Međunarodne rezerve – šta predstavljaju i zašto ih imamo?

Jedan od najvažnijih ciljeva centralne banke je upravljanje međunarodnim rezervama zemlje. Upravljajući ovim rezervama, centralna banka može obezbediti ostvarivanje drugih ciljeva za koje je zadužena kao što su, na primer:

• stabilnost valutnog kursa,
• održavanje stabilnosti cena.

Međutim, to nije osnovni razlog postojanja međunarodnih rezervi. Njihova osnovna funkcija jeste da obezbede sredstva državi u kritičnim situacijama (pandemije, krize, recesije i dr.). U ovom članku pojasnićemo šta predstavljaju međunarodne rezerve, iz čega se sastoje i koja je funkcija svake klase aktiva u posedu centralnih banaka.

Kako se definišu međunarodne rezerve?

Da bismo došli do toga šta obuhvataju međunarodne rezerve, najpre treba da ih definišemo. Jedna od definicija koja se tiče statusa međunarodnih rezervi glasi:

Međunarodne rezerve su one strane aktive koje su na raspolaganju i pod kontrolom monetarnih vlasti date zemlje.

Po svojoj suštini međunarodne rezerve predstavljaju korpu aktiva (poput investicionog portfolija) koje kontrolišu i koriste centralne banke. Posedovanjem ovih aktiva centralna banka obezbeđuje legitimitet kada je reč o emitovanju novca. Bez takvih aktiva nijedna centralna banka ne bi imala čime da obezbedi novac koji štampa. Naravno, više novca ne znači odmah i više aktiva, niti pak više aktiva znači i više novca.

Više o ovoj temi: Šta je novac?

Postojanje ovih rezervi takođe znači kredibilitet zemlje. Što su veće rezerve koje ima jedna zemlja, to više može da se zadužuje.

Koji organ reguliše rad državnih rezervi? 

Da bi se izbegao politički uticaj, za kontrolu i regulaciju državnih rezervi u potpunosti je zadužen monetarni organ jedne zemlje. U slučaju Srbije, u skladu sa Zakonom o Narodnoj banci Srbije (Prečišćeni tekst sačinjen je na osnovu teksta Zakona o Narodnoj banci Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 72/2003) i njegovih izmena i dopuna objavljenih u „Službenom glasniku RS“, br. 55/2004, 85/2005 – dr. zakon, 44/2010, 76/2012, 106/2012, 14/2015, 40/2015 – odluka US i 44/2018), jedna od osnovnih funkcija NBS jeste da ona:

upravlja deviznim rezervama.

Ova odluka deo je političke nezavisnosti monetarnih vlasti svake zemlje. Činjenica da međunarodne rezerve ne mogu biti direktno dostupne političkom organu (kao što je parlament, vlada ili predsednik) ograničava ekspanzionističke želje političke klase.

Koje aktive spadaju u međunarodne rezerve? 

Odluka o kategorijama aktiva u posedu svake centralne banke donosi se po proceni Upravnog odbora odgovarajućeg monetarnog organa. Uopšteno govoreći, klase aktiva su slične, pri čemu je za njihovu kategorizaciju kao rezervnih aktiva zadužen sam Međunarodni Monetarni Fond. Uprkos tome, udeo svake klase aktiva, kao i same aktive, određuju monetarne vlasti.

Devizne rezerve

Najveći udeo u međunarodnim rezervama država čine devizne rezerve. One su najvažnije, jer obezbeđuju gotovo trenutnu likvidnost u slučaju krize. 

Zemlja sa najvećim deviznim rezervama je Kina sa 3,3 triliona dolara deviznih rezervi u januaru 2024. g. U poslednje dve decenije Kina stalno kupuje devize kako bi juan bio što jeftiniji na deviznim tržištima. Slabiji juan daje mogućnost za veću potražnju za izvozom.  

Zlatne rezerve

Zlatne rezerve centralnih banaka su od suštinskog značaja za garantovanje kreditnog rejtinga jedne centralne banke, a otuda i same države. Zbog svoje vrednosti i industrijske standardizacije zlato je jedna od najsigurnijih aktiva koje mogu biti u posedu jednog monetarnog organa. 

Više o ovoj temi: Zlato tokom 2023. g. – šta se dešavalo i šta se može desiti 2024?

Čini se da i ova ideja postaje sve popularnija među monetarnim institucijama u poslednje dve godine. Kako tokom 2022. g., tako i tokom 2023. g. centralne banke kupile su rekordne količine zlata, povećavajući svoje međunarodne rezerve. Najveći kupci bili su Kina (225 tona), Poljska (130 tona) i Singapur (76,5 tona). 

Najveću količinu poseduju SAD, jer je do 1971. g. vrednost američkog dolara bila direktno povezana sa zlatom. Ova veza, poznata kao zlatni standard, omogućila je američkom dolaru da postane međunarodna rezervna valuta. To znači da se američki dolar širom sveta prima  u međunarodnim transakcijama, ali i da može da se razmeni za bilo koju drugu postojeću valutu.

Na stanju

1 gram promotivna zlatna poluga Tavex

Prodajemo 9 636 din 8809 8809 9636 9636

Kupujemo 8 809din

Uporedi Upozorenje Dodaj u korpu

Sa druge strane su zemlje poput Norveške, Kanade i Hrvatske sa nultim zlatnim rezervama. Ove zemlje uopšte nemaju zlato iz razloga koji su u najmanju ruku smešni. U izjavi Centralne banke Kanade iz 2019. g. stoji:

Zlato se ne smatra toliko likvidnim koliko su, na primer, aktive američkog državnog trezora.

Od 1980. g. (kada je Kanada posedovala 700 tona zlata) naovamo ova zemlja postepeno smanjuje svoje zlatne rezerve. Početkom 2016. g. ona zvanično više ne raspolaže zlatnim rezervama.

Specijalna prava vučenja (SPV) 

Specijalna prava vučenja (SPV) su rezervna aktiva, koju je 1969. g. uveo Međunarodni monetarni fond. Ova aktiva deo je ukupnih rezervi država i koristi se za povećanje sredstava u stranoj valuti. 

Reč je o pozajmici (koju MMF daje ni iz čega) na osnovu raspoloživih deviznih sredstava drugih zemalja. Ukratko, SPV se može razmatrati kao kredit. Na primer, zemlja koja poseduje nekoliko SPV može ih ponuditi na prodaju i dobiti novac u kešu. Taj novac je jedna od pet valuta koje formiraju vrednost SPV-a:

• Američki dolar – 43,48%
• Evro – 29,31%
• Kineski juan – 12,28%
• Japanski jen – 7,59%
• Britanska lira – 7,44%

Zemlja koja kupuje ta SPV može ih zadržati na neodređeno vreme i čak dobijati kamate na njih. U celom ovom sistemu sve zemlje koje poseduju SPV plaćaju i dobijaju kamate (jednu te istu kamatnu stopu poznatu kao kamata na SPV – SDRi).

Plaćene i dobijene kamate su jednake, tako da se ti iznosi međusobno potiru. Ova pojava je primetna samo ukoliko su podeljena SPV (kreirana od strane MMF-a) jednaka onima koji su u posedu. Budući da se tim SPV stalno trguje, iznosi koje određena zemlja dobija, ne poklapaju se uvek sa onima koje ona ima na svom računu. Što više jedna zemlja prodaje svoja SPV, to će plaćati više kamate nego što dobija na svoja sredstva.

SAD su zemlja sa najvećom količinom SPV-a, sa ukupno 163,24 milijarde SPV (što iznosi preko 216 milijardi američkih dolara).

Tekući račun u Međunarodnom Monetarnom Fondu

Svaka država je obavezna da prilikom učlanjenja u Međunarodni Monetarni Fond uplati određenu članarinu u prvih šest meseci nakon što se pridruži. Za vreme svog članstva u MMF-u svaka zemlja je u obavezi da plaća članarinu, čiji se iznos utvrđuje na svakih pet godina. Na svakih pet godina MMF određuje visinu članarine koristeći nove makroekonomske vrednosti. Iznos članarine zavisi od četiri faktora i predstavlja prosečnu vrednost sledećih faktora:

• Bruto domaći proizvod u iznosu od 50 %,
• Ekonomska otvorenost – 30 %,
• Ekonomske fluktuacije – 15 %,
• Međunarodne rezerve – 5%. 

Uplata ove sume vrši se u dva dela – 25% iznosa uplaćuje se u SPV ili u nekoj međunarodnoj valuti, 75% sume uplaćuje se u zakonskim platnim sredstvima date zemlje.

Članarina različitih zemalja sakuplja se u zajedničkom fondu zajedno sa prihodima po osnovu kredita koje nude države članice sa mogućnostima za finansiranje. Ovaj fond predstavlja ukupan prihod Međunarodnog Monetarnog Fonda, koji je dostupan zemljama članicama za finansiranje, a u zavisnosti od iznosa njihove članarine u fondu.

Finansijske aktive 

Prve tri kategorije međunarodnih deviznih rezervi (devize, zlato i tekući račun MMF-a) obezbeđuju likvidnost zemljama u vanrednim situacijama. U vanrednim situacijama (kao što su pandemije, ratni sukobi, prirodne katastrofe i dr.) neophodan je „hitan“ novac. To znači da su zemljama u tom trenutku potrebna sredstva koja neke finansijske aktive ne omogućavaju.

Uprkos tome, za diversifikaciju svojih međunarodnih rezervi mnoge centralne banke takođe nastoje da dođu u posed finansijskih aktiva koje nije moguće odmah pretvoriti u gotovinu. Zašto? Često različite aktive (strane državne obveznice ili akcije u multinacionalnim kompanijama) generišu prihod (od kupona ili dividendi). Oni su i pouzdan izvor diversifikacije, tako da ukoliko vrednost nekih aktiva padne u odnosu na druge rezervne aktive, te druge mogu nadoknaditi gubitak prvih.

Na primer, u slučaju Sjedinjenih Američkih Država, koje u maju 2023. g. duguju 7,3 triliona dolara stranim kreditorima (od ukupno 31,4 triliona dolara), pri čemu su države kojima SAD najviše duguju: 

• Japan – 1,1 triliona dolara,
• Kina – 867 milijardi dolara,
• Velika Britanija – 655 milijardi dolara,
• Belgija – 354 milijarde dolara,
• Luksemburg – 329 milijardi dolara. 

Posedovanje tih obveznica obezbeđuje kreditorima stalan prihod. Kad se uzme u obzir rast kamatnih stopa u poslednje dve godine, ovaj prihod postaje sve značajniji na veliku žalost Amerikanaca.

Pored navedenih, finansijske aktive koje se smatraju međunarodnim rezervama su i:

• Kratkoročne pozajmice za korporacije bez depozitnih računa,
• Dugoročne pozajmice preko poverilačkih računa MMF-a,
• Hartije od vrednosti dobijene na osnovu repo ugovora (ugovori kod kojih centralna banka daje pozajmice komercijalnim bankama za šta one treba da obezbede garanciju)
• Pozajmice na osnovu obratnih repo poslova (komercijalne banke otkupljuju aktive koje su ponudile kao garanciju),
• Finansijski derivati ako potpadaju pod regulativu monetarne institucije.

Raznovrsnost svih ovih aktiva omogućava centralnim bankama da poseduju portfolio aktiva koji obezbeđuje kako likvidnost tako i rentabilnost u slučaju nepovoljnih finansijskih događaja (bankarska panika, kriza, inflacija i dr.).

Funkcije međunarodnih rezervi 

U članku smo naveli funkciju svake klase aktiva koje imaju udeo u međunarodnim rezervama   neke zemlje. Kao što smo rekli, međunarodne rezerve treba posmatrati kao investicioni portfolio. Za razliku od investitora koji traži prinos, osnovni cilj državnih rezervi jeste da obezbede finansiranje u kriznim situacijama. 

Nezavisno od toga da li je reč o deviznim rezervama, zlatu, akcijama, obveznicama ili čak nekretninama, kod svih ovih aktiva postoji određeni stepen rizika, prinosa i likvidnosti.

Zaključci u vezi sa međunarodnim rezervama

Ekonomija se načelno posmatra kao ciklična. Svaki ekonomski ciklus traje oko deset godina. U okviru te decenije ekonomija raste, dostiže svoj vrhunac i nakon toga upada u krizu ili čak recesiju.

Više o ovoj temi: Anatomija svake ekonomske krize

Zbog same činjenice da vlasti smatraju ekonomiju cikličnom i radije drže investicione portfolije nego što rešavaju ovaj problem cikličnosti ekonomije, moramo sebi postaviti nekoliko pitanja. Takvi portfoliji, koje nazivamo međunarodnim rezervama, postoje da bi garantovali da će ekonomija prevazići nepredviđene okolnosti.

Naravno, posedovanje rezervi je više nego neophodno za jednu ekonomiju, ali cilj njihovog posedovanja, kao i cikličnost jedne ekonomije, nije od posebnog značaja. U osnovi ovog problema često se nalazi centralizovana intervencija na finansijskim tržištima koja su preplavljena likvidnošću (inflacija) kako bi se smanjio uticaj krize. Nažalost ono što se dešava je upravo suprotno.