Šta je novac?

Pitanje „šta je novac?“ zvuči naivno sve dok ne shvatimo da su ekonomistima bili potrebni vekovi da bi dali zadovoljavajući odgovor. Iako teorija nije uspela brzo da doskoči stvarnosti, u kojoj ljudi hiljadama godina koriste novac, njegova suština je od ključnog značaja za razumevanje sveta koji nas okružuje.

Razlog za to je ne samo promena njegovog oblika već i njegove prirode. No pre nego što će do toga doći, zahvaljujući novcu čovečanstvo je dostiglo nivo razvoja na kojem smo danas. Ovde ćemo razmotriti zašto je to tako i kako smo uopšte stvorili takvu robu, jer novac je upravo roba, doduše nešto specifičnija.

Svet pre novca

Kod skitalačkog načina života lovaca-sakupljača ako bi jedan čovek poželeo da jede borovnice, on često uopšte nije vršio razmenu, jer je sva hrana date grupe ljudi bila dostupna svima. Lovac je davao svoj doprinos donoseći meso ulovljenih životinja, a uzimao bi ono što mu je potrebno. Trgovina je bila gotovo nepoznata.

Život u jednom mestu donosi ličnu svojinu i trampu, koja se još naziva direktna razmena, jer se razmenjuju namirnice za direktnu potrošnju. Međutim, to stvara brojne probleme: da bi došlo do trampe, svaka strana treba da traži konkretnu robu koju nudi druga strana, tj. da postoji podudaranje potreba. To ne dozvoljava stvaranje jasne strukture cena i otežava izradu proizvoda koji nisu namenjeni krajnjoj potrošnji.

Novac: počeci

Izrađivač oružja možda neće poželeti meso, ali lovac je primetio da mu se sviđaju jabuke. Zato počinje da razmenjuje meso za jabuke, a nakon toga će njih razmeniti za oružje.

Tako se rađa indirektna razmena. Kod nje ljudi vrše trampu razmenjujući robu koju ne nameravaju da sami potroše, već kako bi je iskoristili za sledeću transakciju. Jabuke više nisu samo roba – oni su i sredstvo razmene. Ali još nisu novac.

Postepeno i drugi ljudi počinju da vrše indirektnu razmenu i sve manji robe počinje da cirkuliše kao sredstvo razmene. Sa novcem je skoro pa kao u seriji „Gorštak“, na kraju će ostati samo jedan… ili nekoliko.

Proizvodi koji se koriste kao sredstva razmene nisu proizvoljno birani. Kako navodi Karl Menger, to su najprodavaniji proizvodi, jer se upravo oni mogu razmenjivati za najveći broj drugih proizvoda. A roba koja se koristi kao sredstvo razmene mora posedovati i druga svojstva, a prema Aristotelu to su:

• trajnost;
• prenosivost;
• deljivost, tj. mogućnost da se sredstvo razmene deli na manje količine, bez narušavanja njihovog kvaliteta;
• svojstvena vrednost – više o njoj u tekstu niže;
• ograničenost – filozof to ne kaže, ali je poznato da ako svako od nas u bilo kom trenutku može stvoriti ni iz čega ogromnu količinu novca, onda će njegova vrednost opasti. To je lekcija koju savremene centralne banke tek treba da nauče.

No ostaje pitanje: „Šta je novac?“ Odgovor na to pitanje dao je Ludvig fon Mizes najpre u „Teoriji novca i kredita“, a zatim i u svojoj raspravi „Ljudsko delovanje“:

Često korišćeno sredstvo razmene naziva se novcem. Definicija novca je nejasna, budući da u sebi sadrži maglovit termin „često korišćeno“. Ima graničnih slučajeva kada se ne može utvrditi da li se neko sredstvo koristi ili ne koristi „često“ i da li ga treba nazvati novcem. Ali ova nejasnoća ni na koji način ne utiče na tačnost i preciznost koje su potrebne teoriji. Sve što važi za novac, važi i za druga sredstva razmene.

Da bi jedan proizvod bio novac, treba da ispuni još jedan uslov.

Teorema regresije novca

Pre nego što će jedan proizvod postati novac, njegova vrednost mora biti unapred poznata. To je teorema regresije, čiji je tvorac opet Ludvig fon Mizes, a otuda i njeno ime: tj. mora biti moguće cenu robe vratiti nazad u prošlost, regresivno, do trenutka kada još uvek nije novac.

Ukoliko lovac pronađe neku retku vrstu i pokuša da nametne njene rogove kao razmensko sredstvo, oni to ne bi mogli biti, jer ih drugi nisu dotad nikad videli i nemaju pojma koliko to „košta“. Međutim, zlato i srebro su korišćeni hiljadama godina i dovoljno traženi u različite svrhe. Šta više, njihova proizvodnja povezuje se sa ogromnim naporima, tako da niko nije u stanju tek tako da poveća novčanu ponudu, čime bi mogao da oslabi njihovu kupovnu moć.

Robni i dekretni novac

Istorijski, najrazličitija roba je bila novac: čaj, ljušture školjki, namirnice poput žita i hmelja, dragog kamenja i dr. Ali se kao novac u svetu najviše probijaju zlato i srebro. Prema Herodotu prvi koji su počeli da koriste zlatne i srebrne kovanice su Lidijci, a ovi metali su se koristili u vidu pločica pre nego što će početi da se kuju u tom obliku.

Neko će reći: „Ali danas u novčaniku nemam zlatnike, školjke ni čaj, već novčanice!“ Zapravo, ne govorimo slučajno do sada o robi, jer je novac u početku bio upravo to – sredstvo razmene koje se samo probilo kroz upotrebu od strane ljudi. Nije bio nametnut od strane nekog faraona, imperatora ili satrapa.

Čak su i savremene novčane jedinice u svetu, uključujući tu i Bugarsku, obično bile samo novčana zamena, tj. simbol, koji ide iz ruke u ruku, dok je realan novac najčešće bio u vidu plemenitih metala. Kod nas je do kraja komunističkog perioda na novčanicama pisalo da je njihova vrednost obezbeđena u zlatu i svim aktivama Bugarske narodne banke iako to nije bilo tačno.

Zanimljivo je da je početkom veka bugarski lev u nekoliko navrata imao kurs 1:1 u odnosu na vodeće evropske valute: francuski franak (od kraja XIX do tridesetih godina XX v. sa izvesnim prekidima), italijansku liru itd. Zlatna kovanica od 20 leva sa likom cara Ferdinanda imala je istu kupovnu moć kao 20 italijanskih lira sa likom Umberta I ili 20 francuskih napoleona, a ona bi danas bila i veća. Tako je, međutim, zlatni standard ekvivalentan zajedničkoj evropskoj valuti decenijama pre evra.

Veza između zlata i dekretnog (fiat) novca u zapadnom svetu prekinuta je 1971, kada predsednik Ričard Nikson zatvara zlatni prozor kako bi vlat mogla da troši sve više sredstava, usled čega se povećava novčana masa – proces koji se još naziva inflacija valuta koje nisu obezbeđene nikakvom robom. Ovaj fenomen veoma teško bi se ispratio da je zlato novac.

Zato danas baratamo dekretnim fiat novcem, koji predstavlja novac nametnut zakonom. Robni novac, tj. upotreba zlata, srebra ili druge fizičke aktive kao novca ne postoji budući da ograničava sklonost političara ka trošenju. Prilikom štampanja novca bez obezbeđenja, centralna banka će izgubiti svoje zlato, pošto će strani potrošači menjati valutu za ovaj plemeniti metal, što će samim tim poljuljati rezerve i obezbeđenje valute.

Grafikon 1: Kupovna moć pojedinih valuta

Pošto nema robnog novca koji bi ograničio štampanje savremenih valuta, rezultat je predvidljiv – njihova kupovna moć vremenom opada. Iz tog razloga neki ekonomisti govore čak o „inflacionom porezu“. Njega ne osećaju potrošači, ali fiat novac trajno smanjuje životni standard jer dolazi do povećanja kupovne moći robe i usluga, kao i do mnogih drugih nuspojava.

Funkcije novca

Dve funkcije novca već su jasne: to je opšteprihvaćeno platno sredstvo i njime se meri vrednost, što znači da se cene ostale robe mere u odnosu na njega. Za razliku od trampe, zahvaljujući ovim svojim karakteristikama, on omogućava privatnim kompanijama da utvrde da li ostvaruju profit ili posluju sa gubicima.

Tako zahvaljujući novcu dolazi do kapitalizma i povećanja životnog standarda, jer proizvođači već znaju da li zadovoljavaju potrebe svojih potrošača (tj. ostvaruju profit) ili ne (gubici). Novac omogućava i podelu rada, jer kompanije imaju jasno merilo koliko vredi kapitalna roba.

Sredstvo za očuvanje vrednosti

Novac je i sredstvo za očuvanje vrednosti. Danas, zahvaljujući ludom štampanju od strane centralnih banaka, kao i nesigurnosti valuta, to se vidi bolje nego ikad, budući da se mnogi ljudi orijentišu ka robnom novcu, tj. zlatu i srebru, a na račun dekretnog (fiat) novca. To se vidi i na osnovu podataka: što više pojeftinjuje dolar u odnosu na jen (a i u poređenju sa drugim valutama), to zlato poskupljuje više.

Grafikon 2: Cena zlata

Iako čak i neki profesori nazivaju zlato i srebro „reliktima varvarskih vremena“ i objašnjavaju da to nije novac, deo potrošača nema takav osećaj, jer oni znaju da ovi plemeniti metali čuvaju svoju vrednost mnogo bolje od fiat novca – nije slučajno što se zlatni standard hiljadama godina koristio širom sveta.

Više o ovoj temi: Šta je inflacija

Sredstvo za izmirivanje dugova

I ne manje važno – novac je sredstvo za izmirivanje dugova. To kreditorima omogućava preglednost,  jer mogu meriti svoj rizik samo za jednu ili više aktiva. Osim toga, očigledno se novac odobren od strane bankarskog sistema može koristiti za kupovinu svih drugih vrsta robe; bilo bi nezamislivo da „finansijski“ sistem odori kredit u bundevama koji bi se otplaćivao u jelenskim butovima.

Ukratko, novac je roba koja se pretvorila u opšteprihvaćeno sredstvo razmene. Po pravilu to je najtraženija roba u ekonomiji. Drugo, ispunjava konkretne uslove: trajnost, prenosivost, deljivost, svojstvena vrednost i ograničenost. Roba koja obavlja funkciju novca treba da bude tražena ne samo kao roba.

Novac se koristi kao merač vrednosti, sredstvo njenog čuvanja i jedinica za izmirivanje dugova, što omogućava obavljanje trgovine (i na međunarodnom nivou), nagomilavanje kapitala, preduzetništvo, biznis i investicije, podelu rada i kapitalizam uopšte. Reč je o funkcijama koje zlato i srebro u obliku investicionog zlata i investicionog srebra i dalje imaju.