Kako se u SSSR-u konfiskuje zlato za hranu

Može li jedna crna mačka spasti zlato od konfiskacije? U delu Mihaila Bulgakova iz tridesetih godina đavoli Begemot, koji u većem delu romana „Majstor i Margarita“  izgleda kao ogroman mačor, i Korovljev, uspevaju u tome, doduše na dosta uvrnut način. U ovom i drugim njegovim delima se uz dosta ironije razotkriva stvarnost iz perioda kada se stanovništvo ove po površini najveće zemlje suočava sa hiperinflacijom, siromaštvom, a često i sa gladi.

U ovom članku saznaćete zašto dolazi do oduzimanja zlata i deviza, kojim metodama se pritom služe i za šta se koriste ti resursi prikupljeni od strane komunističke partije. Saznaćete zašto dolazi do smanjenja realnog bogatstva još početkom XX v. i kako životni standard pada nakon Prvog svetskog rata, revolucija i građanskog rata koji je usledio, a istorija Rusije i SSSR-a postaje tužan, ali dobar primer za to kakvi su efekti mera koje preduzima jedna država, kao i štampanja novca.

Ekonomista Ludvig fon Mizes je 1920. g. dokazao da je nemoguće ekonomijom upravljati centralno u svom eseju Economic Calculation in the Socialism Commonwealth a zatim i u knjizi Socialism: An Economic and Sociological Analysis:

U socijalističkom društvu neće biti primenljiva ekonomska kalkulacija. Tamo gde nema tržišnih cena proizvodnih resursa nemoguće je primeniti kalkulaciju u planiranju budućih postupaka i sagledavanju rezultata onih prošlih. Socijalističko upravljanje proizvodnjom prosto neće znati da li su njegov plan i aktivnosti najadekvatniji da bi se ostvario željeni cilj. Odvijaće se u mraku i realno će se nalaziti upravo u takvoj situaciji. Tako će se protraćiti ograničeni resursi kako materijalni, tako i ljudski. Neizbežan ishod biće haos i siromaštvo za sve.

Ovo predviđanje je apsolutno tačno i evo kako se obistinjuje.

Ruska ekonomija pre Prvog svetskog rata

Rusija je u nezavidnom položaju pred izbijanje Prvog svetskog rata. Početkom XX veka ona se suočava sa finansijskom krizom, kada berza u Sankt Peterburgu beleži pad za 45%, a akcije vodećih banaka – gotovo 50%. Nakon toga, tokom 1904–1905. g., na iznenađenje ostatka sveta, ona gubi rat sa Japanom. Zemlja izlazećeg sunca je prva azijska država koja je pobedila jednu evropsku silu u modernoj vojnoj istoriji.

Iako u periodu od 1885. g. do izbijanja rata ruska ekonomija raste prosečno 4% godišnje, a prosečna primanja za oko 65%, na šta uglavnom utiču direktna strana ulaganja iz Francuske, ona se suočava sa sve većim socijalnim pritiskom. Rasplamsavanje sukoba sa Japanom poklapa se sa protestima radnika i zemljoradnika sa sela koji su nezadovoljni svojim niskim životnim standardom, kao i ograničenim pravima. Zemljoradnici, iako više nisu kmetovi, nemaju pravo ni da prodaju svoj tzv. „deo zemlje“, ni da je daju na korišćenje. U tu kategoriju spada oko dve trećine obradive površine u zemlji. Zbog ovih ograničenja, kao i pada cena pšenice, glavne izvozne robe, mnogi su osuđeni na siromaštvo.

22. januara 1905. g. odigrala se Krvava nedelja, kada su policija i vojska ubile preko sto demonstranata tokom mitinga u Sankt Peterburgu. To je bio početak Prve ruske revolucije. Ona pokazuje slabost carizma, dovodi do stvaranja višestranačkog sistema i ruske Dume i ujedinjenja još većeg broja Rusa protiv vlasti. Kasnije će je Lenjin nazvati:

Velikom probom za Oktobarsku revoluciju.

Tako se uoči 1913. g. najveća zemlja po teritoriji i broju stanovnika ne razlikuje puno od Balkana po makroekonomskim pokazateljima. Čak neuporedivo manje centralnoevropske zemlje imaju veći bruto domaći proizvod po glavi stanovnika i po zaposlenom. Nemačka, Velika Britanija i SAD su daleko ispred Rusije.

Infografika 1: BDP po glavi stanovnika i po zaposlenom u pojedinim zemljama

Uključivanjem Rusije u Prvi svetski rat 1. avgusta 1914. g. (Austrougarska će joj objaviti rat nedelju dana kasnije) ova situacija se pogoršava. Narednih nekoliko godina gotovo 10% stanovništva, ili između 12 i 15 miliona ljudi, postaje deo vojske. Rezultat je pad proizvodnje hrane od prosečno 20% između 1914. i 1917. g., drastični pad proizvodnje robe za civilne potrebe, stroge mere i nagli rast cena. Ukratko – glad i siromaštvo.

Infografika 2: Proizvodnja različitih vrsta hrane u Rusiji/ SSSR-u

Nedostatak hrane u gradovima, hronični redovi za hleb, žrtve kao posledica rata i strogih mera i pad životnog standarda umnogome su doprinele izbijanju Februarske revolucije. Prelazna vlada, koja je nakon nje imenovana, ne rešava probleme do kojih su dovele dotadašnje intervencije države. Ali u poređenju sa onim što dolazi, krize iz perioda Prvog svetskog rata su mačiji kašalj.

SSSR – ponikao u vreme hiperinflacije, ratnog komunizma i bede

Nakon što su se Lenjinovi boljševici domogli vlasti preko Građanskog rata (koji je doveo do oko 12 miliona žrtava i 2 miliona emigranata), 1918. g. uveden je ratni komunizam (zvanično „Nova ekonomska politika“). U njegovom fokusu je nacionalizacija industrije i konfiskacija žita od proizvođača koje nije za njihovu ličnu konzumaciju. Rezultat ovih mera komunista je trenutna i potpuna katastrofa u proizvodnji i zemljoradnji. Sasvim logično, kad ti konfiskuju pšenicu, jednostavno je nećeš ni proizvoditi; kad ti nisi vlasnik svog preduzeća, a cene su kontrolisane, ekonomija ne može da funkcioniše.

Infografika 3: Pad ruske privrede po sektorima, izražen prema domaćem proizvodu iz 1913. g.

Na posebno teškom udaru nalazi se stanovništvo u gradovima. Dok je u ruralnim područjima pristup industrijskim proizvodima i uslugama otežan, oni bar proizvode svoju hranu. Ali usled navedenih mera veća naseljena mesta suočavaju se sa ozbiljnim problemima u snabdevanju.

U genijalnom feljtonu „Nije gore od Knuta Hamsuna“, objavljenom 1920. g. Mihail Bulgakov piše samo:

Ja gladujem.

Ironija je u tome da je, dok ovaj Norvežanin dobija Nobelovu nagradu za književnost, njegov ruski kolega u krajnjoj bedi.

Pojava hiperinflacije u SSSR-u

Komunisti preduzimaju sledeće korake u oblasti monetarne politike kako bi finansirali Građanski rat i krajnje neophodan uvoz robe, bez kojeg bi već poljuljana privreda skroz propala:

1. Rasprodaja rezervi zlata i deviza Državne banke
2. Intenzivno štampanje ruske rublje – hiperinflacija

Uoči Prvog svetskog rata rezerve Državne banke iznose oko 1300 t čistog zlata, čija je vrednost procenjena na 1,7 milijardi rubalja. One spadaju u najveće na svetskom nivou. Između 1914. i 1918. g. oko 35% tih rezervi korišćeno je kao garancija za strane kredite, a za finansiranje rata. Tokom Građanskog rata je opljačkano ili „izgubljeno“ još oko 15%. Uprkos tome do početka ratnog komunizma u trezoru ima oko 800 t zlata u vrednosti od skoro milijardu rubalja. U trezorima je još 50 t zlata proizvedenog u Sbiru koje se nije računalo u državne rezerve, kao i zlato Rumunije, ostavljeno na čuvanje „na nekoliko meseci“.

Samo nakon dve godine po dolasku komunista na vlast rezerve zlata su nestale. To je toliko šokantno, da je Senat SAD imenovao posebnu komisiju da bi ispitala njegov izvoz. Ona otkriva da je mali deo, u iznosu od 124 miliona rubalja, tj. oko 12%, plaćen Nemačkoj u skladu sa Brest-litovskim mirovnim sporazumom iz 1918. g. Ogroman deo ruskog zlata, preko 500 t u vrednosti od oko 680 miliona rubalja, izvezen je da bi se podmirio uvoz robe, ali i kao „izvoz revolucije“ u druge zemlje.

Od tog trenutka nadalje zlatne rezerve nestaju brzinom svetlosti. Krajem 1921. g. SSSR raspolaže zlatom u vrednosti 192 miliona rubalja, dok po osnovu zaduženja na naplatu dolazi 165,9 miliona rubalja. Januara sledeće godine one su manje i iznose 160,8 miliona rubalja, a već februara 112,7 miliona rubalja, dok po osnovu zaduženja na naplatu dolazi 103 miliona rubalja. Do 1928. g. ukupne rezerve SSSR-a u devizama i plemenitim metalima gotovo u potpunosti nestaju i padaju na 131 milion rubalja, što je pet puta manja suma od njenih spoljnih zaduženja, koja će se nakon toga udvostručiti za tri godine. Upravo po toj istoj formuli i Bugarska će ostati bez zlatnih rezervi samo četiri decenije kasnije.

Ostavši bez zlata, komunistička partija još intenzivnije štampa rublje. Zapravo, samo od početka 1923. do početka 1924. g. količina novca u opticaju povećana je 200 puta. Od februara 1922. g. zahvaljujući komunističkoj partiji u ovoj zemlji počinje jedna od najtežih epizoda hiperinflacije u svetskoj istoriji. Vrhunac će uslediti tačno dve godine kasnije, kada nivo mesečne inflacije iznosi impresivnih 212%. Sa ovakvim tempom poskupljenja cene se udvostručuju na svake dve nedelje. Podaci su takvi da ih je teško smestiti u infografiku, ali ako kursorom pređete preko njih, videćete konkretne vrednosti.

Infografika 4: Hiperinflacija u SSSR-u dvadesetih godina

U knjizi „Economic Consequences of Peace”, Džon Mejnard Kejns pripisuje Lenjinu sledeći citat:

Najbolji način da uništiš kapitalistički sistem je da obezvrediš njenu valutu.

Ukoliko je to rekao, u pravu je. Ovaj boljševički vođa je sam štampajući i ratujući urušio je svoje novonastalo carstvo.

Konfiskacija privatnog zlata od Rusa

Usled hiperinflacije valute i pada industrijske proizvodnje, izvoz SSSR-a takođe propada. Komunistička partija nakon prodaje zlatnih rezervi gubi poslednji instrument kojim mogu trgovati i izmirivati svoj trgovinski deficit. Ali čelnicima je jasno da stanovništvo ima skrivene rezerve u sigurnoj aktivi, pre svega rezerve zlata. Saterani uza zid, jer su im bila potrebna sredstva za uvoznu robu, nastojeći pritom da uspostave apsolutnu kontrolu nad valutom, čime se ljudima uskraćuje mogućnost pronalaženja stabilnog alternativnog skloništa, u komunističkoj partiji odlučuju da ubiju dve muve jednim potezom I uvode mere kojima se omogućava oduzimanje zlata i srebra.

Zato je 1931. g., na predlog premijera SSSR-a i budućeg ministra spoljnih poslova Vjačeslava Molotova, osnovan sistem prodavnica Torgsin. Ironija je da će dve godine kasnije i Ruzvelt, predsednik SAD, konfiskovati tamošnje zlato. Vratimo se situaciji u Sovjetskom savezu, kao odraz sovjetskog novogovora, ovaj naziv predstavlja abrevijaturu od „торговля с иностранцами“, tj. „trgovina sa strancima“. Ovo njihovo ime je trik. Njihov osnovni cilj nisu stranci, već državljani samog SSSR-a. Za devize, zlato i srebro (a nisu odbijali ni drago kamenje i platinu), mogla se kupiti hrana, odeća, obuća ili druga deficitna roba koja je na drugim mestima prodavana po basnoslovnim cenama.

Tabela 1: Cene pojedinih proizvoda u Torgsinu i prilikom izvoza iz SSSR-a

Izvor: Elena Osokina, „Алхимия советской индустриализации“

U poslednjem izveštaju o poslovanju Torgsina iz 1935. g. rukovodstvo se čak hvali tom većom cenom robe:

Da je roba koja se prodaje u Torgsinu u SSSR-u izvezena i prodata u inostranstvu, dobili bismo maksimalno 83,3 miliona rubalja. Umesto toga ukupan promet iznosi 287,3 miliona rubalja.

U poređenju sa izvoznim cenama, prosečna marža iznosi 3,5 puta. Ali imajući u vidu oskudicu u zemlji, njeno stanovništvo očigledno je radije plaćalo te cene ne bi li došlo do kakve-takve hrane. Osim hiperinflacije i sveopšteg siromaštva, nedugo po otvaranju Torgsina prinosi su opet relativno slabi, a Gladomor, politika komunističke partije najpogubnija je u ljudskoj istoriji, prinudna glad. Tako je pogubljeno preko 8 miliona ljudi, od čega preko polovine na teritoriji današnje Ukrajine (10% stanovništva).

Uzimajući u obzir sveopštu bedu, ove komunističke prodavnice su groteskna ostrva izobilja. Osim „sočnog lososa“, u „Majstoru i Margariti“ Bulgakov opisuje jednu od njih na sledeći način, nekoliko trenutaka pre nego što će ga Begemot i Korovljev zapaliti:

Stotine komada cica živih boja i dezena videlo se na rafovima. Za njima su se gomilale pamučne tkanine, sifoni i sukno za frakove. U perspektivi nastavljale su se čitave hrpe kutija s obućom, i nekoliko je građanki sedelo na niskim stolicama, s desnom nogom u staroj otrcanoj cipeli a s levom u blistavoj novoj. Zamišljeno su tapkale po otiraču. Negde u dubini iza ugla pevali su i svirali gramofoni.

Koliko zlata i srebra je oduzeto u prodavnicama Torgsin

S obzirom na čitavu situaciju u SSR-u ne čudi „leteći start“ ovog sistema, zahvaljujući kome je gotovo utrostručeno zlato tokom 1933. g. – sa 21 na 58 t. Od toga je 80% za prehrambenu robu i 60% za hleb. Poređenja radi, u to vreme u rudnicima u SSSR-u proizvodi se manje od 30 t čistog zlata godišnje.

Ali Torgsin je bio kratkog veka. Lanac je zatvoren 1936. g., jer su u komunističkoj partiji verovali da su prikupili veći deo zlata od stanovništva. Po mišljenju istraživača Elene Osokine, za četiri godine koliko je aktivno funkcionisao, Rusi su predali ukupno 100 tona čistog zlata ovom lancu prodavnica za najosnovnije potrepštine.

Infografika 5: Prihodi Torgsina po vrsti platnog sredstva – zlato, srebro, devize, drago kamenje i platina

Prodaja za zlato predstavlja gotovo polovinu prihoda Torgsina. Druga trećina prihoda ostvarena je u devizama. Manji udeo u prodaji realizovan je uz pomoć srebra, platine, nakita i dragog kamenja.

Šta se dešava sa prikupljenim zlatom?

Prikupljeno zlato, srebro, platina i devize koriste se samo za plaćanje robe koja se uvozi u SSSR. To govori o veoma teškom stanju do kojeg su ovu novonastalu mega-državu doveli brojni ratovi, krize i komunizam. Zapravo 1933. g. polovina ukupnog uvoza pokriva se zlatom iz Trogsina.

Tabela 2: Udeo u uvozu SSSR-a koji je plaćan u zlatu, srebru, platini i devizama iz Torgsina

Izvor: Elena Osokina, „Торгсин, Золото для индустриализации“

Kasnije će se ovakvi lanci pojavljivati i u zemljama satelitima SSSR-a kako bi pokrili bar jedan deo uvek deficitne stabilne strane valute. U Bugarskoj je to Korekom (Comptoir de représentation et de commerce ili „Direkcija za predstavništvo i trgovinu“). Istočna Nemačka ima svoj Intershop, Čehoslovačka – Tuzex, Poljska – Pavex. U samom СССР opet će se pojaviti devizne prodavnice – Berjozka u ruskom delu i Kaštan u ukrajinskom. Oni posluju do 1990. g., ali, naravno, ne uspevaju da zaustave raspad komunističkog bloka, kao što je i predvideo Fon Mizes sedamdeset godina ranije.