Do čega dovodi uvođenje ograničenja cena?

Visok nivo inflacije i brzi pad kupovne moći dekretnog, odnosno fiat novca do koga je došlo 2021. g. nametnuli su uvođenje ograničenja cena. Zbog rastuće cene električne energije Španija je predložila uvođenje ograničenja cena u čitavoj Evropskoj uniji. Nešto ranije ovog meseca Rumunija je produžila ograničenje cene električne energije i prirodnog gasa do kraja marta 2023. g. Nekoliko talasa sankcija zbog rata u Ukrajini dovelo je do pada ruske rublje i vlasti u ovoj zemlji takođe su preduzele sličan korak po pitanju cena određene robe i usluga.

Više o ovoj temi: Finansijske sankcije protiv Rusije – efekti u sadašnjosti i budućnosti

Uvođenje ograničenja cena nije novina u istoriji ekonomije. Ono uvek dovodi do jednog te istog rezultata. U ovom članku videćemo kakav je on.

Kao što to često biva, ovakva mera zvuči dobro za potrošače – za svakog je više nego dobrodošlo da se cene robe i usluga koje koristi ne povećavaju. Međutim, upravo su potrošači ti koji plaćaju cenu efekata do kojih dovodi uvođenje ovog ograničenja.

Šta znači „ograničenje cena“

Uvođenje ograničenja cena znači da trgovci ne mogu da obračunavaju veću cenu od određene za svoju robu, nezavisno od činilaca na tržištu. Često se umesto „ograničenja cena“ koristi konstrukcija „kontrola cena“. To je širi pojam, pošto se može odnositi i na minimalnu cenu. To je najniža vrednost po kojoj se može vršiti transakcija.

Najrasprostranjeniji primer za minimalnu cenu u savremenim ekonomijama jeste minimalna plata (МРЗ). Treba imati u vidu da je МРЗ po svojoj suštini zapravo cena rada. Drugom prilikom ćemo se pozabaviti njenim efektima. Primer minimalne cene takođe su cene poljoprivrednih proizvoda u Evropskoj uniji. Zahvaljujući njoj, vrednost pšenice, pirinča, govedine, ulja, mleka u prahu i dr. Ne mogu se smanjiti ispod određenog nivoa, čak i da prodavci žele da ih prodaju jeftinije. Postojanje ovakvih mera je ironično s obzirom na to da cene hrane u Evropskoj uniji beleže najvišu vrednost u istoriji.

Kako tehnički funkcioniše ograničenje cena

Ako se podsetimo zakona ponude i potražnje, setićemo se da se cena formira na osnovu međusobnog odnosa i preseka dve krive – D (potražnje) i S (ponude). U našem hipotetičkom scenariju dolazimo do cene od 3 evra. Dodajmo njima i treću horizontalnu liniju. Ona ilustruje ograničenje cene u iznosu od 2 evra. za naš hipotetički proizvod. Ono po definiciji znači nižu cenu od vrednosti na tržištu, u protivnom ne bi bilo potrebe za ograničenjem cena.

Možete pogledati koju količinu su potrošači skloni da kupe i ponude proizvođačima u zavisnosti od cene u interaktivnom grafikonu.

Infografika: Šta se dešava sa ponudom i potražnjom usled ograničenja cena

Da pojasnimo, infografika pokazuje da će potrošači biti skloni da po ceni od 2 evra kupe 700 komada robe. Međutim, proizvođači su skloni da proizvedu samo 300 komada. Ta razlika između 700 i 300 komada predstavlja deficit, ono što ne može da dođe do potrošača.

Uloga cena

Pre nego što ćemo razmotriti efekte ograničenja cena, podsetimo se najpre koja je funkcija cena uopšte. One igraju ulogu koordinatora u ekonomskom sistemu, budući da pokazuju šta je potrošačima potrebno, gde, u kojoj količini, kao i neke druge parametre. Bez njih bi proizvodnja bila nemoguća, jer bi kompanije funkcionisale „zatvorenih očiju“, što svakako nije održiv način za razvoj i prosperitet čovečanstva.

Sa druge strane, slobodne cene pokazuju potrošačima u kojoj količini i po kojim parametrima privatni sektor može da proizvede jednu robu i uslugu. Samim tim, one pokazuju koliko je dovoljno da zadovoljimo svoje potrebe, a imajući u vidu trenutnu ekonomsku situaciju.

Štaviše, upravo cene pokazuju da li je porasla ili se smanjila potreba za datom robom ili dobrom, kao i da li je povećan ili smanjen proizvodni kapacitet za nju. Evo u kakvom su odnosu ta kretanja. Zamislimo da potreba (potražnja) za investicionim zlatom raste. To dovodi do rasta cene zlata. Ali isto tako biznis će, kada vidi tu rastuću cenu, biti mnogo skloniji da odgovori na tu visoku potražnju.

Više o ovoj temi: Ulaganje u zlato, deo 1: Investiciono zlato

Dugoročno gledano (više o ovoj temi možete saznati u seriji „Put zlata“), privatni sektor, podstaknut tom višom cenom, ulagaće u iskopavanje, kapacitete za preradu i proizvodnju, samim tim u rudnike, rafinerije i kovnice novca. Kada se poveća proizvodnja investicionog zlata, njegova cena ponovo će se stabilizovati.

Uloga slobodnih cena važi i za drugu stranu jednačine – promene u proizvodnji. Od početka 2020. g. primetan je ogroman nedostatak čipova. To je dovelo do rasta njihove cene, kao i do nemogućnosti da se zadovlje potrebe mnogih sektora, uključujući i proizvodnju automobila, bar u određenom periodu. Ali njihova visoka cena dovela je do znatnog povećanja ulaganja u njihovu proizvodnju – samo tokom 2021. g. ono iznosi 30%, odnosno 75 milijardi dolara kada je reč o vodećim kompanijama.

Navedeni primeri su ilustrativni. Principi koje oni oslikavaju važe za svu robu, resurse i usluge u ekonomiji. Međutim, pogledajmo šta se dešava kada se uvede ograničenje cena. Posledice mogu biti neke od navedenih ili njihova kombinacija.

Lošiji kvalitet proizvoda

Kada postoji ograničenje cene po kojoj se može neka roba prodavati, ponekad proizvođači znatno umanjuju kvalitet iste, bez ikakvog upozorenja. U tom slučaju potrošač je samo prividno zaštićen, jer realno on ne dobija ono što očekuje. Razlog nisu „zli trgovci“, već postojeća regulativa.

Po uvođenju ograničenja cena mesa u različitim epizodama ekonomske istorije, rezultat je nastajanje tzv. „crvenog tržišta“ (ne „crnog“), gde se meso nižeg kvaliteta nudi kao prvoklasno. A do prvoklasnog je zaista teško doći, jer se ne može prodavati zakonito krajnjim potrošačima. Isto kretanje primetno je i kod mnogih drugih proizvoda za koje je uvedeno ograničenje cena.

Smanjenje kvaliteta proizvoda razmotrićemo detaljnije u sledećem članku iz naše edukativne serije „Zlatna škola“, gde na razumljiv način izlažemo ekonomske principe. On će biti posvećen „skrivenim“ stranama inflacije.

Deficit robe i usluga

Iako ekonomisti ne slažu oko mnogih pitanja, jedno od malobrojnih oko kojih se slažu je upravo to da ograničenje cena dovodi do deficita robe.

Kada bi cena neke robe trebalo da bude viša nego što to dozvoljava njihovo ograničenje, očigledno je da potrebe jednog dela potrošača neće moći da budu zadovoljene. Pošto trgovci ne mogu da dobiju sredstva koja im sleduju, a ponekad čak ni da pokriju svoje troškove proizvodnje i isporuke, oni prestaju da nude svoj proizvod na tržištu ili nude veoma ograničene količine.

Tako cenu ograničenja cene plaćaju ljudi koje bi ova mera prividno trebalo da štiti, tj. sami potrošači. Jer bolje je da ima robe i usluga, makar i po većoj ceni (koja dugoročno teži stabilizaciji, ukoliko nema inflacije, tj. štampanja novca), nego da su rafovi prazni.

Više o ovoj temi: Šta je inflacija

Istorija negativnog uticaja mera ograničenja cena puna je negativnih primera. Ovde ćemo navesti nekoliko.

Primeri deficita u istoriji

Tokom 1971. g. indeks potrošačkih cena u SAD skočio je na 7,2%. Ričard Nikson, koga su naredne godine čekali predsednički izbori za drugi mandat, uvodi tromesečno zamrzavanje cena i plata u zemlji. Dozvolu za ovakav korak može da dobije samo od državnih agencija, a to su Agencija za plaćanja i Komisija za cene. Ako se sećate, Nikson je negativan lik u jednoj drugoj ekonomskoj priči – on obustavlja isplatu zlata za dolare.

Zamrzavanje svih cena u ekonomiji dovodi do katastrofalnih posledica koje su opisane u knjizi The Commanding Heights: The Battle for the World Economy (koja je u vidu dokumentarca dostupna ovde):

Stočari su obustavili isporuku stoke, farmeri su poklali piliće, a potrošači ispraznili police supermarketa.

Da bi stanovi u Švedskoj bili „dostupniji“, tokom Drugog svetskog rata uvedeno je ograničenje cena stanova i stanarina, koje će biti ukinuto tek 1975. g. Istog časa ljudi prestaju da prodaju i izdaju svoje stanove. Sektor građevine gotovo da obustavlja svoju delatnost. Kupci do te mere nemaju šta da kupe, da se prave spiskovi onih koji čekaju, i tako redom po spisku dobijaju raspoložive stanove. Zaključno sa 1963. g. na spiskovima je 40% stanovništva Stokholma, a ti „listići“ sa rednim brojem za stan čak postaju popularni poklon u ovoj zemlji.

Nakon ovog potpunog promašaja svojih mera, a kako bi „stimulisali“ proizvodnju, čelnici uvode i ograničenje kamata na hipotekarne kredite. Rezultat – i ono malo građevinskih preduzimača napušta ovaj sektor, te tako postaje apsolutno nemoguće doći do nekretnine.

Na isti način u Venecueli, na čijem su čelu socijalisti, dovode do toga da hrana i druge osnovne potrepštine postanu nedostupne uvođenjem ograničenja cena hrane 2003. g. Godinama nakon toga proizvođači ili bankrotiraju ili odbijaju da vrše isporuke po utvrđenim cenama, samim tim se mesecima se ne vrši isporuka određenih namirnica, kao što je meso.

A šta se dešava kada potrošači ipak žele da kupe neku robu, ali ne mogu to da učine zbog deficita?

Ograničenje cena i nastajanje crnog tržišta

Drugi svetski rat pokazao nam je drugu posledicu ograničenja cena – nastajanje crnog tržišta. Tokom 1943. g. SAD dodaje proizvođače mesa na spisak onih grana industrija sa ograničenjem cena. To će rezultirati raznoraznim efektima, a jedan od njih je i ogromno crno tržište mesa sa svim posledicama koje to sa sobom nosi. Na primer, dolazi do „renesanse“ krađe stoke. U svojoj knjizi „Don’t You Know There’s a War On?“ Ričard Lingman opisuje to na sledeći način:

Često su stočari hvatali lopove na licu mesta, a nije bila retka ni pucnjava u duhu Divljeg Zapada.

Uoči Drugog svetskog rata termin „crveno tržište“ još uvek je nov. Prema Online Etymological Dictionary on se pojavljuje 1935. g. Možemo se zapitati zašto ovaj termin počinje da se koristi baš tada? Zato što 1933. g. predsednik Frenklin Ruzvelt potpisuje Ukaz o obnavljanju nacionalne industrije (NIRA), čiji je cilj da „zaštiti potrošače, konkurenciju i zaposlene” fiksiranjem cena i plata u mnogim sektorima, uvođenje proizvodnih kvota i postavljanje prepreka za probijanje novih kompanija na tržišta. Realno, ovaj ukaz ima suprotan efekat – dovodi do siromaštva i buma nelegalne trgovine.

I Ruzvelt je, kao i Nikson, negativan lik u ekonomskoj priči – on je predsednik koji zabranjuje privatnim licima posedovanje zlata u SAD, da bi mogao da devalvira (tj. obezvredi) dolar.

To isto dešava se i u Bugarskoj. U periodu oko Prvog svetskog rata plate su porasle oko šest puta, a cene su se udesetostručile. Slična su kretanja i tokom Drugog svetskog rata. Uvedeno je ograničenje cena brojne robe, a „špekulantima“ preti smrtna kazna. Uprkos tome, „crno tržište“ je masovna pojava, jer nema robe.

Kada dođe do deficita, usled kontrole cena, potrošači ne samo da su primorani da kupuju na crnom tržištu, već je na njemu cena često veća nego što bi bila da nije uvedeno ograničenje. Dva su razloga za to. Prvo, na crnom tržištu ne učestvuje onoliko igrača koliko bi učestvovalo u normalnoj slobodnoj trgovini. Zato je konkurencija mnogo manja. Drugo, oni koji isporučuju robu i usluge na crnom tržištu suočavaju se sa rizicima koji ne postoje na slobodnim tržištima – tj. sa rizikom da budu uhvaćeni i kažnjeni. Zato je njihova premija (tj. marža) veća.

Niži standard života zaposlenih

Kada jedna roba nestane ili je teže doći do nje, realni životni standard ljudi se smanjuje. Ali potrošači, koje bi ograničenje cena trebalo da štiti, zapravo se nalaze na udaru, i to dvostrukom.

Kao što smo naveli, rast cena pokazuje biznisu da je ljudima potreban konkretan proizvod ili usluga. Međutim, usled ograničenja cena, zakon sprečava kompanije da odgovore na potražnju. Zato je mnogo izgleda da će ući u proceduru smanjenja troškova i broja zaposlenih. U nekim slučajevima proizvodnja može da u potpunosti napusti odr. sektor. Gubitak posla ne vodi višem životnom standardu.

Isto tako, kada su cene regulisane, investitori počinju da gledaju na jednu zemlju kao na rizičniju. Razlog za to je što ne možeš da ulažeš u nekom dugoročnom planu ako postoji opasnost da u dogledno vreme ne možeš da prodaješ po planiranim cenama, te da ćeš zatvoriti vrata.

Ovde vredi podsetiti se istorijskog primera Indije, iako se odnosi na jedan drugi instrument. Tokom 1972. g. svih 107 osiguravajućih kompanija u zemlji je nacionalizovano. Ovaj sektor odlazi u državne ruke do početka novog veka, ali i danas još uvek ima značajnih poteškoća da mu se pristupi. Rezultat toga je da krajem 2020. g. u Indiji postoje 34 osiguravajuće kompanije koje se bave opštim osiguranjem i 24 za životno osiguranje, na preko milijardu stanovnika. Poređenja radi u Bugarskoj postoji 35 osiguravajućih društava. Što je manje firmi u konkurenciji, to potrošači imaju manji izbor.

Kada dođe do povlačenja investicija, budući ekonomski rast takođe se nalazi na udaru, čime se na još jedan način smanjuje životni standard. Razlog je što se tako smanjuje proizvodnja i zaposlenost. Tako se opet pojedinci koje bi jedno ovakvo ograničenje cena trebalo da štiti nalaze na udaru zbog ovakve mere.

Veoma retko se smanjenje životnog standarda pojedinaca dovodi u vezu sa ograničenjem cena. Tako dolazimo do poslednje štete koju ono nanosi.

Uvođenje ograničenja cene dovodi do narednih intervencija

Primeri iz istorije pokazuju da kada dođe do negativnih efekata izazvanih ograničenjem cena, čelnici reaguju tako što uvode dodatne ograničavajuće mere. Obično to rezultira još strožom kontrolom cena, preprekama za pokretanje biznisa i regulisanjem sve više aspekata u ekonomiji. Kao što smo videli, time se dodatno pogoršava blagostanje pojedinaca, jer smanjuje konkurenciju, odnosno broj novih proizvođača u preduzetništvu.

Osim toga, sprovođenje ovih dodatnih ograničenja neretko je povezano sa uvođenjem novih ogranizacionih struktura. To dovodi do potrebe za još većim brojem državnog resursa za njihovu implementaciju. Takođe, ne treba zanemariti ni to da je teško ukinuti jednu regulativu koja je već uvedena, što je dodatna pretnja za blagostanje pojedinaca, zbog čijeg se očuvanja uvodi kontrola cena.

Zaključak

Nijedna od navedenih posledica ograničenja cena nije pozitivna za kupce. Uprkos tome potrošači često pozdravljaju uvođenje takvih ograničenja, jer niko ne želi da plaća sve veću cenu. U Niksonovo vreme 75% punoletnih je bilo za zamrzavanje cena. Na prvi pogled se čini da na taj način čelnici „štite“ kupce.

U realnosti se dešava upravo suprotno – pojedinci i firme plaćaju preskupo cenu ove mere. Ona dovodi do poremećaja koji se ne svode samo na deficit i pogoršanje kvaliteta, već mogu da izazovu i veoma negativne efekte za same potrošače. Zato treba da bude pažljivi kada je reč o merama za koje se odlučujemo.

Osvrnimo se na ograničenje cena iz „suprotne“ perspektive. Da je ova mera, za kojom se poseže u teška vremena, kada cene rastu, toliko efikasna, zašto onda cene nisu ograničene sve vreme? Nije li bolje da uvek plaćamo nižu cenu, a ne samo u vreme krize? Štaviše, ukoliko ona funkcioniše, zašto ograničenje nije mnogo niže – na primer, 50 centa za litar benzina ili 10 centa za hleb? Ovo je retoričko pitanje. Razlog zašto se ne uvode ograničenja jeste taj što ona dovode do mnogo negativnih efekata, koji se odražavaju na potrošače. Ukoliko se cene veštački spuste do te mere, prodavnice i benzinske pumpe biće prazne. Više puta smo to videli tokom ekonomske istorije.