizvedeni automobil treba koristiti što je moguće duže – upravo kao što se dešava u siromašnim zemljama poput Bugarske. Da, međutim, smanjenje emisije СО2 zahteva da brzo zamenimo sve automobile efikasnijima i da to ne prestajemo da činimo sve dok svi ne pređemo na kola sa nultom emisijom – što se i događa u mnogim bogatim zemljama poput Norveške. Mislimo da je kontradiktornost očigledna.

Energetska zavisnost EU raste

Energetska nezavisnost jedan je od najčešće korišćenih argumenata, a u prilog prelasku sa fosilnih goriva na obnovljive izvore energije. Do toga dolazi od početka veka u EU. Međutim, prelazni rezultati pokazuju da je 57% energije u EU iz uvoza, pri čemu rast udela uvoza iznosi oko 9% od 2000. do 2018. g.

S obzirom na to da iza tog ubrzanog prelaska sa uglja na gas i biomasu tih godina stoji politika, naročito zabrinjava rast zavisnosti od uvoza gasa (sa manje od 50% 2000. g. na 75% danas), a čak i od uvozne biomase. Zemlje poput Velike Britanije, Italije i Danske već uvoze preko 90% biomase koju sagorevaju, zamenjujući svoje centrale na ugalj onim „zelenim“.

Ne, evropska politika u XXI v. apsolutno ne obezbeđuje energetsku nezavisnost i sigurnost za Evropu i njene građane. Zapravo se dešava sasvim suprotno – zatvaranje lokalnih rudnika uglja i centrala i obustavljanje svih pokušaja eksploatacije lokalne nafte i gasa dovode do sve jače zavisnosti od uvoza, kako od Rusije i arapskog sveta, tako i od SAD. Posebno ove 2022. nam je ta politika donela dosta problema.

Evropa sama planira Zeleni dogovor

Svet ne učestvuje u planiranom Zelenom dogovoru. Da bi zaustavila proces gubitka  energetski intenzivnih industrija, Evropska komisija računa na takse na CO2 na uvoz iz „prljavih“ trećih zemalja. To praktično znači da će EK pokušati da postavi trgovinske barijere za uvoz struje iz Turske, kao i različite robe iz Kine, SAD, Rusije (primeri). Čini nam se da to baš i nije realno.

Ma koliko bili protiv, ugalj ostaje najjeftiniji izvor kontrolisane i pouzdane proizvodnje struje u velikim količinama skoro svuda u svetu. Nije slučajno što u istorijskoj perspektivi on stoji iza svake industrijske revolucije – od Engleske u XIX v., preko Nemačke, SAD, Rusije, Japana, Kine, pa sve do Indije danas i Afrike sutra. Da, njegova proizvodnja i sagorevanje dovode do značajnijih ekoloških uticaja, ali u onim dosta slabije razvijenim ekonomijama to nije od vodećeg značaja. Osim toga, u mnogim zemljama ugalj je jedini značajniji lokalni energetski resurs, a energetska stabilnost nikad nije bila niti će biti trivijalno pitanje.

Evropi nije potreban Zeleni dogovor već Strategija za brzi rast

Energija je u osnovi svega što imamo i radimo – poboljšanje kvaliteta našeg života je direktno povezano sa relativnim smanjenjem naših troškova za energiju. Evropa ne samo da ne napreduje već se vraća korak nazad kada je reč o energetskoj evoluciji i zbog tog procesa trpe svi Evropljani. EU odavno već nije svetski centar investicija, rasta i proizvodnje inovativnih energetskih tehnologija. Dok se ovde priča, u SAD i Kini se sve dešava mnogo brže i efikasnije. Anemični ekonomski rast poslednjih godina dovodi u pitanje mogućnost EU da vrši bilo kakve skupe eksperimente, a to je verovatno najtačniji opis Zelenog dogovora u njegovom sadašnjem obliku.

Više o ovoj temi: Još veće cene: Počinje udar ogromne inflacije troškova proizvodnje

Dobra vest je da je zasad Zeleni dogovor samo politička poruka, izraz dobrih namera, koji se suočava sa brutalnom realnošću sveta u kojem se energija koristi kao oružje. Proces usvajanja zakonodavnih i ekonomskih promena neophodnih za njegovo sprovođenje biće dug i mukotrpan. On može da bude usmeren u pravom smeru ako se misli i postupa racionalno. Na kraju, prosto treba ograničiti opis dogovora na „čiji je cilj da Unija postane pravedno i prosperitetno društvo sa modernom, resursno efikasnom i konkurentnom ekonomijom“.

Možda biste voleli da pročitate i