Šta je stagflacija?

Stagflacija je jedan od ekonomskih pojmova koji izaziva isto toliko, ako ne i više zabrinutosti od recesije. 

Kombinacija stagnirajuće ekonomije i visoke inflacije koja smanjuje našu kupovnu moć je recept za ekonomsku situaciju iz koje je teško izaći. Mnogi ekonomisti tvrde da je veliki deo sveta trenutno na ivici stagflacije. 

Hajde da otkrijemo šta je uzrokuje i kako da je zaustavimo.

Definisanje stagflacije: Karakteristike i ekonomski uticaj

 Već smo detaljno raspravljali o temi stagnacije u posebnom članku, pa hajde prvo da ponovo definišemo stagnaciju – to je period sporog ili nikakvog ekonomskog rasta, često praćen visokom nezaposlenošću.

Stagnacija može biti uzrokovana spoljnim šokovima na tržištu, kao što je pad tražnje za izvozom ili skok cene energenata, ili može nastati kao prirodni deo poslovnog ciklusa. Dok se ekonomija oporavlja od recesije, može ući u period stagnacije tokom oporavka.

Da li će stagnacija biti kratkoročna ili dugoročna zavisi od toga da li su problemi koji su je izazvali strukturalni duboko ukorenjeni problemi u ekonomiji, ili su samo kratkoročni šokovi.

 Imajući ovo na umu, definisanje stagflacije je jednostavno. 

Definicija stagflacije glasi:

Stagflacija je ekonomski ciklus karakterisan sporim ili nikakvim rastom i visokom stopom nezaposlenosti, praćen visokom inflacijom.

Kada BDP raste ispod 2% godišnje, to se obično definiše kao spor rast, dok se rast iznad 2% smatra zdravim.

Visoka nezaposlenost je sama po sebi razumljiva, ali konkretno znači da je nezaposlenost iznad “prirodne stope nezaposlenosti” u ekonomiji. To znači da ljudi koji su sposobni i kvalifikovani traže posao, ali ne mogu da pronađu radno mesto.

Inflacija, kao što smo već objašnjavali, je povećanje ponude novca, uzrokovano štampanjem novca i ekspanzijom kredita, što rezultira u skoku cena u celoj ekonomiji.

Stagnacija je sama po sebi dovoljno ozbiljan problem, kao i inflacija, a kada se spoje, predstavljaju veliki izazov za ekonomiju. Hajde da otkrijemo zašto je to tako. 

Kako nastaje stagflacija

Dugo vremena, naročito nakon Drugog svetskog rata, kejnzijanski ekonomisti su verovali da je stagflacija nemoguća, i da je deflacija prava pretnja, posebno zbog odnosa između inflacije i nezaposlenosti na Filipsovoj krivoj.

U suštini, Filipsov efekat pokazuje nam da povećanje inflacije može izazvati povećanje zaposlenosti. Ovo je logično i deo je monetarne iluzije inflacije.

Kada više novca uđe na tržište kroz ekspanziju kredita i štampanja novca, u početku postoji informaciona asimetrija. Preduzeća i pojedinci počinju da dobijaju više novca i da troše više novca – misle da je rast stvaran i da je višak novca rezultat rasta. Ovo dovodi do povećanje potrošnje i investicija, što dovodi do novih radnih mesta i pada nezaposlenosti.

Problem je što je ovo kratkoročni efekat. Kako ekonomija procesuira novo stvoreni novac, preduzeća i ljudi shvataju da nema više proizvoda ili usluga, samo više novca – tada cene počinju da rastu. Više novca juri manje proizvoda.

Pravi problem nastaje kada se ova inflatorna epizoda kombinuje sa stagnirajućim ekonomskim rastom. Kada ekonomija stagnira, kreatori ekonomske politike traže način da izađu iz ciklusa, što može biti urađeno na pravi način smanjenjem regulativa, snižavanjem poreskih stopa, olakšavanjem poslovanja – ili na način na koji se to uvek radi – inflacijom.

Centralne banke, kroz monetarnu politiku, obično izazivaju inflaciju veštačkim snižavanjem kamatnih stopa i štampanjem novca kako bi pokušale da podstaknu potrošnju i investicije i tako prekinu epizodu stagnacije.

Kao što smo videli sa Filipsovim efektom, ovo može imati kratkoročne rezultate, ali dugoročno zaključava ekonomiju u epizodu sporog rasta, ali visokih cena. Kada jednom uđemo u epizodu stagflacije, izlazak iz nje može biti začarani krug. Ako kreatori politike ponovo smanje kamatne stope kako bi povećali ekonomsku aktivnost, mogu izazvati hiperinflaciju, ali ako podignu kamatne stope kako bi obuzdali inflaciju, mogu izazvati recesiju.

Kada kreatori ekonomske politike dođu do ove tačke, teško je izaći bez dugoročne štete.

Istorijski primeri stagflacije i naučene lekcije

Kao što smo ranije pomenuli, mnogi ekonomisti, pretežno kejnzijanci, verovali su da je stagflacija nemoguća, a svet se sa njom nije susreo sve do 1970-ih. 

Jedan od razloga zašto se stagflacija nije javljala u prošlosti bio je zlatni standard. Stagflacija je bila gotovo nemoguća, jer je za svako veće povećanje ponude novca, vlada morala da obezbedi isto toliko povećanje zalihe zlata – što je značilo da je rast morao biti stvaran.

Zanimljivo je da se najgori slučaj stagflacije u svetu dogodio 1970-ih, baš kada su SAD napustile zlatni standard 1971. godine. A dolar je bio međunarodna rezervna valuta kroz bretonvudski sistem.

Stagflacija 1970-ih

Tokom 1970-ih, Sjedinjene Države, Kanada i veliki deo zapadne Evrope prošli su kroz decenijsku epizodu stagflacije.

Okidač za ovu epizodu bio je naftni šok, kada se 1974. godine cena nafte više nego udvostručila sa 30 dolara po barelu na 67 dolara po barelu u samo godinu dana. Kao što smo objasnili, ovo je bio spoljni šok koji je doveo do stagnacije, ali razlog zašto je ova epizoda trajala deset godina je zbog loše ekonomske politike.

Od 1974. do 1984. godine, nezaposlenost je bila visoka – u proseku oko 7% u Sjedinjenim Državama i 12% u Kanadi, rast BDP-a je bio spor, a inflacija se u proseku kretala oko 8% svake godine.

Koreni uzroka zašto je ova epizoda trajala koliko je trajala mogu se naći u napuštanju zlatnog standarda i lošoj ekonomskoj politici.

Nixonova administracija je 1971. godine napustila zlatni standard, nakon čega je uvela  carine, kontrolu cena za razne proizvode i zamrznula plate. Pored toga, videli smo i prenatrpan federalni budžet, koji je funkcionisao na sve većim deficitima. Ova kombinacija je dovelo do toga da stagnacija traje dugo.

Sjedinjene Države su se oporavile 1980-ih kroz deregulaciju tržišta kapitala, smanjenje poreskih stopa i zdravu monetarnu politiku koja je ciljala inflaciju umesto nezaposlenosti. Tehnološki razvoj je takođe pomogao jer je nastala velika kompjuterska industrija 80ih i 90ih.

Zaključak

Stagflacija je zabrinjavajuća pojava koja nosi tri negativna aspekta: visoku nezaposlenost, visoku inflaciju i spor rast. 

Na osnovu primera koji smo razmotrili, možemo koristiti 1970-e kao tačku znanja kako izbeći stagflaciju. Potrebna je zdrava monetarna politika, dobar regulatorni okvir koji ne guši poslovanje i manje državne potrošnje.