Zlato i ekonomska sloboda

Jedan slobodan bankarski sistem zasnovan na zlatu u stanju je da omogući kreditiranje i na taj način stvori novčanice (valutu) i depozite u skladu sa proizvodnim potrebama date ekonomije. Pojedinci koji poseduju zlato stimulisani su da polože svoje zlato u banku (na osnovu čega im se mogu izdati čekovi), jer dobijaju kamatu na svoj ulog.

(Alen Grinspen, 1967. g.) 

Ovaj članak je posvećen prevodu eseja “Zlato i ekonomska sloboda” od Alana Grinspena, bivšeg predsednika Federalne Rezerve. On je ujedno i najduže služio na toj poziciji počevši 1987. pa sve do 2006. godine. Njegovu karijeru je pratilo više kontroverza, ali je nesporno jedna od najbitnih ličnosti u ekonomskoj istoriji modernog doba. U ovom eseju Grinspen objašnjava zašto i kako je zlato postalo osnova svih monetarnih sistema na planeti, i zašto smo bez njega u velikom problemu.

Skraćeni prevod  

Zlato i ekonomska sloboda

Gotovo krajnje odbojan stav prema zlatnom standardu ono je što povezuje pristalice jake države nezavisno od njihovih uverenja. Za razliku od mnogih drugih koji se dosledno zalažu za laissez-faire (nemešanje države u ekonomiju), oni, čini se, osećaju možda jasnije i čak podsvesno da su zlato i ekonomska sloboda nerazdvojni, da je zlatni standard instrument laissez-faire i da jedno podrazumeva i iziskuje ono drugo. 

Da bismo shvatili otkud ovakav stav, neophodno je da najpre razjasnimo specifičnu ulogu koju zlato igra u jednom slobodnom društvu.  

Novac je zajednički imenitelj svih ekonomskih odnosa. To je roba koja služi kao sredstvo razmene koje primaju svi učesnici na tržištu za svoju robu ili usluge. Samim tim novac se može koristiti kao merilo tržišne vrednosti, te kao sredstvo za čuvanje vrednosti. 

Koje će sredstvo razmene biti prihvatljivo za učesnike u jednoj ekonomiji ne određuje se proizvoljno. Najpre, to sredstvo razmene mora biti trajno. U jednom primitivnom društvu sa oskudnim bogatstvom pšenica može biti dovoljno postojana, te poslužiti kao sredstvo razmene, jer će se razmena vršiti samo tokom žetve ili odmah nakon toga, pa neće ostati višak vrednosti za čuvanje.  

Ali kada čuvanje vrednosti postane važno, kao što je to slučaj u bogatijim i civilizovanijim društvima, sredstvo razmene mora biti trajna roba, obično metal. Bira se metal, jer je homogen i deljiv: svaka jedinica je ista kao ostale, može se izrađivati u različitim oblicima i količinama. Nakit, na primer, nije ni uniforman, ni deljiv. Još važnije – da bi neki proizvod bio izabran kao sredstvo razmene, on mora da bude luksuzan. Ljudska želja za luksuzom ne jenjava i samim tim će se luksuzna roba uvek tražiti i uvek će biti prihvaćena. Žito je luksuz u društvima koja gladuju, ali ne u jednoj prosperitetnoj zajednici. Cigarete inače nemaju funkciju novca, ali su se u njoj našle nakon Drugog svetskog rata u Evropi, jer su smatrane luksuzom. Termin „luksuzna roba“ podrazumeva nestašicu i visoku  jediničnu vrednost. Posedovanjem visoke jedinične vrednosti roba je i lako prenosiva, na primer, 1 unca zlata košta koliko pola tone livenog gvožđa. 

U početnim fazama razvoja monetarne ekonomije može se koristiti nekoliko sredstva razmene, jer različita roba može da ispunjava navedene usluge. Međutim, postepeno će jedna roba izmestiti svu ostalu i postaje šire prihvaćena. Tako najšire prihvaćena roba postaje ono što će čuvati vrednost, što samim tim čini da ta roba postane još prihvaćenija. I tako sve do trenutka kad ta roba postane i jedino sredstvo razmene.  

Korišćenje jednog jedinog sredstva veoma je opravdano iz istih onih razloga zbog kojih je monetarna ekonomija bolja od ekonomije razmene: ona omogućava razmenu u znatno širim granicama. 

Da li će okosnica razmene biti zlato, srebro, školjke, krupna stoka ili duvan zavisi samo od stanja i razvoja date ekonomije. Zapravo sve navedeno korišćeno je u različitim periodima kao sredstvo razmene. U poslednjem veku zlato i srebro koriste se kao osnovna sredstva razmene na globalnom nivou, s tim što zlato ima primat.  

Zlato, koje ima kako stvaralačku tako i funkcionalnu primenu i relativno je ograničeno, ima značajne prednosti u odnosu na sva ostala sredstva razmene. Od početka Prvog svetskog rata ono je praktično jedini međunarodni standard u razmeni. Kad bi svu robu i usluge trebalo plaćati u zlatu, to bi opteretilo velika plaćanja čime bi se pak ograničio stepen podele rada i specijalizacije u društvu. Samim tim, logičan put u stvaranju sredstva razmene je razvoj bankarskog sistema i kreditnih instrumenata (novčanica i depozita) koji funkcionišu kao zamena za zlato, ali se mogu i konvertovati u njega. 

Jedan slobodan bankarski sistem zasnovan na zlatu u stanju je da omogući kreditiranje i na taj način stvori novčanice (valutu) i depozite u skladu sa proizvodnim potrebama date ekonomije. Pojedinci koji poseduju zlato stimulisani su da polože svoje zlato u banku (na osnovu čega im se mogu izdati čekovi), jer dobijaju kamatu na svoj ulog. I pošto se retko dešava da svi ulagači istovremeno zatraže da podignu svoje zlato, banka može čuvati kao rezerve samo deo depozita u zlatu. To omogućava da veći deo sume u vrednosti deponovanog zlata pozajmljuje. Iznos kredita koje banka može odobriti nije proizvoljan – treba izvršiti procenu u skladu sa rezervama i stanjem investicija. 

Kada banke pozajmljuju novac za finansiranje produktivnih i profitabilnih poduhvata, pozajmice se otplaćuju brzo i bankarski kredit nastavlja da bude opšte dostupan. Ali kada su biznis poduhvati finansirani bankarskim kreditima manje profitabilni i beleže docnju u otplati, bankari brzo uviđaju da su neisplaćene sume prevelike u odnosu na njihove zlatne rezerve. Onda počinju da ograničavaju nove kredite, obično uvođenjem većih kamata. Time se ograničava finansiranje novih poduhvata i zahteva od postojećih zajmoprimaca da povećaju svoje prihode kako bi mogli da dobiju nov kredit za dalje širenje. Evo kako kod zlatnog standarda slobodni bankarski sistem stoji kao zaštitnik stabilnosti ekonomije i uravnoteženog rasta. 

Kada je zlato prihvaćeno kao sredstvo razmene od strane većine ili svih naroda, slobodni međunarodni zlatni standard deluje podsticajno na globalnu podelu rada i širenje međunarodne trgovine bez prepreka. Iako se jedinice razmene (dolar, lira, franak itd.) razlikuju u pojedinim zemljama, budući da su sve one definisane u odnosu na zlato, ekonomije različitih zemalja funkcionišu kao jedna celina – utoliko što nema ograničenja trgovine ili kretanja kapitala.  

Krediti, kamatne stope i cene prate modele koji su slični u svim zemljama. Na primer, ako banke u jednoj zemlji odobravaju kredite veoma liberalno, kamatne stope u toj zemlji imaće tendenciju pada, što će naterati ulagače da prebace svoje zlato u banke sa većim kamatama u drugim zemljama. To će odmah dovesti do smanjenja bankarskih rezervi u zemlji „lakog novca“, što će rezultirati uvođenjem strožih kreditnih standarda i povratak konkurentnijim i većim kamatnim stopama. 

Zasad nigde ne postoji potpuno slobodan bankarski sistem i u potpunosti sproveden zlatni standard. Ali pre Prvog svetskog rata bankarski sistem u SAD (i većem delu sveta) zasnivao se na zlatu i, mada su se države mešale s vremena na vreme, bankarstvo je bilo pre slobodno nego kontrolisano. Periodično, usled prebrze kreditne ekspanzije, banke odobravaju kredite do granice svojih zlatnih rezervi, kamatne stope bi onda naglo porasle, došlo bi do obustave odobravanja novih kredita i ekonomija bi zapala u naglu, ali kratkotrajnu recesiju. (U poređenju sa depresijama iz 1920. g. i 1932. g. padovi u poslovanju pre Prvog svetskog rata zaista su blagi.) Upravo su ograničene zlatne rezerve zaustavljale neuravnoteženo širenje biznis aktivnosti. Periodi uspostavljanja ponovne ravnoteže bili su kratki i ekonomije bi se brzo vraćale stabilnoj osnovi i nastavljale svoj razvoj. 

Ali taj proces oporavka pogrešno je dijagnostifikovan kao sama bolest: ako nedostatak bankarskih rezervi dovodi do pada u poslovanju, tvrdili su ekonomski intervencionisti, zašto onda ne pronaći način da se bankama povećaju rezerve tako da nikad ne dođe do njihovog deficita?! Po njima, ukoliko banke mogu da nastave da neograničeno pozajmljuju novac, nikad neće doći do pada poslovne aktivnosti. I tako je 1913. g. nastao sistem Federalnih rezervi. Čini ga 12 regionalnih banaka, koje su de jure u vlasništvu privatnih bankara, ali ih zapravo sponzoriše, kontroliše i podržava država. Krediti koje ove banke odobravaju praktično (iako ne i pravno) obezbeđeni su od strane vlasti federalne države od sakupljanja poreza. Tehnički zlatni standard se i dalje opstaje – ljudi još uvek imaju slobodu da poseduju zlato i zlato se i dalje koristi kao bankarska rezerva. Ali pored zlata i krediti koje odobravaju banke Federalnih rezervi („papirne rezerve“) mogu da budu zakonsko platno sredstvo za isplatu ulagačima. 

Kada je došlo do blagog pada privredne aktivnosti u SAD 1927. g., Federalne rezerve povećale su papirne rezerve u nadi da će to sprečiti eventualni deficit. Međutim, još katastrofalniji je bio pokušaj pomoći Velikoj Britaniji, koja je gubila zlato, jer je došlo do njegovog odliva u SAD, nakon što je Banka Engleske odbila da dozvoli povećanje kamatnih stopa kada su nalagala kretanja na tržištu (to je bilo politički neprihvatljivo). Motivi vlasti su sledeći: ako Federalne rezerve prebace dodatne papirne rezerve američkim bankama, kamatne stope pašće na nivo sličan onome u Velikoj Britaniji; to bi dovelo do zaustavljanja odliva  zlata iz Velike Britanije, pri čemu bi se izbegao i politički problem do koga bi došlo zbog neophodnosti povećanja kamatnih stopa. 

Fed je uspeo – prekinuo je odliv zlata, ali je usput gotovo uništio svetsku ekonomiju. Višak kredita koji su Federalne rezerve ubrizgale u ekonomiju, prelio se ne na berze I izazvao neverovatan špekulativni bum. Čelnici Federalnih rezervi kasno su pokušali da povuku nepotrebne rezerve da bi zaustavili bum. Bilo je prekasno: do 1929. g. Špekulacije su bile tolike da su ubrzo dovele do naglog otpuštanja, a zatim i do pada poverenja u biznis. To je rezultiralo padom američke ekonomije. Svetske ekonomije zapale su u Veliku depresiju tridesetih godina prošlog veka. 

Oni koji su bili za intervenciju države, tvrdili su da je zlatni standard glavni razlog  kreditnog kraha koji je doveo do Velike depresije. Po njihovom mišljenju, da nije bilo zlatnog standarda, to što je Velika Britanija odustala od plaćanja u zlatu 1931. g. ne bi dovelo do bankrota banaka širom sveta. Protivljenje zlatnom standardu bilo je izazvano sve većim brojem pristalica „socijalne države“ i njihovim viđenjem da je zlatni standard nespojiv sa hroničnim deficitom državnih  rashoda (što predstavlja obeležje „socijalne države“).  

Van naučne paradigme, socijalna država nije ništa drugo do mehanizam preko kojeg države konfiskuju bogatstvo produktivnih članova društva da bi podržale širok spektar socijalnih shema. Značajan deo konfiskacije odvija se putem oporezivanja. 

Tokom zlatnog standarda iznos kredita koji je održiv za jednu ekonomiju zavisi od materijalnih dobara ekonomije, jer je u krajnjoj liniji svaki kreditni instrument pretenzija na neko materijalno dobro. Državne obveznice nemaju pokriće u materijalnom bogatstvu – iza njih stoji samo obećanje države da će izvršiti plaćanje od naplate budućih poreskih prihoda, pri čemu se ona ne mogu lako apsorbovati na finansijskim tržištima. Veliki obim novih državnih obveznica može biti prodat javnosti samo po većim kamatnim stopama. Na taj način u vreme zlatnog standarda dosta je ograničena ekspanzija državnih rashoda na račun gomilanja duga.  

Upravo odsustvo zlatnog standarda omogućilo je pristalicama „socijalne države“ da koriste bankarski sistem kao sredstvo za neograničeno širenje kredita. Stvorene su papirne rezerve u vidu državnih obveznica koje, nakon čitavog niza koraka, banke prihvataju kao obezbeđenje umesto materijalnih dobara i tretiraju ih kao pravi depozit. 

Zakon ponude i potražnje ne može se prevariti. Budući da se ponuda novca (potraživanja) povećava u zavisnosti od ponude materijalnih dobara, to u krajnjoj liniji treba da dovede do rasta cena. Tako profit koji su uštedeli produktivni članovi društva gubi vrednost u odnosu na robu.  

Bez zlatnog standarda ne postoji način da ušteđevina bude zaštićena od obezvređivanja usled inflacije. Ne postoji sigurno sredstvo za čuvanje vrednosti. Da ga ima, država bi morala da zakonom ograniči njegovo posedovanje, kao što je bilo učinjeno u slučaju sa zlatom. Ako svako odluči, na primer, da konvertuje sve svoje bankarske depozite u srebro, bakar ili neku drugu robu i nakon toga odbije da mu se ta roba plati u bankarskim čekovima, bankarski depoziti izgubiće svoju kupovnu moć a bankarski kredit koji je država po tom osnovu odobrila bio bi beskoristan. Finansijska politika „socijalne države“ je takva da oni koji poseduju bogatstvo nemaju način da se zaštite. 

To je beskrupulozna tajna koja se krije iza tirada protiv zlata. Rashodi na račun nagomilavanja državnog duga su prosto shema za konfiskaciju bogatstva. Zlato je svojevrsna prepreka u tom podmuklom procesu. Stoji kao garancija prava na svojinu. Kad čovek to shvati, neće mu biti teško da razume stav pristalica državne kontrole u odnosu na zlatni standard. 

Zaključak

Alen Grinspen, predsednik Feda sa najdužim stažom (od 1987. do 2006. g.) piše 20 godina, pre nego što će se popeti na finansijski „presto sveta“. 

Činjenica je da u trenutku kad neko zauzme neku važnu poziciju na vlasti ili u biznisu, on više ne može slobodno da izražava svoje mišljenje, jer će se u protivnom brzo oprostiti od dužnosti koju je zauzeo.  

Jako je teško naterati čoveka da nešto shvati ako mu plata zavisi od toga da ga ne shvati

 kaže Apton Sinkler (američki pisac i političar, nominovan za guvernera Kalifornije). 

Po odlasku sa mesta predsednika Feda, Alen Grinspen počinje da se oporavlja od amnezije koja ga je bila obuzela dok je bio na toj funkciji. Poslednjih godina pažljivo je počeo da se vraća svom mišljenju o ulozi zlata u finansijskom sistemu.  U svom govoru pred Savetom za međunarodne odnose septembra 2010. g. on, između ostalog, kaže sledeće: 

 Papirni novac nema gde drugde da ode osim u zlato.

Ako se sve valute kreću zajedno naviše ili naniže, pitanje je u odnosu na šta? Zlato je kao kanarinac u rudniku uglja. Ono je znak za probleme na tržištima valuta. Centralni bankari treba da obrate pažnju na to.

Ukoliko vas interesuju posledice nestanka zlatnog standarda 1971, možete proičitate naš članak o svetu bez zlatnog standarda.