Slabljenje novca: Zašto se štampa rekordna količina valute, a sudeći po centralnim bankama inflacije nema

U većini članaka ističemo činjenicu da se poslednjih decenija, a naročito od proleća 2020. g. dosad količina novca u opticaju povećava. To znači da „inflacija“ takođe raste, jer definicija ovog fenomena glasi „povećanje količine novca u cirkulaciji“.

Međutim, istovremeno centralne banke širom sveta tvrde da je inflacija veoma niska i da je ispod ciljeva koje su oni postavili.

Dok poslednja prognoza našeg tima ukazuje na postepeni porast snaga koje vrše inflacioni pritisak, srednjoročna prognoza inflacije – za koju se očekuje da će doći do 1,5% tokom 2021. g., 1,2% tokom 2022. g. i 1,4% tokom 2023. g. – ostaje nepromenjena u odnosu na naše prognoze od decembra 2020. g. i ona je ispod naše ciljane inflacije

rekla je predsednica Evropske centralne banke (ECB) Kristin Lagard tokom sednice ekonomskog komiteta pri Evropskom parlamentu.

Uprkos njenim rečima i zvaničnim podacima, samo u periodu od godinu dana, između marta 2020. g. i marta 2021. g. novčana masa M2 u evrozoni porasla je za celih 16,5%, što je najbrži tempo u istoriji centralne banke. Poređenja radi, istim tempom povećan je i novac u opticaju u periodu između 2007. i 2010. g., kada je ECB pokrenula svoj prvi program kvantitativnog olakšavanja – politiku, koja ne samo što se nastavlja i danas, već je i sveobuhvatnija.

Grafikon 1: Novčana masa M2 u evrozoni

Izvor: Evropska centralna banka; Tradingeconomics

Zapravo od 2000. g. novčana ponuda u evrozoni raste za skoro 400%, a u istom tom periodu  indeks potrošačkih cena u evrozoni porastao je „tek“ za 40%. Naravno, novostvoreni novac neće se odmah odraziti na cene, no ovakvo odstupanje zahteva objašnjenje.

Grafikon 2: Indeks potrošačkih cena u evrozoni

Izvor: Eurostat; Tradingeconomics

U ovom članku razmotrićemo čemu se duguje ovo drastično mimoilaženje ekonomske teorije i osećaja potrošača, sa jedne, i komentara centralnih banaka, sa druge strane, kao i šta one podrazumevaju pod inflacijom.

Dva sveta „inflacije“

Dali smo već ekonomsku definiciju inflacije. Međutim, centralne banke, neki komentatori i mediji je ne uzimaju u obzir. Kada govore o „inflaciji“ ili „deflaciji“, oni imaju u vidu promene u indeksu potrošačkih cena (IPC). I na osnovu njegovog naziva jasno je da ovaj prosek izražava promene samo u onom manjem ekonomskom sektoru – sektoru krajnje potrošnje, a ne cene proizvođača, na primer. Zašto je proizvodnja veća i kako ona pokreće ekonomiju objasnili smo u drugom članku.

Više o ovoj temi: Šta je inflacija

Evo tačne definicije inflacije, koju je dala sama ECB:

U jednoj tržišnoj ekonomiji cene robe i usluga mogu se uvek promeniti. Neke se povećavaju, druge smanjuju. O inflaciji govorimo ako postoji ukupno povećanje cena robe i usluga, a ne samo pojedinačno. Rezultat toga je da za jedan evro možete kupiti manje. Drugim rečima, vrednost evra je manja nego pre.

Centralne banke, a naročito ECB koriste skroz netačnu definiciju toga šta je inflacija. Zapravo, one se fokusiraju na samo jednu posledicu realne inflacije – povećanje cena, i to samo na tržištu krajnje potrošačke robe. Ali problemi tu ne prestaju. Sredstvo koje koriste nacionalne statistike, a naime indeks potrošačkih cena, apsolutno je neadekvatno merilo inflacije. Pogledajmo i zašto.

Zašto je indeks potrošačkih cena pogrešno merilo inflacije

Na prvom mestu, IPC pokušava da postigne nemoguće – da poveže ogroman broj cena, različite dinamike i veze među njima, kao i pojedinačne razloge za promenu njihove vrednosti (koje često deluju u različitim smerovima za različitu robu) i da ih predstavi samo kao jednu statistički, a ne ekonomski prosek.

Da bi izračunali IPC, statističari formiraju „korpe“ proizvoda, koje, prema njima, koriste potrošači, u kojima svaka roba ili usluga pojedinačno ima svoj stepen važnosti, prema njenom doprinosu u ukupnom indeksu. Tako matematika praktično ne predstavlja realnu potrošnju pojedinca, već imaginarni svet statističara. Štaviše, čitave klase dobara isključene su iz izračunavanja „inflacije“ – nešto na šta ću se dalje fokusirati.

Činjenica da se „inflacija“ meri statističkim prosekom takođe prikriva mnogo toga stvarnog što se dešava u ekonomiji. Na primer, ako imamo potrošačku korpu, koja uključuje dva proizvoda iste cene i vrednost jednog od njih poraste dva puta, a druge se smanji duplo, statističari Eurostata će zabeležiti „inflaciju“ od 50%. Međutim, očigledno je da nam tako inflacija priča samo polovičnu priču. Zamislimo koliko toga ostaje skriveno, imajući u vidu da se za IPC koristi na stotine proizvoda.

Više o ovoj temi: Vodeći investitori očekuju rastuću cenu zlata i stabilno srebro tokom 2022. g.

S druge strane, kada se „inflacija“ meri pomoću IPC, praktično se prikriva tehnološki napredak i promena, jer statistika posmatra robu kao da je homogena, a ona nije takva. Dok unca zlata određene čistoće sadrži uvek tačno određenu količinu i kvalitet zlata, to ne važi za stvari kao što su crna i bela tehnika. Ali sa tačke gledišta Eurostata nov model telefona ili kompjutera, koji nam omogućava da bolje i brže obavljamo svoj posao, ali ima veću cenu, čini nas „siromašnijima“, iako nam štedi vreme i napor.

Nije manje važno ni to što se pod „inflacijom“ podrazumevaju samo promene cena krajnje potrošačke robe, čime se praktično prikriva uloga centralnih banaka i povećanje novčane ponude u dinamici pojedinih cena.

Na posletku, inflacija je toliko netačan način merenja dinamike cena da je ekonomista Ludvig fon Mizes uzviknuo: „Domaćica koja misli zdravorazumski zna mnogo više o promeni cena nego statistički prosek“

Kakav je osećaj samih potrošača o inflaciji

Govoreći o potrošačima, podaci same ECB pokazuju, da je percepcija inflacije od strane pojedinaca u evrozoni da je inflacija hronično znatno veća od podataka koje daje zvanična statistika.

Grafikon 3: Prosečan osećaj inflacije (crvena kriva) prema harmonizovanom indeksu potrošačkih cena (crna kriva)

Izvor: Evropska centralna banka

Mimiolaženje između zvanično objavljenog povećanja potrošačkih cena i osećaja samih pojedinaca je prosečno za oko 6 procentnih poena godišnje. Ako se to uporedi sa povećanjem novčane ponude, jasno je da je Mizes zaista bio u pravu kada je izjavio da domaćica koja misli zdravorazumski poznaje bolje dinamiku od statističara. Razlog za to je što je osećaj ljudi mnogo bliži rastu novčane ponude od statističkog proseka.

Zaključak

Već znamo zašto se „inflacija“, o kojoj govore centralne banke i vesti, mimoilazi sa stvarnom inflacijom i šta treba imati u vidu kada čujemo za promene u podacima.

U člancima koji slede razmotrićemo gde zapravo nestaje ogromna količina tek odštampanog novca od strane centralnih banaka, kako i zašto se manipuliše „inflacijom“ i koliko bi tačno iznosila inflacija kada bi trebalo izmeriti njen pravi iznos.