Dodaj upozorenje o ceni

Sve o inflaciji – šta je izaziva i kada će joj doći kraj 

Objavio Drago Matovic u kategoriji Analiza na dan 14.02.2024
Cena zlata (XAU-RSD)
262 532 RSD/oz
  
- 827 RSD
Cena srebra (XAG-RSD)
3 148 RSD/oz
  
+ 22 RSD
Inflacija

Inflacija nije javna tema sve dok cene robe i usluga ne počnu da rastu. Međutim, tada je obično kasno – taj proces je počeo mnogo pre. Zapravo, rast potrošačkih cena, ono sa čim se ljudi suočavaju je prosto znak inflacije, a ne odgovarajući način razmišljanja o njoj. Ispravnije je reći da je kupovna moć novčane jedinice opala, tj. da se naš novac obezvređuje, a ne da roba poskupljuje.

Ali to je samo jedan od mitova u vezi sa inflacijom. U sledećim redovima saznaćete zašto baš kupovna moć novca opada, šta je zapravo inflacija i da li je ispravno merimo. Njeni negativni efekti bili su vidljivi u mnogo navrata kroz istoriju. Da bismo mogli da se zaštitimo od njih, pre svega treba da shvatimo razloge i načine njenog pojavljivanja.

Šta je inflacija?

Ekonomska definicija „inflacije“ glasi:

Opšti porast količine novca u opticaju.

Nije slučajno što na svom predavanju 1963. g. Milton Fridman kaže: 

Inflacija je uvek i svuda novčani fenomen.

Cene robe široke potrošnje i usluga se ne spominju jer je njihov rast posledica. Koji je glavni uzrok inflacije? Centralne banke, tako što štampaju novac i veštački zadržavaju referentnu kamatnu stopu. Zato te iste centralne banke, koje paradoksalno pokušavaju da održe „stabilnost cena“, koriste drugačiju definiciju. Za Evropsku centralnu banku inflacija je:

„Inflacija je primetna ukoliko postoji sveobuhvatno povećanje cena robe i usluga, a ne samo pojedine robe. To znači da možete kupiti manje za jedan evro danas nego što ste mogli juče.“

Na taj način dolazi do mešanja uzroka i posledice i skida odgovornost sa nadležnih institucija za devalvaciju novca u našim novčanicima. Ludvig fon Mizes rezimira negativne efekte do kojih to vodi na sledeći način:

Terminom inflacija uvek i svuda, a ponajpre u SAD, označavalo se povećanje količine novca i novčanica u opticaju i količine oročenih depozita koja dospeva na isplatu. Ali ljudi danas koriste termin „inflacija“ da bi označili fenomen koji je prosto posledica inflacije – tendenciju rasta svih cena i plata. Rezultat ove žalosne konfuzije je da više nema termina kojim bi se označavao uzrok tog povećanja cena i plata. A pošto se ne može govoriti o nečemu što nema svoje ime, mi se sa tim ne možemo ni nositi. Oni koji tvrde da se bore protiv inflacije zapravo se bore samo protiv rastućih cena, neizbežne posledice inflacije. Njihovo delovanje osuđeno je na neuspeh jer se tako ne može saseći koren zla. Sve dok se ova terminološka konfuzija ne reši, bez svake sumnje ni inflacija neće moći da se zaustavi.

Mehanizam inflacije

U praksi se često dešava sledeće: Kada države ne mogu da finansiraju svoje rashode prikupljenim porezima, one stvaraju dužničke instrumente – obveznice (koje se još nazivaju državne hartije od vrednosti). Jedan od njihovih kupaca su centralne banke. One ih neretko plaćaju novcem koji do tog trenutka nije postojao. Na taj način dolazi do štampanja bez pokrića i povećanja novčane mase.

Što je više novca za kupovinu robe i usluga, to je kupovna moć ma koje novčane jedinice manja. To je osnovni razlog za devalvaciju novca. Ali ona ne protiče ravnomerno za sve u jednoj ekonomiji. Evo koje su druge posledice inflacije, tj. povećanja novčane mase.

Efekat preraspodele

Kada novostvoreni novac počne da cirkuliše u ekonomiji, oni koji ga prvi dobiju mogu kupiti robu i usluge po dotad važećim cenama – ekonomski agenti još uvek ne znaju za novi novac u sistemu. Što više taj novac cirkuliše, rast cena je sve veći. Na taj način oni koji su prvi dobili nova sredstva imaju veću kupovnu moć u poređenju sa ostalima, za sve sledeće ona se smanjuje. Zato cene ne rastu odmah i taj rast nije istog tempa u svim granama privrede nakon što centralna banka poveća štampanje sredstava.

Prvi ekonomista koji je primećuje ovaj efekat preraspodele je francuski ekonomista Rišar Kantijon, zato i ovaj efekat nosi njegovo ime – Kantijonov efekat.

Ponekad ta novostvorena novčana sredstva završavaju kod investicionih institucija, a ne kod krajnjih potrošača. U tom slučaju retko dolazi do poskupljenja robe široke potrošnje, već je prisutan neproporcionalni rast na berzama.

Tada govorimo o „mehuru“, ali ono što je važno za nas jeste da je to jedan od razloga što one krajnje cene koje plaćamo u prodavnici rastu tempom kojim se povećava novčana masa.

Tako inflacija „nevidljivo“ uništava vrednost novca na način da neki dobijaju dok većina ljudi gubi. Ova druga grupa je po pravilu znatno veća od prve. Obično su na najtežem udaru ljudi s fiksnim primanjima u vidu plata, penzija ili naknada.

Smanjenje štednje

Ušteđevina ljudi je kapital koji preduzetnici koriste da bi povećali svoju proizvodnju. Što je više ušteđevine, veći je i rast ekonomije i realnog standarda. Ali visoka inflacija tera ljude da štede sve manje, samim tim narušava budući ekonomski rast.

Zašto se to dešava? Usled visokog tempa inflacije ljudi su stimulisani da troše danas, a ne da štede za sutra. Razlog je što ako ne kupe sada, oni će moći da kupe manje u budućnosti.

Više o ovoj temi: Kako pravilno štedeti

Zato po pravilu počinju da štede manje i da troše više, pa budući preduzetnici ostaju bez resursa kojima bi započeli svoje nove delatnosti. Na najvećem udaru su one delatnosti za čiju finalizaciju je potrebno više sredstava. To su obično preduzeća koja se bave proizvodnjom. 

Deformacija privrede

Tokom ovog procesa dolazi do napumpavanja pojedinih sektora nesrazmerno više u odnosu na druge. To vodi do već navedenog napumpavanja balona. Pošto neki sektori nesrazmerno rastu i povlače resurse koje bi mogli koristiti i drugi, dolazi do deformacije privrede. Rezultat je rast cena, preterana potrošnja i prekomerno ulaganje u određene sektore.

Odličan primer je tržište nekretnina. Cene stanova i ulaganja u građevini su skočila. Iza ovog procesa ne stoji prirodna potražnja od strane klijenata, već lak novac, tj. inflacija i veštački niske kamate. Na kraju balon je pukao, cene nekretnine pale, a mnoge kompanije propale.

Inflacija u praksi

Pogledajmo da li praksa potvrđuje izloženu teoriju. Od početka 2020. g. novčana masa u evrozoni merena pokazateljem M2 porasla je za 24% – sa 12,4 triliona evra na 15,3 triliona evra. U istom tom periodu kupovna moć zajedničke valute za robu široke potrošnje opala je za 14%, bar sudeći po indeksu potrošačkih cena Evrostata, ali ne treba zaboraviti da do devalvacije novca dolazi tokom vremena.

Grafikon 1: Novčana masa i pad kupovne moći u evrozoni

Ova uzročno-posledična veza primetna je ne samo u evrozoni, već uvek i svuda. Grafikon pokazuje kako se ona razvija i u SAD. Od osnivanja Federalnih rezervi 1913. g. dolar je izgubio gotovo u potpunosti svoju kupovnu moć. Možemo uzeti i bliži primer. U Turskoj je inflacija gotovo 65% na godišnjem nivou, ali osnovni razlog je opet isti – štampanje turske lire i zadržavanje referentne kamatne stope.

Zvanični i realni pad kupovne moći

Uprkos svemu dosad navedenom, zvanično se inflacija meri indeksom potrošačkih cena. On je prosečna veličina u statistici, a ne ekonomski pokazatelj i meri poskupljenje korpe robe i usluga tokom vremena. Kao i u slučaju drugih statističkih veličina, i indeksom potrošačkih cena se lako može manipulisati kako bi pokazivao niže vrednosti. 

Na primer, kvalitet jedne usluge može opasti, a indeks to ne pokazuje. Drugi način za  „doterivanje“ rezultata je preko potrošačke korpe, gde se može promeniti udeo pojedinih kategorija tako da vrednost koju indeks pokazuje bude niža. Zapravo sama potrošačka korpa može biti apsolutno nereprezentativna za većinu ljudi u jednoj zemlji.

Na primer, Evrostat daje udeo od 6,5% nekretninama prilikom izračunavanja harmonizovanog indeksa potrošačkih cena. Prema ispitivanju Evropske centralne banke stanovništvo Starog kontinenta troši oko jednu četvrtinu svog mesečnog budžeta na svoj stan – razlika je čak četiri puta. 

Grafikon 2: Zvanična i realna inflacija u SAD i evrozoni

U SAD je metodologija za izračunavanje indeksa potrošačkih cena više puta menjana poslednjih decenija. Da se koristi ona iz 1980. godine, inflacija bi već mesecima rasla dvocifrenim tempom. Slična je situacija i u evrozoni.

Više o ovoj temi: Tri razloga da ulažemo umesto da trošimo u vreme visoke inflacije

Treba imati u vidu ove nedostatke indeksa potrošačkih cena i znati da obično u praksi cene rastu više od onoga što je objavljeno. 

Šta preduzeti protiv inflacije?

Da zaključimo, inflacija počinje u trenutku kada centralne banke počnu da zadržavaju referentnu kamatnu stopu i štampaju novac. Od nje su na dobiti oni koji prvi dobiju novostvoreni novac, dok svi ostali gube realnu kupovnu moć.

Ovaj proces se širi tokom vremena, jer ekonomski sistem ne shvata odmah da je došlo do povećanja količine novca u opticaju. Kada dođe do povećanja novca u opticaju pre ili posle će uslediti i rast cena robe i usluga.

Zato ima smisla pratiti mere centralnih banaka i čuvati bar deo svoje ušteđevine u onim aktivama koje čuvaju kupovnu moć kroz vreme. A neke od tih aktiva su tradicionalni čuvari kupovne moći. Investiciono zlato i srebro kroz istoriju se pokazalo kao najstabilniji oblik novca.

Cena zlata (XAU-RSD)
262 532 RSD/oz
  
- 827 RSD
Cena srebra (XAG-RSD)
3 148 RSD/oz
  
+ 22 RSD

Možda biste voleli da pročitate i