Šta je deflacija i zašto je korisna za ekonomiju?

Kada ste poslednji put pročitali naslov o tome da vaša zemlja ulazi u period deflacije? Verujem da bi ovo pitanje trebalo da pruži objašnjenje za zašto je deflacija toliko demonizovana u medijama.

U ranijem članku definisali smo šta je inflacija i kako ona izobličava ekonomiju. Da ukratko definišemo inflaciju, to je povećanje ponude novca. Povećanje cena je samo posledica toga što više novca juri za istom količinom dobara i usluga.

Više o ovoj temi: Šta je inflacija?

U ovom članku ću se zadubiti u to šta je deflacija i zašto bi javnost trebalo da bude više zainteresovana za deflaciju nego za inflaciju.

Definisanje deflacije

Ako smo definisali inflaciju kao više novca koji juri za dobrima i uslugama, deflacija je upravo suprotno. 

Kao standardnu definiciju, možemo koristiti sledeću:

Deflacija je proces u kojem se kupovna moć novca povećava u odnosu na dobra i usluge u ekonomiji. Kao rezultat, cene imaju tendenciju da padaju.

Kupovna moć valute određena je ponudom i tražnjom za novcem. Faktori koji utiču na ponudu ili tražnju su oni koji mogu izazvati deflaciju.

Šta može izazvati deflaciju?

Počevši sa stranom ponude novca, postoji jedan entitet koji odlučuje koliko novca treba da bude u ekonomiji: centralna banka. Centralna banka to čini putem svoje monetarne politike.

Više o ovoj temi ovde: Šta je monetarna politika? Definicija i primeri implementacije

U sprovođenju svoje politike, centralna banka koristi se instrumentima kako bi uticala na vrednost novca. Može ili da štampa više novca – što dovodi do niže vrednosti novca – ili može da smanji ponudu novca, čime povećava njegovu vrednost. Ovo drugo se retko dešava, posebno tokom dugih vremenskih perioda.

Šta god centralna banka odluči – da unese ili izvuče novac iz ekonomije – to izobličava tržišne kamatne stope. Ove kamatne stope onda oblikuju koliko se ljudi zadužuju, koliko troše, koliko ulažu i koliko štede. Skup svih ovih odluke čine ukupnu tražnju za novcem.

Ako su kamatne stope visoke, tražnja za novcem je takođe visoka. Ovo dovodi do povećanja kupovne moći valute. Međutim, to ne mora nužno dovesti do deflacije. 

Inflacija, deflacija i dezinflacija: poređenja

Kao što je ranije rečeno, inflacija je kada se povećava ponuda novca. To se može dogoditi putem centralne banke koja štampa više novca, ili banaka koje daju više kredita. Kada centralne banke postave veštačke kamatne stope oni izobličavaju tržišta utičući na investicije i potrošnju. Inflacija je najkorisnija za vlade, iako uništava kupovnu moć novca. Više o ovoj temi ispod.

Deflacija je suprotno. To je kada se ponuda novca smanjuje, čime se povećava kupovna moć novca. Oni koji imaju koristi od deflacije su pojedinci i preduzeća, jer mogu da kupe više sa svojim novcem.

Dezinflacija je oblik inflacije. Odnosi se na opadajuću stopu inflacije. To znači da cene i dalje rastu, ali sporijim tempom. Kao i u slučaju inflacije, to utiče na pojedince i preduzeća, jer njihov novac gubi vrednost u odnosu na dobra i usluge.

Strah od deflacije

21. novembra 2002. godine, jedan od guvernera Federalnih rezervi, Ben S. Bernanke, rekao je u svom govoru pod naslovom “Deflacija: Pobrinimo se da se to ne dogodi ovde”:

Uveren sam da bi Fed (Federalne Rezerve) preduzeo sve neophodne mere kako bi sprečio značajnu deflaciju u Sjedinjenim Državama i, štaviše, da američka centralna banka, u saradnji sa drugim delovima vlade po potrebi, ima dovoljno političkih instrumenata kako bi osigurala da bi svaka deflacija koja bi se mogla dogoditi bila blaga i kratka.

Bernanke je 2008.  postao predsednik Federalnih rezervi, zadužen za punjenje tržišta jeftinim novcem kako bi “sprečio” deflaciju. Ono što je uradio bilo je izobličavanje tržišnog odgovora na mehur stvoren putem jeftinog kredita. 

Da Fed nije kupio trilione dolara u hartijama od vrednosti, SAD bi sigurno doživele duži period deflacije nego što je to bio slučaj.

Postoji opšti strah, koji uglavnom nameću centralni bankari, da ako se deflacija dogodi, to se pretvara u spiralu u kojoj cene nastavljaju da padaju, preduzeća se zatvaraju, ljudi gube poslove, potrošnja se smanjuje dalje, a cene nastavljaju da padaju sve više. 

Potencijalne benefiti deflacije 

Argument da ljudi i preduzeća jednostavno ne bi kupovali dobra i usluge godinama je pogrešan. Ovo proizilazi iz vremenske preferencije ljudi za dobrima i uslugama.

Pogledajmo primer.

Recimo da je Srbija u deflacionom periodu. Kako cene nastavljaju da padaju, razmišljate o odlaganju većih kupovina, jer novac koji imate postaje sve vredniji. 

Međutim, ako vam se mašina za pranje pokvari, koliko meseci ćete proći bez da je zamenite? Isto važi za vaš automobil, vašu kuću (možda očekujete dete, pa vam je potreban veći stambeni prostor), itd.

Problem centralnih bankara, ali i vlada, nije u mogućnosti deflacionog perioda. Njihov problem je u tome što se realna vrednost novca povećava. A kada se to dogodi, realno opterećenje duga se povećava.

Zašto vlada zaista ne želi deflaciju

U tom istom govoru iz novembra 2002. godine, Bernanke je rekao sledeće:

Iako deflacija i nulte nominalne kamatne stope stvaraju značajan problem za one koji žele da se zadužuju, one nameću još veći teret na domaćinstva i firme koje su akumulirale značajan dug pre početka deflacije. Ovaj teret nastaje jer, čak i ako dužnici mogu da refinansiraju svoje postojeće obaveze po niskim nominalnim kamatnim stopama, sa padom cena, oni i dalje moraju da otplate glavnicu u dolarima sve veće (možda brzo rastuće) realne vrednosti.

Bernanke dotiče tačku da dug postaje skuplji za otplatu. Međutim, njegov fokus je na pojedincima i kompanijama. Ali koji entiteti su najviše zaduženi u svetu? Vlade. 

Ono što je Bernanke zaista mislio jeste da deflacija čini državni dug skupljim, i što deflacija duže traje, to dug postaje skuplji. Ovo se događa jer se realna vrednost pozajmljenog iznosa povećava kako se kupovna moć novca povećava.

Dakle, dok je deflacija dobra za ljude i preduzeća – čineći dobra i usluge jeftinijim i povećavajući realnu vrednost njihovih ušteđevina – ona može biti razorna za vlade. Upravo zbog toga centralne banke moraju da nastave da štampaju novac i brane frakcionalni rezervni sistem bankarstva. 

Kako centralne banke reaguju na deflaciju? 

Kao što je Bernanke rekao, Fed će uraditi sve što je moguće kako bi održao američku ekonomiju dalje od deflacije. I to je uradio. Kao što smo videli, SAD su prošle kroz samo deset meseci deflacije na početku finansijske krize 2008. godine. 

Ono što je Fed morao da uradi – nakon što su kamatne stope bile na nuli – bilo je da kupi što više dužničkih hartija od vrednosti. Na taj način, cene ovih sredstava ostale su na veštačkom nivou. Inače, one bi se još više opale, što bi dovelo do dužeg perioda deflacije.

Čak i ako su svojim akcijama Federalne rezerve sprečile tržišta da isprave grešku masovnog zaduživanja pre kolapsa Lehman Brothers-a, njihove akcije su viđene kao spas američke ekonomije od još gore recesije. 

Bar je to argument državnih zvaničnika i centralnih bankara. U istraživanju objavljenom od strane Stanford Institute for Economic Policy Research, Ramin Toloui zaključuje:

[T] nekonvencionalne politike Fed-a – uključujući kupovinu sredstava i objavljivanje budućih monetarnih politika – su moćni alati za upravljanje hitnim ekonomskim situacijama.

Dakle, državna intervencija, koja izobličava ono što milioni aktera – pojedinci i preduzeća – rade, je nešto što treba propovedati i aplaudirati. I ovo ponašanje je ono što omogućava vladi i centralnim bankama da nastave da uništavaju kupovnu moć našeg novca. 

Zaključak

Kao što smo videli, deflacija se smatra jednim od najgorih ekonomskih događaja koji se mogu dogoditi. Međutim, za opštu populaciju argumenti centralnih bankara i državnih zvaničnika ne piju vodu.

Pojedinci i vlasnici preduzeća bi trebalo da žele deflaciju. Ovo bi pomoglo njihovoj ušteđevini da poraste u vrednosti, omogućavajući im da kupe više dobara i usluga, ali i da više ulažu.