Šta su valutni svopovi i kada se koriste?

Svet finansijskih derivata je veoma složen. Ideja da dve (ili više) strane sklope ugovor koji se ne pojavljuje u bilansu stanja može biti i prednost i rizik.

Više o ovoj temi: Finansijski derivati – definicije, vrste i značaj

Jedan od takvih ugovora je valutni svop. Ali pre nego što objasnimo šta je valutni svop, podsetimo se šta je svop ugovor.

Prema definiciji CFA instituta:

Svop je čvrsta obaveza prema kojoj dve ugovorne strane razmenjuju niz novčanih tokova u budućnosti.

U suštini, dve strane se dogovore da jedna drugoj plaćaju određeni iznos koji je ili fiksiran kamatnom stopom, ili varijabilan i vezan za međubankarsku kamatnu stopu. Razmena iznosa se dešava i traje u skladu sa uslovima ugovora.

Sada, pogledajmo šta je valutni svop i kako funkcioniše.

Šta je valutni svop?

Prema definiciji Instituta za korporativne finansije (Corporate Finance Institute):

Valutni svop ugovor je derivativni ugovor između dve strane koji uključuje razmenu kamatnih plaćanja, kao i razmenu glavnice u određenim slučajevima, denominisane u različitim valutama.

Kada dve strane sklope valutni svop, moraju da uplate ono što se naziva glavnica. Ovo je u suštini isto kao glavnica kod bankarskog kredita. To je zato što se obe strane, kada ulaze u valutni svop, finansiraju putem duga.

Kako funkcioniše valutni svop?

Da bismo bolje razumeli kako funkcioniše valutni svop, pogledajmo primer:

Kompanija A ima sedište u Sjedinjenim Američkim Državama i želi da proširi poslovanje u Francuskoj. Za to joj je potrebno milion evra.
Kompanija B ima sedište u Francuskoj i želi da proširi poslovanje u SAD. Njoj je potrebno 1,15 miliona dolara.

Ni jedna od ove dve kompanije nema potreban novac na raspolaganju, pa se obe odlučuju da pozajme novac. Pošto je za obe kompanije jeftinije da se zaduže u sopstvenim nacionalnim valutama – kompanija A u dolarima, a kompanija B u evrima – jer već imaju finansijsku istoriju u svojim zemljama i kontakte s bankama, odlučuju da to učine.

Dakle, pre nego što sklope valutni svop, kompanija A pozajmljuje dolare koje treba kompaniji B, dok kompanija B pozajmljuje evre koje treba kompaniji A.

Kada zaključe valutni svop ugovor, kompanije međusobno razmenjuju glavnice – tj. pozajmljene iznose. U skladu sa ugovorom, sve do dospeća svopa, kompanija A plaća kamatu na evre kompaniji B, a kompanija B plaća kamatu na dolare kompaniji A.

Sledeći dijagram ilustruje proces na svaki datum kada se vrše plaćanja, u skladu sa ugovorom o valutnom svopu.

Ugovor se zatvara kada strane jedna drugoj vrate glavnice po početnom kursu: 1 evro za 1,15 dolara.

Vrste valutnih svopova

Postoje tri glavne vrste valutnih svop ugovora, u zavisnosti od toga da li su kamatne stope fiksne ili varijabilne:

• Fiksna vs. varijabilna kamata – jedna strana plaća fiksnu kamatu, dok druga plaća varijabilnu;
• Varijabilna vs. varijabilna – obe strane plaćaju varijabilne kamate;
• Fiksna vs. fiksna kamata – obe strane plaćaju fiksne kamate.

U zavisnosti od potreba i očekivanja u vezi s kretanjem kamata, kompanije mogu odlučiti da se zaštite od rizika izborom odgovarajuće vrste kamate

Investicione strategije pomoću valutnih svopova

Prosečni ljudi nemaju pristup tržištima derivata. Ipak, postoje instrumenti koji investitorima omogućavaju da se zaštite od različitih rizika.

Valutni svopovi se najčešće koriste za zaštitu od valutnog rizika. Na primer, ako imate investiciju u SAD, ali američki dolar ojača, vaši prinosi u dinarima će biti niži.

Da bi se izbegli takvi „gubici“, možete investirati preko hedžovanih ETF-ova (fondova kojima se trguje na berzi).

Više o ovoj temi: Šta je hedžing? Značenje i strategije

Ako jedan evropski ETF drži deo portfolija u američkim akcijama, želeće da se zaštiti od jačanja dolara, kako bi mu prinosi u evrima ostali visoki. Zbog toga ETF može da uđe u valutni svop s američkom bankom.

ETF pozajmljuje evre, garantujući svojom imovinom, koje razmenjuje za dolare koje daje američka banka. Tim dolarima ETF kupuje američke akcije denominisane u dolarima.

Tokom trajanja ugovora o valutnom svopu, ETF mora da plaća kamatu na USD kredit. Da bi to uradio, može koristiti dolarske dividende od američkih akcija ili deo svojih gotovinskih rezervi. Kada svop dospe, ETF može da proda akcije i isplati glavnici, ili da „roluje“ svop.

Kod rolovanja svopa, glavnica se ne isplaćuje odmah, već se strane dogovaraju da produže trajanje ugovora. Ovo je najčešća opcija koju ETF-ovi biraju kada koriste valutni svop – naravno, pod uslovom da druga strana pristane.

Rizici i izazovi valutnih svopova

Glavni rizik prilikom sklapanja valutnog svop ugovora jeste rizik druge ugovorne strane (eng. counterparty risk). U suštini, kada kompanija A pozajmljuje dolare da bi ih kroz valutni svop dala kompaniji B, ona se u potpunosti oslanja na to da će kompanija B moći da plaća kamatu na taj zajam. Naravno, isto važi i iz perspektive kompanije B.

Drugi važan rizik odnosi se na neusklađenost (eng. mismatch). Ako ETF želi da se zaštiti od izloženosti prema američkom dolaru, ali ne izračuna tačno koliku poziciju želi da zauzme u valutnom svopu, može ostati izložen preostalom deviznom riziku.

Treći rizik odnosi se na likvidnost. Ako ETF, na dan dospeća svop ugovora, ne uspe da ga “roluje” (produži), mora pronaći načine da obezbedi likvidnost kako bi vratio glavnicu. Ako se tržište akcija tada nalazi u padu (bear market), može biti teško brzo prodati dovoljan broj sredstava ili ih prodati po fer ceni da bi se glavnica vratila.