Šta je međunarodna rezervna valuta i kada je korisna?

Trenutno postoji oko 180 valuta širom sveta. Ipak, tokom života susrećemo samo nekoliko – u zavisnosti od toga koliko često putujemo i koliko daleko. Kada razmišljamo o valutama, sigurno su prve koje nam padaju na pamet evro, američki dolar, britanska funta, kanadski dolar, švajcarski franc, ili japanski jen.

Razlog za ovakvu reakciju leži u globalnim finansijskim tržištima. Svaka od navedenih valuta predstavlja međunarodnu rezervnu valutu. Šta to znači? Postoje li i druge takve valute? Ako da, šta im daje ovaj status? 

U ovom članku ću odgovoriti na sva ova pitanja, kako bismo analizirali zašto su neke valute važnije od drugih, ali i koji su faktori koji testiraju trenutne međunarodne rezervne valute. 

Kako definišemo međunarodnu rezervnu valutu? 

Možda se čini prilično jednostavnim definisati međunarodnu rezervnu valutu, ali to nije tako. Ako bismo razložili stvari, svaka valuta na svetu deo je rezervi druge zemlje. Ipak, ne predstavljaju sve ove valute međunarodne rezerve. 

Prema definiciji Međunarodnog monetarnog fonda, međunarodne rezervne valute su: 

Valute koje se koriste za međunarodna plaćanja i koje se široko trguju na globalnim deviznim tržištima.

Dakle, ne može svaka valuta biti, strikno govoreći, međunarodna rezerva. Iz tog razloga, kada razmišljamo o valutama, prvi primer koji nam pada na pamet je onaj naveden iznad. Međunarodne rezervne valute su među najtrgovanijim valutama na svetu – predstavljajući više od 80% od ukupnih deviznih transakcija na globalnom nivou, isključivo sa ovih šest valuta. 

Koji su kriterijumi za međunarodnu rezervnu valutu? 

Kada je u pitanju utvrđivanje da li jeste ili nije neka valuta međunarodna rezerva, prema Međunarodnom monetarnom fondu postoje četiri osnovna kriterijuma koja čine osnovu svake takve valute. Hajde da ih analiziramo.

1. Veličina ekonomije koja izdaje valutu 

Možda je najvažniji aspekt u analizi valute analiza ekonomije koja emituje tu valutu. Istorijski gledano, ekonomije koje su postigle uspeh – bilo kroz trgovinu, bilo kroz tehnologiju, ili kroz rat – uživale su poverenje (i od strane saveznika, i od strane protivnika) u svoju valutu. 

Samo se setimo valuta koje postoje čak i danas, poput dukata (koji je postao austrijski, iako je započet u Veneciji) ili britanskih suverena. 

Danas, finansijsko tržište dominira američkim dolarom, koji pripada najvećoj ekonomiji na svetu. Ipak, već postoje kandidati koji teže da zbace dolar.

2. Kredibilitet izadavaoca valute

Kao što sam već spomenuo, da bi valuta najveće ekonomije bila prihvaćena, emitent mora biti viđen kao pouzdan od strane većine nacija. To je jedan od razloga zašto je evro i dalje važna valuta na globalnom nivou – čak iako se koristi u samo polovini globalnih trgovinskih transakcija. 

Ne govorim o poverenju globalnih nacija u Evropsku centralnu banku, već o poverenju zemalja članica evrozone u ovu instituciju. Na kraju krajeva, svaka zemlja koja koristi evro kao zvaničnu valutu zavisi od sredstava koja pruža Evropska unija.

3. Potražnja za međunarodnim plaćanjima 

Globalna trgovina postala je jedan od najvažnijih elemenata globalne ekonomije. Tokom poslednja tri veka, prešli smo od merkantilističkih ekonomija – gde svaka zemlja proizvodi što više dobara na domaćem planu – ka ekonomijama slobodne trgovine (delimično, imajući u vidu mnoštvo nedavnih regulativa o robi iz Kine, zajedno sa carinama na iste). 

Cela ova kretanja dobara i usluga zahtevaju stalna plaćanja u valuti. To je osnovni razlog zašto se svakodnevno odvijaju devizne transakcije koje iznose oko sedam triliona dolara (četvrtina godišnjeg BDP-a Sjedinjenih Američkih Država). 

Dakle, što više neka zemlja proizvodi, to će imati veću potražnju za valutom koju emituje. Primer je Kina. Kineski juan imao je izuzetnu potražnju nakon ulaska Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju (WTO) 2001. godine.

4. Inercija 

Američki dolar je, još od 1930. godine, globalna rezervna valuta nakon što je srušio britansku funtu. Iako su tokom više od 90 godina postojale druge valute koje su ga izazivale (kao što je japanski jen tokom 80-ih, ili evro nakon 1999.), nijedna nije uspela da sruši američku valutu. 

Zašto?

Prema MMF-u, postoji kriterijum nazvan „inercija” koji održava status međunarodne rezervne valute svake valute. Inercija se odnosi na opreznost finansijskog sistema da prihvati novu valutu. Razlozi su troškovi infrastrukture, ali i strožija regulativa za dotičnu zemlju. Kako se pojavljuju novi konkurenti, oni koji trenutno kontrolišu finansijski sistem žele da održe svoju hegemoniju.

Praktično, radi se o vremenskom elementu koji omogućava određenim valutama da budu preferirane u odnosu na druge. Iz tog razloga, američki dolar i dalje ostaje globalna rezervna valuta. Ne postoji – i ne zbog toga što nije bilo, već zato što SAD nisu dozvolile – da druge ekonomije sruše dolar. 

Upravljanje međunarodnim rezervama 

Jedna od zadaća centralnih banaka je upravljanje međunarodnim rezervama – kako deviznim, tako i imovinom koju poseduju. U prethodnom članku smo razgovarali o tome zašto centralne banke drže međunarodne rezerve. 

Više o ovoj temi ovde: Međunarodne rezerve – šta predstavljaju i zašto ih imamo?

Na globalnom nivou postoji različiti osnovni razlozi zbog kojih svaka ekonomija drži međunarodne rezerve. One mogu biti sidro stvorenog novca, instrument za sprovođenje monetarne politike i deviznih transakcija, spoljnog plaćanja, garancija za razne zajmove, itd. 

Bez obzira na motivaciju, ove rezerve moraju biti upravljane kako bi ispunile tri osnovne uloge: 

• Rezerve moraju biti likvidne – treba da se lako mogu pretvoriti u gotovinu za razne neočekivane isplate; 
• Profil rizika portfolija rezervi treba da bude što je moguće manji – rezerve su javne, što znači da se centralna banka mora osigurati da investira u sigurne aktive – poput državnih obveznica; 
• Rezerve treba da obezbede profit – to je poslednja uloga, jer je manje važna od prve dve, ali maksimizacija profita je važan kriterijum kako bi se obezbedilo da prihodi od rezervi premaše troškove njihovog održavanja.

Nije čudo, dakle, što se preko 70% međunarodnih rezervi drži u valutama koje izdaju uticajne ekonomije kao što su Sjedinjene Američke Države, evro zona, Japan, Ujedinjeno Kraljevstvo ili Švajcarska. Sve ove zemlje pružaju likvidnost, nulti rizik (prema percepciji centralnih banaka) i prihod od kamata na državne obveznice.

Ko odlučuje kako da se novac investira?

Kao što sam rekao, rezerve su javno dobro. One pripadaju državi i, u određenoj meri, građanima. Naravno, ne možemo da odemo u centralnu banku i zatražimo hiljadu evra iz međunarodnih rezervi. Ali ni ne pitamo šta bismo želeli da bude njihov cilj, odluka je strogo unilaterala. 

Odluka o tome kako će se upravljati ovim rezervama zavisi od toga ko poseduje te rezerve. Iako su u velikoj većini slučajeva rezerve u vlasništvu centralne banke neke ekonomije, postoje izuzeci. Među ovim izuzecima su Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija i Japan. 

U sva tri ova slučaja, rezerve se direktno drže od strane Ministarstva finansija (ili Trezora, u slučaju SAD). Ovaj aspekt je veoma rizičan, jer izlaže integritet rezervi različitim političkim interesima koji inače ne bi imali tako veliki uticaj. To vidimo sa Saveznom rezerva. Iznenađujuće, Fed više ne drži zlatne rezerve od 1934. godine. Sve zlatne rezerve od tog trenutka su predane Trezoru SAD.

Pored ovih tehničkih aspekata, efikasno upravljanje rezervama vrši centralna bankarska vlast. 

Odgovornosti su raspoređene na tri nivoa upravljanja:

• Viši menadžment;
• Operativni menadžment; 
• Upravljanje portfolijima.

Svaki nivo ima određeni skup odgovornosti. Viši menadžment usmerava alokaciju rezervi na osnovnom planu – pruža sveobuhvatan pregled. Operativni menadžment odlučuje koji alati će se koristiti, kao i koji će biti procenti efektivnih alokacija. Upravljanje portfolijom su oni koji aktivno upravljaju portfolijima sastavljenim od međunarodnih rezervi dotične zemlje. Ovi poslednji su, zapravo, izvršioci transakcija.

Evolucija deviznih rezervi

Međunarodne devizne rezerve se konstantno menjaju. Razlog za ove promene leži u činjenici da je ekonomija u stalnom pokretu, i uvek se pojavljuju novi izazovi ili nove prilike.

Kao što možemo videti u gornjoj animaciji, na kratke staze promene, čak i kada se dogode, su prilično male. Međutim, na periodima dužim od decenije, primećujemo velike fluktuacije u međunarodnim deviznim rezervama.

Na primer, nakon završetka Drugog svetskog rata, posle potpisivanja Bretton Woods sporazuma – kojim je američki dolar postao zvanična rezervna valuta sveta – procenat dolar rezervi dostigao je nivoe do 85% 1974. godine.

Ovaj aspekt je zanimljiv, jer 1971. godine dolar više nije bio konvertibilan u zlato. Dakle, više nije bilo sidra u vezi sa količinom novca koju je štampala Savezna rezerva. Međutim, 8. juna 1974. godine, postignut je neformalan sporazum između Sjedinjenih Američkih Država i Saudijske Arabije, nazvan sporazum petrodolara.

Ovaj sporazum je važio 50 godina – da, okončan je pre manje od pet meseci – prema kojem se Saudijska Arabija obavezala da će prodavati svoj izvezeni naftu u američkim dolarima. Tako, iako dolar više nije bio zvanično vezan za jednu od najstarijih i najvrednijih roba, postao je, neformalno, vezan za najvažniji izvor energije.

Korist rezervnih valuta

Možda su glavne svrhe zbog kojih bi neko želeo da poseduje takve valute iznesene tokom teksta. Ali hajde da ih jasno navedemo.

Najvažnija korisnost ovih valuta je ta što se mogu menjati gotovo svuda u svetu. Pretpostavimo da želite da putujete na Mauricijus, gde se koriste mauricijske rupije. Ako ne možete da nađete ovu valutu u Rumuniji, možete biti sigurni da, ako putujete sa američkim dolarima, možete ih direktno zameniti za rupije.

Ali korisnost ovih valuta ide dalje od takvih aspekata. U slučajevima zemalja pogođenih hiperinflacijom, poput Venecuele, Argentine i, poslednjih godina, Turske, ljudi gube poverenje u lokalne valute. Kako bi mogli nastaviti da trguju, usvajaju druge valute. Na primer, dolare u zemljama Južne Amerike, ili evre u Turskoj. Naravno, ova usvajanja su protivzakonita i mogu se strogo kažnjavati.

Više o temi, ovde: Turska lira – ima li joj pasa?

Razlog zbog kojeg država ne dozvoljava građanima korišćenje drugih valuta je taj što takva praksa dodatno smanjuje poverenje u lokalnu valutu. Ovakvi događaji, ako su dovoljno postojani, smanjuju poverenje u vladu zemlje, što može dovesti do čak i nasilnih manifestacija.

Uloga zlata u međunarodnim rezervama

Kao što smo ranije pomenuli, jedan od razloga zbog kojih se drže međunarodne rezerve je da se centralnoj banci omogući da emituje novac ni iz čega. Međutim, ako centralna banka drži samo druge valute, koje same moraju biti podržane drugim rezervama, kako možemo imati poverenja u novac danas?

Ne bismo trebali. Fiat novac – novac koji je nametnut zakonima da se koristi – nema direktnu pokrivenost u bilo kojoj robi. Međutim, u poslednje tri godine primećujemo sve veći apetit centralnih banaka za zlatom. Najsnažniji primeri su iz vrha liste – Kina, Poljska i Turska.

Kina povećava svoje rezerve zlata kako bi postala nezavisna od međunarodnog sistema koji je nametnut od strane Zapada. Poljska povećava svoje rezerve iz predostrožnosti zbog potencijalnih rizika finansijskog sistema. Turska kupuje zlato kako bi pokušala da vrati poverenje u tursku liru, devastiranu hiperinflacijom u poslednje tri godine.

I godine 2022. i 2024., a naročito prva polovina ove godine, obeležene su rekordnom potražnjom za zlatom od strane centralnih banaka. Ne samo zato što je zlato najvrednija imovina i dugoročno perspektivno, već posebno zato što je to instrument koji ne predstavlja nikakav rizik od protivstrane ili nedostatka prinosa.

A ova povećana potražnja centralnih banaka održava se čak i u kontekstu cene zlata koja je porasla za više od 40% u poslednjih 12 meseci. Ovakvo ponašanje sugeriše robusnu potražnju za plemenitim metalom, sa potencijalom rasta u bliskoj budućnosti.

Zaključci

Valuta se može smatrati međunarodnom rezervnom valutom ako se koristi u transakcijama širom sveta. Ova popularnost može se pripisati valutama koje emituju pouzdane države, koje mogu trgovati sa gotovo svakom drugom državom.

Takve valute su američki dolar, euro, kanadski dolar, australijski dolar, britanska funta, švajcarski frank, japanski jen i, novije, kineski juan.

Vrednost ovih valuta određena je kako veličinom rezervi koje se drže, tako i kvalitetom tih rezervi. Stavivši više naglaska na ovaj poslednji aspekt, gotovo trećina centralnih banaka na svetu odlučila je da kupi zlato u narednim mesecima. Razlog je to što je zlato najefikasniji instrument zaštite od inflacije, ali i instrument zaštite od rizika finansijskog tržišta i protivstrana.

U godinama koje dolaze, sve više ćemo videti diskusije oko digitalnih valuta centralnih banaka (CBDC). Postojanje ovih valuta ne samo da će omogućiti centralnim bankama da kreiraju bilo koju količinu novca, već, što je još važnije, korišćenje od strane ljudi i preduzeća biće što intruzivnije.