Ekonomska istorija Japana

Jedna od najposećenijih zemalja na svetu je Japan. Samo tokom 2024. godine, više od 37 miliona turista ušlo je u ovu zemlju sa 125 miliona stanovnika. Trenutno, Japan je četvrta najveća ekonomija na svetu, merena bruto domaćim proizvodom ili BDP-om.

Više o temi ovde: Šta je bruto domaći proizvod (BDP)?

Međutim, iza svih priča o samurajima, gejšama i sušiju, zemlja je već decenijama obeležena ekonomskom stagnacijom. Barem prema mišljenju većine ekonomista.

U ovom članku proći ću kroz više od 400 godina ekonomske istorije Japana. Istražićemo Doba samuraja, koristi i troškove Meidži restauracije, kako su dva svetska rata uticala na zemlju i kako je, posle tri decenije ekonomskog uspeha, zemlja koja je 1970-ih već živela kao da je 1990-ih, ostala tamo i danas.

Period Edo

Period Edo označava početak našeg putovanja u ovom članku. Istorijski gledano, period Edo trajao je između 1603. i 1868. godine. Počinje pobedom Tokugawe Iejasua, vojnog lidera koji je uspeo da okonča vlast pojedinačnih ratničkih gospodara i ujedini Japan u jednu koherentnu državu.

Tokugawa je takođe prvi šogun iz perioda Edo. Šogun znači vladar centralne vojne vlasti. Iznad njega su bili samo bakufu (centralna vlast) i car.

Glavna odlika perioda Edo jeste izolacija Japana od ostatka sveta. Godine 1639, bakufu je zabranio svaki kontakt sa strancima, osim sa Kinom, Holandijom, Korejom i Okinavom (koja je tada bila nezavisno kraljevstvo). Ovaj period je poznat kao Sakoku.

Ovaj oblik samoodrživosti postavio je temelje za brzu modernizaciju Japana koja će uslediti tri veka kasnije.

Preduslovi perioda Edo

Kada je Tokugawa postao šogun, postavio je osnovu za društveno-ekonomski razvoj Japana. 

Prema Keničiju Onou, istraživaču i ekonomisti Međunarodnog monetarnog fonda i profesoru na Univerzitetu Saitama, postoje četiri preduslova za ekonomski razvoj Japana tokom perioda Edo:

• Političko jedinstvo i stabilnost – centralizacijom vlasti u gradu Edo (danas poznatom kao Tokio), Tokugawa je uspeo da smanji vojne sukobe između daimjoa (regionalnih samurajskih lidera);
  
• Poljoprivredni razvoj, kako u pogledu obradivih površina, tako i produktivnosti zemljišta;
  
• Razvoj saobraćaja i pojava jedinstvenih nacionalnih tržišta;
  
• Uspon trgovine, finansija i bogate trgovačke klase.

Izolovanjem Japana od globalnog ekonomskog sistema, Tokugawa je omogućio razvoj lokalnih, malih preduzeća, koja su uglavnom vodile porodice. Tako su procvetale industrije čaja, svile, duvana, indiga (koji se danas koristi za bojenje kvalitetnih farmerki), pamuka, medicine i hemikalija. Trgovci su postajali sve bogatiji. Porodice, posebno one u ruralnim krajevima, izlazile su iz siromaštva.

Ipak, nije sve bilo idealno. Tokom perioda Edo u Japanu je postojala jasna klasna podela. Niko nije mogao da se uzdigne iznad klase u kojoj je rođen, ali su mnogi mogli da padnu u nižu klasu.

Rani znaci kronizam

Ekonomska istorija Japana, bar od perioda Edo, obeležena je ozbiljnim kronizmom. Prema rečniku Kembridž univerziteta, kronizam je:

Situacija u kojoj neka važna osoba daje posao prijateljima, a ne nezavisnim ljudima koji imaju potrebne veštine i iskustvo.

U suštini, znači deljenje usluga poznanicima. Najčešći je u odnosima između javnog i privatnog sektora. Ekonomska istorija Japana je puna takvih primera.

Prvi znaci kronizma pojavljuju se u kasnom periodu Edo (oko 1800. godine). Hani (lokalne upravne jedinice kojima su upravljali daimjoi) koristili su svoju lošu ekonomsku situaciju kako bi plasirali proizvode na nacionalno tržište, bilo preko privatnih preduzeća ili vladinim dekretom. Iskorišćavali su svoju političku moć za sopstvenu korist, uništavajući svaki oblik konkurencije među japanskim preduzećima.

Hani su bili u lošoj finansijskoj situaciji iz sledećih razloga:

• Fiksni poreski prihodi – tokom perioda Edo, porez koji su lokalni stanovnici plaćali bio je određen u pirinču po fiksnoj stopi od jednog koku (što je ekvivalentno 180 litara pirinča).
  
• Promenljiva cena pirinča – pošto pirinač nije bio zvanična valuta, ali se koristio za prikupljanje poreza, pad cene pirinča usled povećanja proizvodnih kapaciteta smanjivao je stvarne prihode hana.
  
• Povremeni rashodi – šogun je često zahtevao od hana da finansiraju infrastrukturne i vojne troškove, što je dodatno opterećivalo njihove budžete.
  
• Nagomilavanje dugova – kako su hanovi često ostajali bez sredstava, zaduživali su se da pokriju rashode, što je često vodilo u spirale dugovanja.

Kako bi se izvukli iz takvog sistema, hanovi su se okrenuli razvoju lokalnih preduzeća, kako bi na kraju mogli da zarade više kroz poreze, pa čak i kroz udeo u dobiti tih preduzeća. Međutim, lokalne vlasti su izobličile japanska tržišta, postavljajući temelje za ono što će kasnije biti poznato kao zajbacu.

Prva kolonizacija Japana

U više od 2600 godina japanske istorije – kada se veruje da je car Džimu potekao od boginje sunca Amaterasu – zemlja se može smatrati kolonizovanom samo dva puta. Pod kolonizacijom podrazumevamo naseljavanje strane sile putem sile i uspostavljanje kontrole nad određenom teritorijom ili lokalnim stanovništvom.

Prva kolonizacija dogodila se u periodu između 1853. i 1854. godine. Godine 1853, po naređenju američkog predsednika Milarda Filmora, komodor Metju C. Peri ušao je u zaliv Edo sa četiri „crna broda“ zahtevajući od Japanaca da otvore svoje luke za Amerikance. Peri je napustio Japan ostavivši ultimatum – vratiće se za godinu dana po odgovor.

Možda nam deluje da je osvajanje cele zemlje samuraja sa samo četiri broda nemoguće. Međutim, zbog dugotrajne izolacije, Japan je ostao izvan industrijske revolucije. Jedini pristup zapadnim učenjima imao je preko holandskih knjiga, jer je Holandija bila jedina zapadna zemlja sa kojom je Japan trgovao.

Dok je Zapad u 19. veku ubrzano povećavao proizvodnju zahvaljujući teškoj industriji, Japan je i dalje bio pretežno agrarna ekonomija. Taj nedostatak tehnološkog razvoja bio je prisutan i u vojnim kapacitetima zemlje.

Zato je 1858. potpisan Sporazum iz Kanagawe, kojim se bakufu obavezao da otvori za Amerikance luku Šimoda i luku Hakodate. Ipak, ovaj sporazum bio je veoma nepovoljan po Japan. Prvo, Japan nije mogao sam da određuje carinske stope na proizvode koje su Amerikanci uvozili. Drugo, Japan nije imao pravo da sudi stranim državljanima na sopstvenoj teritoriji.

Ipak, i pored takvog lošeg sporazuma, ovo predstavlja početak otvaranja Japana prema globalnom trgovinskom sistemu.

Meidži revolucija

Period Edo završava se 1868. godine, deset godina nakon potpisivanja Sporazuma iz Kanagawe, obeležen malim, ali značajnim borbama između pristalica Bakufua i carevih pristalica. Nakon poraza Bakufua, car, tada star svega 15 godina, postavljen je kao šef države i seli se iz Kjota u Edo (koji se preimenuje u Tokio, što znači „istočna prestonica“).

Sa padom Bakufua, upravljanje zemljom preuzima Meidži vlada, sastavljena od bivših samuraja moćnih hana i nekolicine plemića. Glavni cilj nove vlasti bio je da što brže industrializuje Japan.

Pored industrijalizacije, Meidži vlada težila je političkoj reformi – uvođenju savremenog ustava i parlamenta – kao i vojnoj ekspanziji.

Tokom političkih reformi, Japan je na Zapadu smatran „zaostalom zemljom“. Čak je i najpoznatiji japanski naučnik koji se bavio Meidži revolucijom, Fukuzava Jukiči, 1962. godine opisao meidži Japan kao „polu-razvijen“. Ipak, zahvaljujući još većem klijentelizmu, Japan je uspeo da sustigne Zapad.

Ekonomija zajbacu

Rani Meidži period obeležen je uspostavljanjem onoga što je poznato kao zajbacu. Izraz zajbacu označava velike poslovne konglomerate. Ovi konglomerati su bili posebni po tome što su uživali podršku lokalnih i nacionalnih vlasti, ne oslanjajući se isključivo na sopstvenu efikasnost i resurse u tržišnoj konkurenciji.

Podrška se ogledala u subvencijama, poreskim olakšicama, monopolima u određenim oblastima poslovanja, direktnom snabdevanju vlade robom, pa čak i u dobijanju statusa državne blagajne. 

Neki od najpoznatijih konglomerata uključuju:

• Micui – bila je velika trgovačka porodica u periodu Edo, bavila se trgovinom kimona i razmenom valuta; dobila je status državne blagajne pod Meidži vladom; danas je vlasnik 25 kompanija koje se nalaze u indeksu Nikkei 225 japanske berze (više od 11 procenata).
  
• Sumitomo – vodila je rudnik bakra u periodu Edo, a procvetala je tokom meidži revolucije zahvaljujući tome što je vlada prodavala državna preduzeća po niskim cenama i obezbeđivala kapital putem državnih finansijskih institucija; danas Sumitomo korporacija poseduje više od 500 firmi širom sveta u industrijama od proizvodnje čelika do zdravstvene zaštite i maloprodaje hrane.
  
• Micubiši – kompanija osnovana na samom početku Meidži revolucije, 1871. godine, bavila se poštanskom službom uz podršku vlade; danas proizvodi šest procenata japanskih automobila i ima tržišnu vrednost od skoro 80 milijardi američkih dolara u julu 2025. godine.

Ostali konglomerati uključuju Furukavu, Jasudu, Kavasaki i Asano.

Dok su ove kompanije jačale zahvaljujući državnoj pomoći, broj milionera u Japanu smanjio se sa 231 na kraju perioda Edo, na svega 20 do kraja Meidži perioda (oko 1912. godine). Konsolidacija velikih konglomerata – iako korisna za državnu politiku brze industrijalizacije – koncentrisala je moć i bogatstvo u rukama sve manjeg broja ljudi.

Ipak, intervencije meidži vlade tu nisu bile završene.

Rat radi rata

Kao što je ranije pomenuto, jedan od glavnih ciljeva Meidži vlade bila je vojna ekspanzija. I Japan ju je sproveo.

U periodima 1894–1895. i 1905–1906. Japan je ratovao protiv Kine i Rusije. Rat sa Kinom vodio se zbog kontrole nad Korejom, koja je do 1895. godine bila pod kineskom zaštitom. Međutim, Japan, uplašen širenjem ruskog uticaja ka istoku, želeo je da preuzme kontrolu nad Korejskim poluostrvom.

Tako je, uz pomoć zajbacu ekonomije, Japan postao sila sa kojom mora da se računa. 

Prema rečima Keničija Onaa, na temu brodogradnje:

Izgradnja ratnih brodova nije bila posebno isplativa, ali je vlada obezbedila sve potrebne materijale.

Između 1896. i 1914. godine, godišnji kapacitet brodogradnje u Japanu porastao je sa manje od 10.000 tona na više od 80.000 tona. Zahvaljujući ovom brzom razvoju, Japan je uspeo ne samo da porazi Kinu i zauzme Korejsko poluostrvo, već i kinesku regiju Mandžuriju, koja se nalazi samo 250 kilometara severoistočno od Pekinga.

Nakon pobede nad Kinom, Japan je zatražio ratnu odštetu u iznosu od 310 miliona jena u zlatu. Iznos je plaćen putem čekova u funtama sterlinga, koji su se nalazili u Londonu kao deo zlatnih rezervi.

Međutim, pod pritiskom Rusije, Nemačke i Francuske, Japan je bio primoran da se odrekne dela teritorije osvojenog u Mandžuriji. Kako je Japan postajao sve oprezniji zbog ruskih interesa u Istočnoj Aziji, 8. februara 1904. pokrenuo je napad na rusku luku Port Artur. Do maja 1905. godine, Japan je uspeo da uništi rusku Baltičku flotu – impresivna pobeda za jednu tada „zaostalu“ zemlju.

Tako je Japan dokazao da je ravnopravan jednoj evropskoj imperiji. Na kraju, ova pobeda je omogućila Japanu mesto među „Velikom petoricom“ – stalnim članicama Saveta Lige naroda (danas poznatog kao Ujedinjene nacije). Japan više nije bio „zaostala“ zemlja.

Opterećene finansije

Dva rata iscrpela su japanske rezerve – kako monetarne, tako i zlatne.

Tokom oba rata, japanske obveznice trgovale su se u Americi i Evropi, što je obezbedilo polovinu sredstava potrebnih za vođenje ratova. Ono što je još zabrinjavajuće jeste da su nakon oba sukoba državni rashodi dodatno porasli.

Infografik: rashodi centralne i lokalne vlasti

Put je bio jasan: Japan je koristio monetarnu politiku za finansiranje svojih ratova i industrijalizacije. 

Programi potrošnje obuhvatali su:

• Jačanje vojske, posebno izgradnju ratnih brodova;
• Izgradnju železničke mreže;
• Savremene čeličane;
• Postavljanje nacionalne telefonske mreže;
• Upravljanje Tajvanom (koji je tada bio pod japanskom administracijom);
• Infrastrukturu (putevi, vodovod, gradski tramvaji i drugo);
• Obrazovanje.

Svaka od ovih stavki bila je dodeljena ili centralnoj, ili lokalnoj vlasti.

Prvi svetski rat

Za razliku od Argentine, koja je znatno patila zbog povlačenja kapitala tokom Prvog svetskog rata, Japan je iz rata u Evropi izvukao velike koristi.

Iako su japanski proizvodi bili daleko inferiorniji od evropskih, rat je stvorio ogroman porast potražnje za japanskom robom. Među najvažnijim japanskim izvoznim artiklima u periodu od 1914. do 1918. bili su: pamučne tkanine, municija, mašine, alati pa čak i brodovi.

Tokom Prvog svetskog rata, godišnja proizvodnja – merena bruto nacionalnim proizvodom – procenjuje se da je rasla po stopi od 10 procenata realno (bez inflacije). S obzirom na to da su cene roba i usluga udvostručene tokom te četiri godine, reč je o impresivnom rastu.

Srećom po Japan, ovu robu isporučivao je snagama Antante, čime je završio na strani pobednika. Povećani izvoz omogućio je zemlji da ostvari trgovinski suficit i tako obnovi svoje iscrpljene zlatne rezerve.

Međutim, kada se rat završio, proizvodni kapacitet Japana ostao je isti. Godine 1920, cena pamučnog prediva pala je za 60 procenata, cena svilene pređe za 70 procenata, a berza se srušila za 55 procenata. Ovo je dovelo do produženog deflatornog perioda, jer su japanski trgovci više voleli da prodaju veću količinu robe po nižim cenama kako bi zadržali profitne marže.

Na taj način, mnogi nairikini (ljudi koji su se obogatili preko noći zahvaljujući ratnoj industrijskoj potražnji) na kraju su bankrotirali. Period nakon Prvog svetskog rata obeležen je manjim, ali čestim ekonomskim krizama. Najozbiljnija dogodila se 1927. godine.

Bankarska kriza iz 1927. godine

Sa početkom meidži revolucije, Japan je morao da modernizuje svoj bankarski sektor. Učinio je to putem kikan ginko banaka. To su bile banke koje su osnivali vlasnici firmi kako bi finansirali sopstvene zajbacu i proširili poslovanje.

Od 1890-ih do 1920-ih, broj banaka u Japanu porastao je sa 400 na preko 2000. Kikan ginko banke bile su krvotok japanskog finansiranja. Međutim, to je nosilo veliki rizik – potrebu za otplatom dugova.

Osnovana 1882. godine, Banka Japana činila je sve kako bi usmerila kreditnu ekspanziju ka sektorima koje su politički lideri smatrali ključnim za japanski napredak. Kako je BoJ sve više pritiskala kikan ginko banke da plasiraju kredite – gotovo bez obzira na kreditnu sposobnost dužnika, čak i ako su ti dužnici bile kompanije koje su i osnovale te banke – nivo loših kredita počeo je da se nagomilava. Pošto nije više postojala ratna potražnja za tolikom količinom robe, proizvodnja je opala. Tako je otplata kredita za velike projekte postala gotovo nemoguća.

Dana 18. aprila 1927. godine, Banka Tajvana – kombinacija privatne i centralne banke – proglasila je bankrot. Krediti koje je davala bili su neregularni. Više od 70 procenata njenog portfolia bilo je usmereno ka kompaniji Suzuki Šoten. Nakon balona koji je usledio posle rata, ova kompanija se suočila sa ozbiljnim problemom zaduženosti.

Kako bi preživela, stalno je tražila pomoćne kredite od Banke Tajvana. Šema je funkcionisala – dok nije prestala. Iako su krediti kompaniji Suzuki Šoten bili loši, njihova težina na bilansu banke bila je prevelika da bi se saradnja prekinula. Na kraju, 26. marta 1927. godine, Banka Tajvana odlučuje da prekine dalje kreditiranje. Ovaj potez pokreće kolaps celog kreditnog tržišta.

Problem nije bio samo u toj banci. Više od 2000 malih banaka imalo je bilanse prepune loših kredita. Procene govore da je oko 40 procenata svih kredita tada bilo nenaplativo. Drugim rečima, dva od pet dužnika nisu mogla da plate kamatu duže od 90 dana.

Za poređenje, danas je u Japanu udeo loših kredita oko 1,3 procenta.

Kako bi pokrila gubitke banaka, Banka Japana obezbedila je likvidnost komercijalnim bankama. Godine 1932, kako bi što brže dokapitalizovao bankarski sektor, tadašnji ministar finansija, Korekijo Takahaši, naredio je Banci Japana da štampa novac – čak i ako na jednoj strani novčanice ostane prazan prostor. Ipak, takve novčanice nikada nisu odštampane.

Uzrok cele kreditne krize ležao je u tome što je tražnja za novcem bila veštački visoka, prema naredbama Banke Japana. Previše novca stvarano je i usmeravano ka industrijama koje su, iako profitabilne tokom rata, nakon njega postale bezvredne.

Posledice bankarske krize iz 1927. godine

Najvažnija posledica krize bila je koncentracija tržišta. Tokom 1927. godine zatvorene su 36 banaka. Banke koje su prošle kroz mukotrpan proces restrukturiranja videle su kako njihovi štediše gube između 35 i 50 procenata svoje ušteđevine. Do kraja krize, od preko 2000 banaka koliko ih je bilo 1919. godine, ostalo je samo 625 do 1932.

Koncentracija tržišta išla je i ka tzv. „Velikoj petorci“: Micui, Micubiši, Sumitomo, Jasuda i Daiči. To su bile politički povezane korporacije. Do 1931. godine, one su kolektivno držale 38,3 procenata svih bankarskih depozita i 29,6 procenata svih bankarskih kredita.

Gubici koje je pretrpela Banka Japana iznosili su 500 miliona jena. Po tadašnjem kursu od 73,6 jena za trojsku uncu zlata, to znači da su gubici iznosili više od 6,79 miliona unci zlata. Danas, to je ekvivalent više od 3,4 triliona jena.

Drugi svetski rat

Posledice bankarske krize iz 1927. godine, u kombinaciji sa efektima Velike depresije, ostavile su japansku privredu u rasulu. Seljaci su postajali sve siromašniji, preduzeća su se zatvarala, a korupcija je cvetala.

Ovakva situacija omogućila je uspon novog političkog talasa – populističkih lidera. Između 1931. i 1937. godine, japanskom politikom sve više dominira vojska. Podrška je dolazila od grupa koje više nisu verovale u parlamentarnu monarhiju i želele su cara kao jedinog vladara Japana.

Ova politička dešavanja, uz rastuću mržnju prema Japancima koji su radili u Sjedinjenim Američkim Državama i Evropi (zbog njihove radne etike), sve više su udaljavala Japan od Zapada. Vlada je, u trci za jačanjem vojske, uvela Zakon o nacionalnoj mobilizaciji 1938. godine.

Tim zakonom uvedene su restrikcije – robe su bile racionalizovane, a cene ograničene. Vlada je, nastavljajući vekovnu tradiciju, koristila velike poslovne grupe (zajbacu) da upravlja ekonomijom. Ovog puta, ona je bila ratno orijentisana. Kompanijama su određene kvote za proizvodnju teške mašinerije, čelika, hemikalija i brodova.

Kako su zaibatsu povećavali proizvodnju, država je rasla – ukidajući zlatni standard 1931. godine da bi mogla da štampa novac bez ograničenja. Do 1937. godine, 69 procenata državnog budžeta išlo je na vojnu potrošnju. Do 1944. godine, taj procenat je iznosio 85.

Infografik: proizvodnja ratne opreme

Kako je Japan gradio vojnu moć, tako je želeo i da se širi. Međutim, Sjedinjene Američke Države nisu podržale japanske vojne akcije u Indoneziji, Malaji i Francuskoj Indokini 1941. godine. Amerika je upozorila da će prekinuti izvoz nafte u Japan ukoliko započne ratne operacije. Takva odluka bi ostavila Japan bez nafte za manje od dve godine.

Političke tenzije između dve zemlje nastavile su da rastu, i na kraju je Japan napao Sjedinjene Države 7. decembra 1941. godine na Perl Harburu, na Havajima. Rat je završen nakon što su Amerikanci bacili dve atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki – 6. i 9. avgusta 1945. godine.

Razaranje rata i seme oporavka

Kada je Drugi svetski rat završen 1945. godine, Japan je bio zemlja u ruševinama. Gradovi su bili spaljeni, industrija uništena, a milioni ljudi raseljeni. Ipak, do sredine 1950-ih, zemlja beleži ubrzan privredni rast.

Najveći deo ranog oporavka odvijao se pod strogim pravilima druge kolonizacije Japana – opet od strane Sjedinjenih Država. Pod vođstvom generala Daglasa MekArtura, zajbacu su rasformirani, a mnogi biznismeni kažnjeni za „doprinos ratnim naporima“.

MekArtur je uspeo da uništi zajbacu tako što je primorao porodice koje su ih posedovale da prodaju akcije javnosti. Time im je bogatstvo nasilno razvodnjeno, a uticaj smanjen.

U međuvremenu, političke figure koje su bile na vlasti tokom rata nisu uklonjene. Ostale su kao menadžeri zaduženi za sprovođenje američkih ekonomskih i političkih smernica. Međutim, te reforme nisu u potpunosti ukinule staru povezanost države i korporacija – već su je preoblikovale. Posleratni Japan razvio je novi model koji je zadržao mnoge karakteristike iz prethodnih epoha.

Uloga države: birokratija i industrijska politika

Japansko Ministarstvo za međunarodnu trgovinu i industriju (osnovano 1949. godine) postalo je ključni stub posleratnog planiranja. Ministarstvo je odlučivalo koje industrije su „važne“, određivalo pristup stranim tehnologijama, raspoređivalo devize i oblikovalo investicione tokove.

Ipak, iako je Ministarstvo postavljalo pravac razvoja, te industrije su zahtevale ogromna ulaganja. U tom trenutku, Banka Japana počinje da postaje najmoćnija institucija u zemlji.

Politika „usmeravanja prozora“, kojom je Banka Japana određivala kuda banke treba da plasiraju kredite, favorizovala je industrije kao što su proizvodnja uglja, tekstil i đubriva. Sektori poput trgovine, poljoprivrede i obrazovanja bili su niskog prioriteta i gotovo bez pristupa finansijama.

Takav intervencionizam podsećao je na ranije periode japanske istorije – poput Edo ere (1603–1868) – kada je centralna vlast upravljala trgovinom. Tada su trgovci i proizvođači, ukoliko su imali podršku daimjoa ili šogunata, dobijali privilegije poput monopola, poreskih olakšica ili ekskluzivnog pristupa tržištu. U modernom Japanu, ove prakse su se vratile u drugačijem obliku.

Kronizam u novom ruhu: od Edo perioda do posleratnog Japana

Iako su posleratne reforme bile predstavljene kao demokratizacija privrede, zapravo su učvrstile novi oblik kronizma. Umesto starih zaibatsu, nastali su keiretsu – kompanije koje su posedovale akcije jedna u drugoj kako bi međusobno gradile poverenje i stabilnost. U centru ovog sistema nalazile su se banke i trgovačke firme koje su posredovale u vlasništvu.

Iako su keiretsu formalno bile nezavisne, često su imale bliske i netransparentne veze sa državnim institucijama. Bivši birokrate bi se penzionisali direktno u visoke pozicije u korporacijama – praksa poznata kao amakudari (“spuštanje s neba”) – čime se učvršćivao odnos „država – industrija“.

Taj odnos između pokrovitelja i klijenta bio je sličan onome iz Edo perioda – uspeh u biznisu više je zavisio od političkih veza nego od konkurencije. Posleratni kronizam ispoljavao se kroz selektivne dozvole, pristup subvencijama „iza zatvorenih vrata“, kao i kroz povlašćen položaj u regulacijama finansijskog sektora – sve pod izgovorom „strateške industrijske politike“.

Nakon odlaska Makartura 1951. godine, Japan se trudio da zaštiti svoje firme od rastuće globalne konkurencije. To je činio uvođenjem uvoznih barijera i ograničavanjem prava akcionara, posebno stranih. Na taj način su japanske firme bile zaštićene i konsolidovane, iako je ostatak sveta već uveliko išao ka globalizaciji. U Japanu, konkurencija nije bila presudna – sve dok je državna birokratija štitila domaće kompanije.

Privredno čudo: 1950–1970

Ekonomski rast Japana se ubrzao tokom 1950-ih i 1960-ih godina. Bruto domaći proizvod je u proseku rastao za 9,7% godišnje u periodu od 1955. do 1973. godine. 

Više faktora doprinelo je ovom privrednom bumu:

• Visoka stopa štednje, koju su omogućili sistem poštanske štednje i zadružne banke, obezbedila je dovoljno kapitala za industrijska ulaganja.
  
• Kvalitet obrazovanja i radne snage bio je izuzetan, uz disciplinovane i lojalne radnike.
  
• Industrijalizacija orijentisana ka izvozu omogućila je japanskim firmama da osvoje svetsko tržište, posebno u automobilskoj, elektronskoj i mašinskoj industriji.

Međutim, nijedan od ovih faktora ne može sam po sebi objasniti nivo organizacije i upravljanja od strane države. Ministarstvo za međunarodnu trgovinu i industriju (MITI) upravljalo je uvozom tehnologije kroz restrikcije licenci, dok je Banka Japana usmeravala kreditni tok. U nekim slučajevima, MITI je čak sprečavao kompanije da uđu na određena tržišta kako bi se izbegla “prekomerna konkurencija”. Takav sistem predstavljao je svojevrsnu simbiozu države i velikih firmi: birokrate su se oslanjale na korporacije da ispune ciljeve nacionalnog rasta, a firme su zavisile od države da ih zaštiti od tržišnih rizika.

Najprecizniji opis Japana dao je nekadašnji izdavač časopisa The Economist, Brajan Riding, u knjizi „Japan, predstojeći kolaps“:

[Japan više liči] na komunizam sa lepim tačkama, nego na kapitalizam sa manama.

Iako nije moguće uporediti japanski model sa strogom regulacijom i kontrolom države u Kini, japanska privreda nije bila mnogo drugačija. U kineskim državnim kompanijama na čelu često stoje politički povezani ljudi. Isto tako, i u Japanu su političke veze odlučivale ko će dobiti finansiranje.

Moć Banke Japana

Banka Japana (BoJ) dobila je izuzetnu moć pod guvernerima poput Hisata Ičimade tokom 1940-ih i 1950-ih. Ičimada je čak nazivan „Papom“, jer je uspeo da značajno proširi ovlašćenja centralne banke.

Tadaši Sasaki, njegov naslednik, kasnije je izjavio da je moć Banke Japana nadmašila i samu vladu. Važno je napomenuti da je Banka Japana, barem formalno, od svog osnivanja bila pod nadzorom Ministarstva finansija.

Ta centralizovana kontrola – uz državna finansiranja i razne druge povlastice – omogućila je japansko „ekonomsko čudo“: dvocifreni rast BDP-a tokom 1950-ih i 1960-ih. Do 1970. godine, Japan je pretekao Nemačku i postao druga najveća ekonomija sveta. Izvoz je eksplodirao. Uvoz je bio strogo ograničen državnim merama. Nacionalne industrije i keiretsu bile su zaštićene od stranog uticaja.

Delovalo je da sve funkcioniše savršeno. Međutim, ta „stabilnost“ bila je samo privid.

Ekonomski balon i špekulacije (1970–1980.)

Seme čuvenog japanskog balona sa nekretninama posejano je 1970-ih, kada je Banka Japana naložila bankama da odobravaju ogromne stambene i komercijalne kredite. Višak novca prelio se i u inostranstvo, podstičući kupovine stranih sredstava.

U periodu između 1972. i 1974. godine, cene zemljišta su eksplodirale – gradsko zemljište je poskupelo za 50% u jednoj godini, a okrug Čijoda u Tokiju postao je vredniji od cele teritorije Kanade. Do 1989. godine, vrtovi oko Carske palate u Tokiju vredeli su više nego cela savezna država Kalifornija.

Kako su cene zemljišta rasle, tako je rasla i knjigovodstvena vrednost zemljišta u vlasništvu firmi. To je dodatno motivisalo investitore da kupuju akcije – pošto je voz sa nekretninama već „otišao“. Berzanski indeks Nikkei 225 skočio je 65% samo tokom 1972. godine, a prosečan godišnji rast iznosio je 30% između 1984. i 1989.

Nivo špekulacija dostigao je neviđene razmere – ljudi su kupovali uz kredit, računajući da će za par godina prodati po znatno višoj ceni. Kompanije poput Nisana, proizvođača automobila, više su zarađivale od trgovine nekretninama nego od prodaje vozila.

Višak kapitala prelio se i u inostranstvo. Spoljna ulaganja su porasla sa 2 milijarde dolara 1980. godine na čak 46 milijardi do 1990. godine. Do 1986. godine, japanski investitori kupovali su 75% svih obveznica koje je izdala američka vlada. Zemlja je postala i najveći svetski uvoznik zlata sredinom 1980-ih, sa više od 600 tona godišnje – više od polovine svetske proizvodnje u nekomunističkim zemljama.

Rezultati jeftinog i neograničenog kredita

Kako su cene imovine rasle, ogromna količina novca u opticaju je potcenila vrednost jena u odnosu na potrošačke proizvode. Inflacija sa tržišta nekretnina i akcija prenela se u stvarnu ekonomiju. Godine 1974, godišnji indeks potrošačkih cena dostigao je vrhunac od 23%. Inflacija se nije spustila ispod 2% sve do 1983. godine, pa je Banka Japana bila prinuđena da stegne kreditno tržište.

Smanjene su obavezne kvote za banke o tome koliko kredita moraju da plasiraju. To je zamrzlo tržište kredita. Posledično, stala su i tržišta nekretnina i akcija. Bez novih kredita, nije bilo ni rasta cena.

Zatvaranje „slavine“ sa novcem izazvalo je najgoru recesiju u Japanu još od Velike depresije iz 1930-ih. Banke su ostale sa ogromnim brojem loših kredita – jer su kupci prodavali imovinu sa gubitkom, ali su i dalje morali da otplaćuju kredite. Time se kriza dodatno produbila.

Kako otprilike 70% zaposlenih u Japanu radi u malim i srednjim preduzećima, sa prestankom kreditiranja prestalo je i njihovo finansiranje. Pošto nisu mogli da nastave poslovanje, preduzetnici su bili prinuđeni da otpuštaju radnike. Procene govore da je oko pet miliona ljudi izgubilo posao, bez mogućnosti da se brzo zaposli negde drugo. Stopa nezaposlenosti porasla je sa 2,1% iz 1991. godine na 5,4% do 2002.

Ekonomsko usporavanje Japana i „Izgubljene decenije”

Malo koja ekonomija je prešla iz faze privrednog buma u privredni pad tako naglo kao što je to bio slučaj sa Japanom nakon vrhunca njegovog tržišnog balona krajem 1989. godine. Cene akcija i nekretnina, koje su rasle zahvaljujući jeftinom kreditiranju i špekulacijama, urušile su se između 1990. i 1992. godine. Indeks Nikkei 225 izgubio je više od polovine svoje vrednosti, dok je komercijalno zemljište u centru Tokija tokom naredne decenije palo za oko 80 procenata.

Realni godišnji rast bruto domaćeg proizvoda, koji je tokom 1980-ih iznosio gotovo 4%, u 1990-im godinama pao je na svega 1,3%, a u 2000-im godinama na samo 0,5%. Zbog toga se za ovaj period koristi naziv „Izgubljene decenije“.

Pogrešna alokacija kredita i popustljivost banaka pretvorile su privremeni šok u hroničnu stagnaciju. Umesto da dozvole bankrot nesolventnim dužnicima, regulatori su podsticali banke da produžavaju rokove otplate loših kredita, bez naplate glavnice – praksa poznata kao „večiti zajmovi“. Do 1998. godine, nenaplativa potraživanja premašila su 30 biliona jena.

Fiskalne vlasti su odgovorile sa čak 15 paketa javnih radova između 1992. i 1999. godine, ukupne vrednosti veće od 145 biliona jena. Međutim, pošto su ti projekti uglavnom dodeljivani građevinskim firmama koje su bile politički povezane, produktivnost je ostala niska, a veći deo tog novca samo je povećao javni dug.

Javni dug u Japanu porastao je sa približno 60% bruto domaćeg proizvoda 1990. godine na oko 235% danas — što je ubedljivo najviše među razvijenim zemljama. Ovo je dugotrajna posledica krize, državnog intervencionizma i socijalnih izdataka u ekonomiji koja se oslanjala na veze i protekciju, a ne na tržišnu konkurenciju, gde su uspeh i neuspeh rezultat tržišnih sila, a ne odluka centralne vlasti.

Japanska ekonomija danas

Ekonomska politika poznata kao „Abenomika“ (2013–2020), nazvana po premijeru Šinzu Abeu, kombinovala je masovno štampanje novca, budžetski deficit i reforme koje su trebale podstaći rast. Ipak, uporna deflacija ostala je prisutna. Banka Japana je 2016. godine uvela negativne kamatne stope, a 2017. godine započela kontrolu krive prinosa. To znači da je centralna banka određivala ne samo kratkoročne, već i dugoročne kamate.

Otkupljujući državne obveznice, Banka Japana je povećavala njihovu cenu, što je automatski smanjivalo prinose. U martu 2024. godine, Banka Japana je konačno podigla kamatne stope u raspon od 0 do 0,1%, čime je formalno okončala poslednji eksperiment sa negativnim kamatama u svetu – posle čak 17 godina.

Danas se kreatori politike suočavaju sa potpuno drugačijim izazovom.

Cene potrošačkih proizvoda rastu

Indeks potrošačkih cena porastao je za 3,1% u julu 2025. godine, što je 39. uzastopni mesec da inflacija premašuje cilj od 2%. Kompanije koje su ranije izvinjavale potrošačima i za najmanje poskupljenje, danas rutinski povećavaju cene. Meiji, Akagi Nyugyo i gotovo 200 drugih proizvođača hrane najavili su dvocifrena poskupljenja ovog leta, osnaženi najvišim povećanjem plata u poslednje tri decenije.

Industrijska politika ostaje duboko intervencionistička. Vlada je obećala više od jednog biliona jena (oko 6,3 milijarde dolara) subvencija tajvanskoj kompaniji TSMC za izgradnju druge fabrike mikročipova u Japanu. U međuvremenu, državna kompanija Rapidus postigla je razvoj tranzistora veličine 2 nanometra u aprilu 2025. godine, nakon što je dobila dodatnih 100 milijardi jena iz državne kase.

U trenutku pisanja ovog teksta, indeks Nikkei 225 upravo je nadmašio svoj prethodni rekord iz 1989. godine. Drugim rečima, japansko tržište akcija ostvarilo je nultu stopu povrata za period od gotovo 36 godina. U međuvremenu, Banka Japana i dalje usmerava kredite tamo gde smatra da je potrebno. Japanska vlada zadržava bliske veze sa najvećim korporacijama u zemlji, pomažući im da eliminišu konkurenciju — bilo iznutra, bilo iz inostranstva.

Zaključak: Državni intervencionizam, klijentelizam i ekonomsko nasleđe Japana

Posleratno „ekonomsko čudo“ Japana nikada nije bilo priča o slobodnom tržištu. Ministarstva kao što su MITI i Banka Japana usmeravala su kreditiranje prema privilegovanim sektorima. Ta ista mreža državne kontrole i korporativnih veza bila je pokretač rasta, ali i glavni uzrok dugotrajne stagnacije.

Današnja inicijativa u oblasti poluprovodnika — ogromne subvencije za TSMC i Rapidus — pokazuje da se vodi ista stara strategija.

Privredni put Japana i dalje zavisi od birokratskih odluka i bliskih veza, a ne od slobodne konkurencije. Ukratko, uspon, zastoj i delimični oporavak japanske ekonomije imaju jednu zajedničku nit: privrednu veličinu koju je stvorila država, a održale klijentelističke mreže — a ne nevidljiva ruka tržišta.