Šta je hiperinflacija: značenje i primeri

Inflacija je verovatno najpoznatiji ekonomski fenomen na svetu. 

Posebno u poslednjih nekoliko godina, kada se većina planete suočila s rekordno visokom inflacijom. Svi su direktno osetili njene posledice, a većina je tražila načine da izbegne pritiske koje inflacija donosi. 

Da bismo zaista razumeli pretnju koju inflacija predstavlja za ekonomiju, moramo shvatiti kako može prerasti u hiperinflaciju. Kako do toga dolazi? Šta je uzrokuje? Kako je možemo izbeći?

Šta je hiperinflacija?

Kao i kod inflacije, ali na mnogo ekstremniji način, hiperinflacija je brzo, prekomerno i nekontrolisano povećanje količine novca u opticaju, što dovodi do podjednako nekontrolisanog rasta cena u celokupnoj ekonomiji. To znači da mnogo više novca juri mnogo manje robe.

Više o ovoj temi: Šta je inflacija?

Posledice inflacije merimo preko Indeksa potrošačkih cena (Consumer Price Index ili CPI). CPI prati promene cena potrošačkih dobara i usluga – poput hrane, troškova stanovanja i drugih svakodnevnih troškova života.

Američki ekonomista Filip Kagan u svojoj knjizi Monetarna dinamika hiperinflacije definiše početak hiperinflacije kao:

kada cene dobara i usluga u ekonomiji rastu za 50% ili više iz meseca u mesec.

To implicira godišnji rast cena od 12,874%, što znači da bi vekna hleba koja na početku godine košta jedan dolar do kraja godine koštala 129,74 dolara.

Naravno, ekonomija ne mora da dostigne ovako ekstremne brojke inflacije da bi situacija već bila katastrofalna.

Kako dolazi do hiperinflacije?

Hiperinflacija je uvek rezultat prekomernog štampanja novca od strane vlada i korišćenja fiat valute. Fiat valuta podrazumeva da valuta nije podržana nikakvom drugom sredstvom – poput zlata. Većina valuta u savremenom svetu su fiat valute.

Još u 20. veku, većina velikih ekonomija pridržavala se zlatnog standarda, što je značilo da se novi novac nije mogao stvoriti bez odgovarajućeg povećanja zlatnih rezervi. Ovaj mehanizam štitio je ekonomije kako od inflacije, tako i, što je najvažnije, od hiperinflacije.

Više o ovoj temi: Svet bez zlatnog standarda

Zlatni standard je otežavao vladama da se upuste u prekomernu potrošnju finansiranu povećanjem količine novca. Budući da je svako povećanje potrošnje zahtevalo povećanje rezervi. 

Ovaj sistem je podsticao fiskalnu odgovornost i obezbeđivao da nova potrošnja dolazi iz stvarnih povećanja prihoda, a ne kroz kreditne ekspanzije ili štampanje novca. Takođe je štitio štednju i prihode građana, obezbeđujući da njihov novac zadrži svoju vrednost.

Iz tog razloga, većina vlada je u periodima rata ili ozbiljnih fiskalnih kriza napustila zlatni standard i odlučila se za inflatorni put kako bi finansirala sve veće deficite.

Kada vlade ostanu bez novca i nisu u stanju da prikupe nove fondove putem povećanja poreza, zaduživanja ili drugih instrumenata – pribegavaju direktnom štampanju novca kako bi finansirale potrošnju.

Monetarna iluzija

Rečima dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju, Miltona Fridmana:

Inflacija je uvek i svuda monetarni fenomen, u smislu da nastaje i može nastati samo bržim povećanjem količine novca nego proizvodnje.

Vlade pribegavaju štampanju novca kako bi finansirale svoje deficite. Brzim povećanjem količine novca proporcionalno obezvređuju sav novac koji je već u opticaju. To znači da sa svakom novom štampanom novčanicom, novčanica u vašem džepu gubi deo svoje vrednosti.

U početku, inflacija može izazvati ono što je poznato kao „monetarna iluzija“. To je stanje u kome se povećava količina novca, ali tržišta to još nisu prepoznala, pa se početna potrošnja doživljava kao stvarni ekonomski rast. Potrošači troše više, preduzeća troše više.

Kako vreme prolazi, tržišta se prilagođavaju i shvataju da ekonomija ne proizvodi više – nema više dobara i usluga, već samo više novca. Tada počinje rast cena. Rečima Miltona Fridmana:

Inflacija je poput alkoholizma. U oba slučaja, kada počnete previše da pijete ili previše da štampate novac – dobri efekti dolaze prvo, a loši efekti kasnije.

Spirala hiperinflacije

Povećanje cena koje može nastati usled brzog kreiranja novca može stvoriti začarani krug, koji zahteva sve veće količine novog novca za finansiranje državnih deficita. Na taj način i monetarna inflacija i cenovna inflacija napreduju ubrzanim tempom.

Takav brzi rast cena izaziva široko rasprostranjenu nevoljnost stanovništva da čuva domaću valutu jer ona ubrzano gubi kupovnu moć. Umesto toga, ljudi brzo troše sav novac koji dobiju, što povećava brzinu protoka novca; to zauzvrat izaziva dodatno ubrzanje rasta cena.

Ovo povećanje inflacije uzrokuje da i novac koji je nedavno štampan za finansiranje deficita brzo izgubi vrednost. Zahtevajući dodatno štampanje kako bi se finansirao isti deficit, što vodi u spiralu.

Epizoda izuzetno visoke inflacije lako može prerasti u epizodu hiperinflacije.

Primeri hiperinflacije

Postoji mnogo primera hiperinflacije iz sveta, većina su iz 20. veka kada su vlade napustile zlatni standard i prešle na fiat valute. U ovom tekstu ćemo se fokusirati na najpoznatije slučajeve.

Nemačka Vajmarska republika (1922–1923)

Jedna od najpoznatijih epizoda hiperinflacije u istoriji. Pre Prvog svetskog rata, kurs je bio nešto više od četiri marke za jedan američki dolar. Do jula 1922. godine cene su porasle za oko 700%.

Vlada je morala da štampa novčanice u apoenima od miliona, a zatim i milijardi maraka. Do kraja 1923. jedan američki dolar vredeo je milijardu maraka. Poznata je priča o kolicima punim novca koja nisu mogla da kupe ni novine, dok je jedan nemački student naručio šoljicu kafe za 5.000 maraka, a drugu, koja je za vreme dok je popio prvu poskupela na 7.000 maraka.

Kriza je izazvana eksponencijalnim dugom nastalim tokom Prvog svetskog rata i obavezom plaćanja ratnih reparacija savezničkim zemljama iz državnog budžeta. Vajmarska republika je ove deficite finansirala štampanjem novca.

Zimbabve (2007–2009)

Zimbabve je ušao u period hiperinflacije u martu 2007. godine, kada je dnevna stopa inflacije iznosila 98%, sve do početka 2009. godine. Hiperinflacija je započela 1999. godine nakon perioda suše i pada BDP-a.

Zemlja je bila primorana da pozajmljuje više nego što je proizvodila, dok je vlada povećala troškove za isplatu bonusa ratnim veteranima, uključila se u rat u Kongu i pozajmila sredstva od Međunarodnog monetarnog fonda za infrastrukturne projekte.

Štampanje novca za pokrivanje ovih troškova izazvalo je eksploziju inflacije. Stanovnici su počeli da napuštaju zemlju, a do 2010. godine milioni su emigrirali, ostavljajući ekonomiju u kolapsu.

Jugoslavija (1992–1994)

Hiperinflacija u Jugoslaviji trajala je od marta 1992. do januara 1994. godine. U januaru 1994. mesečna stopa inflacije dostigla je 313 miliona procenata. 

Dnevna inflacija iznosila je 62%, dok je inflacija od 2,03% na sat bila veća od godišnje inflacije mnogih razvijenih zemalja.

Venecuela (od 1983. godine)

Venecuela je počela da doživljava kontinuiranu inflaciju od 1983. godine, sa dvocifrenim godišnjim stopama. 

Do 2014. godine, za vreme Nikolasa Madura, inflacija je postala najveća na svetu, nastavljajući da raste u narednim godinama, kada je premašila 1.000.000%.