Valuta i ekonomija Srednjovekovne Srbije 

Srednjovekovna srpska država bila je ključno rudarsko središte u regionu i važan izvor sirovih metala čak i za Zapadnu Evropu. Odraz ove važnosti je dinar, koji je postao jedan od glavnih izvoznih proizvoda Srbije, bio je čak ravan mletačkom grošu. 

Prvi novac

Nastanak prve srpske valute je zanimljiva priča, oblikovana i inspirisana mnogim carstvima i državama koje su ostavile svoj trag na teritoriji Srbije. Pre nego što dublje zađemo u dinar, prvo dolazi ekonomski i politički kontekst u kojem je stvoren. 

Novac postoji već najmanje 5 hiljada godina, čim su se pojavile civilizacije, takođe se pojavila i valuta kao način olakšavanja trgovine i ublažavanja tereta rada putem primitivne specijalizacije. U drevnoj Mesopotamiji pojavio se “šekel” (shekel), reč je prvobitno na starohebrejskom značila “vagati”. Ljudi su trgovali bronzom (legura olova i bakra) u određenim težinama pre izuma kovanica. “Šekel” je težio oko 9,8 grama i koristio se za trgovinu u Evropi u bronzanom dobu. 

Kako je vreme prolazilo, tehnološki i društveni razvoji doveli su do stvaranja kovanica, pri čemu je drevni grčki istoričar Herodot pripisao izum standardizovanih kovanica “Lidijcima”, koji su tada naseljavali zapadnu Anatoliju. Pravili su kovanice od elektruma, prirodne legure srebra i zlata. Vekovima kasnije, Rimsko Carstvo će dominirati Evropom i Bliskim istokom, a njihova valuta postala je dominantno sredstvo svih trgovinskih transakcija u antičkom svetu. Rimski “Denarius” bio je kovanica od srebra, dok je “Aureus” bio kovanica od zlata. 

Odatle srpska valuta dobija svoje ime, rimski Denarius ili na srpskom dinar. Rimljani su otvorili kovnice u gradovima Sirmijumu (današnja Sremska Mitrovica) i Viminacijumu (današnji Kostolac), gde su proizvodili lokalnu rimsku valutu. To su prve kovnice otvorene na teritoriji današnje Republike Srbije. 

Vizantijski uticaj 

Kako su slovenska plemena migrirala u Evropu, počela su se naseljavati i osnivati nezavisne države. Nekoliko srpskih srednjovekovnih kneževina osnovano je na teritoriji koja je nekada pripadala Istočnom rimskom carstvu (Vizantiji). Ovi rani periodi srednjovekovne srpske istorije (od 8. veka do 13. veka) obeleženi su konstantnom borbom protiv i saradnjom sa Vizantijskim carstvom, što je dovelo do dominacije vizantijske valute u trgovini tog vremena. Vizantijske kovanice su uglavnom pravljene od bronze, zlata i, veoma retko, srebra. 

Vizantijska kovanica “Bezant” koja je bila bazirana na starijem zlatnom Solidus-u, bila je poznata po svojoj čistoći i cenjena širom Evrope i široko korišćen za trgovinu, sve do njenog obezvređivanja u 10. veku. Od trgovine krznom u Baltičkim zemljama, do trgovine u Francuskoj i Beneluksu, sve do Levanta i Severne Afrike, gotovo da nije postojao deo srednjovekovnog sveta koji nije koristio vizantijsku valutu u nekoj meri. 

Duboko religiozna priroda Vizantijskog carstva odražavala se u ikonografiji samih kovanica, budući da nije postojalo izdanje koje nije sadržavalo simbole hrišćanske vere. Vizantijske kovanice su imale nivo prestiža koji će trajati sve do samog pada carstva, a evropski vladari tog vremena su svoje kovanice bazirali na motivima koje su utemeljili Vizantinci. 

 Za srednjovekovne vladare, sposobnost kovanja novca bila je od ogromne važnosti. Prva radnja svakog vladara po dolasku na presto bila je kovanje valute sa njihovim imenom, kako bi učvrstili svoj autoritet. Od tog trenutka, osim tržišne vrednosti njihovog novca, kovanice su takođe služile za promovisanje njihove ličnosti i projektovanja njihove moći.

Zbog toga se u natpise i motive na samim kovanicama ulagalo dosta truda i razmišljanja. Bila je velika retkost videti ili upoznati svog vladara, te je kovanica i prikaz vladara na njoj jedan retki način da se svaki čovek “upozna” sa svojim vladarom. 

Umetnički prikaz na kovanici i natpis su takođe bili načini da vladar postavi temu svoje vladavine. Da li je predstavljen sa oružjem? Ili mu neki svetac daje blagoslov? Da li je grb na novcu ili je samo portret vladara? Sve ovo je bilo ključno kao alat za projektovanja ličnosti i moći vladara. 

Srbija se nije razlikovala, počeli smo da kujemo kovanice inspirisane vizantijskim motivima ubrzo nakon uspostavljanja ujedinjenog i nezavisnog Kraljevstva pod dinastijom Nemanjića 1217. godine. To je ključno postignuće koje ukazuje na nezavisnost Kraljevstva i nivo kontrole nad svojom teritorijom.  

Prve srpske kovanice 

Uprkos nekim nalazima i informacijama koje ukazuju na raniji datum, većina istoričara se slaže da je kralj Radoslav (1227-1234), sin Stefana Prvovenčanog, bio prvi srpski vladar koji je kovao svoj novac. Pošto je Radoslav bio pod uticajem i inspiracijom grčke kulture, njegove kovanice su se pretežno oslanjale na stil kovanja Solunskog Carstva i Epirske Despotovine. 

Radoslavov monetarni sistem se bazirao na bimetalizmu; kovanice su kovane od srebra i bakra, sa fiksnom razmerom. Kovanice su bili srebrni “trahej” (koji je težio oko 2,75 grama) i bakarni “trahej” (koji je težio oko 3,2 do 3,5 grama). Ikonografija, težina i natpisi na grčkom jeziku su svi urađeni po ugledu na kovanice u Solunskom Carstvu, koje su direktno uzete od Vizantije. 

Na aversu srebrnog traheja predstavljen je Arhanđel Mihailo, koji u jednoj ruci drži mač, a u drugoj korice mača. Na reversu traheja je bio prikaz kralja sa leve strane i Hrista sa desne strane – koji daje svoje blagoslove kralju. Ovo je jako interesantna kovanica zbog prikaza Hrista, ovaj motiv nedvosmisleno pokazuje božije pravo na vlast, da je vladar odabran od strane Boga. 

Radoslavljev izrazito pro-grčki stav nije se svideo srpskom plemstvu niti crkvi tog vremena, koji su videli grčki uticaj u crkvi i državi kao potkopavanje njihove nezavisnosti. Ovo je dovelo do čestih sukoba sa vlastelom pa i sa samim Svetim Savom. Nakon pada Solunskog Carstva 1230. godine, izgubio je svog najjačeg pokrovitelja, što je dovelo do toga da ga njegov mlađi brat Vladislav svrgne nekoliko godina kasnije i proglasi sebe za kralja. Sa krajem Radoslavove vladavine završava se kovanje srpskih kovanica na više decenija. 

Mletački groš i stvaranje dinara 

Povratak kovanja novčića desio se pod vlašću kralja Uroša i njegovog sina Dragutina (1276-1282, i od 1282-1316 vladara Kraljevine Srema), ovaj put inspirisan drugom valutom, mletačkim (venecijanskim) grošom. Ono što je omogućilo kralju Dragutinu da ponovo otvori kovnicu bio je snažan ekonomski razvoj Srbije tokom vladavine svog prethodnika, kralja Uroša.  

Tokom njegove vladavine, rudarska industrija u Srbiji se brzo razvijala, uz zapošljavanje nemačkih rudara, poznatih kao “Sasi”, koji su počeli da eksploatišu mineralno bogatstvo širom zemlje. Otkrivena su obimna nalazišta pretežno srebra i drugih metala, pogotovo na teritoriji Kosova i Metohije. To je dovelo do povećane trgovine, pretežno sa zapadnim državama. 

Povoljnija ekonomska perspektiva i visokokvalitetna ruda omogućili su kralju Dragutinu da kuje novčiće koji su bili praktično identični venecijanskom Grošu, jedina vidljiva razlika bio je srpski natpis (na primer, promena reči Dux u Rex). Ova velika sličnost sa grošom omogućila je dinaru da “infiltrira” tržišta koja su dominirali Mlečani i osigura svoj položaj kao posrednik u trgovini širom celog Sredozemlja. Milutinov i Dragutinov dinar su bili značajno korišćenu na severu Italije, pored toga postoje i nalazišta koja su otkrila da je dinar stigao čak do Francuske, Austrije i Češke, najverovatnije kroz italijanske trgovce. 

Slabljenjem Vizantijskog carstva u ovom periodu, Mlečani (venecijanci) su postali ekonomski hegemon Mediterana, pre svega zahvaljujući svojoj snažnoj valuti, Grošu. Možemo videti da se ova promena dešava jer su vladari počeli da napuštaju vizantijski stil i motive kovanja u korist venecijanskog stila. Groš je tipično težio 2,18 grama i bio je sačinjen od 98,5% čistog srebra. 

Zbog sličnosti sa grošom i visokog kvaliteta metala, srpski dinar bi bio prihvaćen za trgovinu čak i u samoj Veneciji, gde je nazivan:

 denarius grossus de Brescoa

 “Brescoa” je latinski naziv za najuspešniju srpsku kovnicu, Brskovo (koja se nalazila blizu planine Tare), gde su novčići bili kovani. 

Uprkos snažnom ekonomskom razvoju Srbije i uspostavljanju cenjene valute, nesretne okolnosti dovode do smene kralja Dragutina sa vlasti. Kako je bilo uobičajeno u srednjovekovnom dobu, kralj je krenuo na lov, tokom kojeg je pao sa konja i polomio nogu, ostavljajući ga onesposobljenim. Kraljevi su trebali da budu izabrani od Boga, snažni vladari koji bi projektovati prestiž i moć, a imati unakaženu nogu je navelo vlastelu da dovede u pitanje Dragutinovu sposobnost da efikasno vodi vojsku. Usledilo je diplomatsko rešenje, neuobičajeno za to vreme. Dragutinov mlađi brat, Milutin (1282-1321), preuzeo je presto, dok je Dragutinu dozvoljeno da nastavi da upravlja pokrajinama na severu Srbije.  

Ovaj dogovor je bio uslovljen time da će Dragutinov sin naslediti Milutina, ovo se nije desilo, već je Milutin ojačao svoju poziciju i odbija Dragutinov zahtev. Ovo će dovesti do građanskog rata i podele vlasti, gde Dragutin ostaje u svojoj Sremskoj Kraljevini dok Milutin gospodari ostatkom Srbije. 

Kralj Milutin u Danteovom “Paklu” (ali ne baš) 

Oba kralja, Dragutin i Milutin, nastavili su da kuju svoje valute. Obe njihove valute su bile bazirane na Grošu i nastavile su da nose velike sličnosti s njim. Razlike u kvalitetu su navodno počele da se pojavljuju (negde oko 1300-1335), pri čemu su neki dinari imali manji sadržaj srebra u sebi. Ove fluktuacije u kvalitetu bi počele da obezvređuju srpsku valutu – neke procene pretpostavljaju da je 1 groš vredeo 1.25 dinara u to vreme, što bi impliciralo osiromašenje dinara za 25%.  

Venecijanci su, saznavši o nižem kvalitetu emisija, potpuno zabranili korišćenje dinara na svojoj teritoriji. Ove zabrane nisu dugo trajale – čim bi emisije poboljšale kvalitet, Venecijanci bi ukinuli zabranu, a kako bi se kvalitet smanjivao, ponovo bi ih zabranili. 

Venecijanci su želeli da održe svoj standard i kvalitet i bojali su se da će niži kvalitet srpskih emisija umanjiti vrednost i njihove valute, zbog njihovih percipiranih sličnosti. Ovaj dinar nižeg kvaliteta bi počeo da cirkuliše u nekim italijanskim gradovima, što je dovelo do toga da kralj Milutin završi u ranorenesansnom klasiku Dantea Aligijerija, “Božanstvena komedija”. U jednoj kratkoj rečenici, Dante piše da su nebesa ljuta na Milutina, međutim, za razliku od “pop istorijskog” mišljenja, on nije smešten u pakao. 

tu će se zret, i taj kom Raška služi što u zlo viđe žig mletskog metala…

‘Raška’ je bio srednjovekovni naziv za srpsku državu. 

Osim toga, kralj Milutin nije u lošem društvu – u šestom krugu raja (namenjenom pravednim vladarima) gde je spomenut, uz njega su vladari kao što su biblijski kralj David i Konstantin Veliki. Nije loša družina za popiti piće. Dante ne osuđuje Milutina na pakao, već samo tvrdi da on nije vredan spasenja.  

Razlog zašto Dante ne smešta Milutina u pakao je isti razlog zbog kojeg su Venecijanci nastavili trgovinu sa dinarom – on nije pokušao falsifikovanje valute, već je jednostavno pravio dinare u istom stilu kao Venecijanci, ali sa nižim stepenom čistoće.  

Vladavina Milutina dovela je do daljeg ekonomskog razvoja u Srbiji, pretežno kroz rudarstvo i trgovinu. Ovaj ekonomski razvoj je omogućio kralju da finansira dobro naoružanu i opskrbljenu domaću vojsku. Milutin je takođe počeo da angažuje skupe strane plaćenike. Sa ovom moćnom vojskom, započeo je osvajanja teritorija Vizantije, prodirući dublje u Makedoniju. 

O bogatstvu srpskog vladara i ekonomije tog vremena svedoči ogromna količina zadužbina koju ostavlja kralj Milutin, preko 40 crkvi i manastira, najviše od bilo kog vladara Srbije. 

Valuta i ekonomija u Srpskom Carstvu 

Nakon smrti Milutina, Kraljevina je ostala sa snažnom ekonomijom, moćnom vojskom i daljom sposobnošću za proširenje. Međutim, Milutinov sin, Stefan Dečanski (1322-1331) bio je pobožan   hrišćanin i uravnoteženi vladar, koji je uglavnom želeo izbeći sukob. Dečanski je predvodio odlučujuću pobedu nad Bugarima u boju kod Velbužda, nakon čega je odbio da nastavi kampanje protiv Vizantije i Bugarske. To je izazvalo veliko nezadovoljstvo među vlastelom, koja se nadala daljem proširenju. Sin Dečanskog, Dušan, koji se istakao u tom pohodu, odlučio je da iskoristi to nezadovoljstvo i uz pomoć vlastele svrgne svog oca 1331. godine. 

Vladavina Stefana Dušana (kao kralj 1331-1346, kao car 1346-1354) bila je vrhunac srednjovekovne Srbije. Nastavio je kampanje u vizantijskim teritorijama, osvajajući velike delove zemlje – srpski suverenitet se protezao od Dunava sve do zaliva Korint. To će kulminirati 1346. godine kada je Dušan krunisan kao “Car Srba i Grka”. Vizantijsko carstvo, koje se suočavalo s srpskim upadima i građanskim ratom, nije imalo izbora osim da prihvati titulu, međutim, priznali su njegovu titulu cara samo na teritoriji Srbije. 

Dušan će kasnije ujediniti monetarni sistem; kovanje različitih kovanica sa različitim stepenima čistoće tokom vremena Milutina i Dragutina će prestati. Dušan je ozbiljno shvatao vrednost valute i napisao je sledeće u svom zakoniku (članci 168, 169 i 170): 

Zlatari u župama i na carskim zemljišnim posedima da se ne nastanjuju, već samo u gradovima koje je car odredio za kovanje dinara.

Ako se nastani zlatar u selu umesto u  gradu i na trgu carskom, da se to selo raseli i zlatar spali. Ako se utvrdi da zlatar kuje dinare tajno, da se zlatar spali i da grad plati kaznu koju car odredi. 

Zlatarske radionice treba da rade u carskim gradovima i da proizvode za svoje potrebe.

Dušan će takođe uvesti novi “poludinar” ili “polovina dinara”, koji će biti manji novčić koji se najverovatnije koristio za svakodnevne transakcije.  

Takođe možemo videti razvoj finansijskog sistema, budući da je Dušan uveo javno zanimanje poznato kao “kamatnik” ili zajmodavac, koji je davao srebrne kovanice uz određenu kamatnu stopu. Ovo je takođe dovelo do nastanka nove institucije, “postave” ili “poklade”, gde bi se kovanice predavale carskom službeniku radi čuvanja. Ovo je inicijalna forma depozita, jer bi kamatnik naplaćivao godišnju naknadu za čuvanje novca, koji bi bio smešteni u carske imovine, što bi garantovalo njihovu sigurnost pod okriljem cara. Pre toga, većina plemića i trgovaca bi svoj novac davala Venecijancima na čuvanje. 

Trgovina je bila od ključnog interesa za cara, jer je unapredio tradicionalno dobre odnose s Venecijom, dajući venecijanskim i dubrovačkim trgovcima garancije sigurnosti i velike privilegije unutar države – na primer, 1331. godine Dušan je izdao dekret o slobodnoj trgovini s Dubrovnikom, i prodao im je i region Stona blizu Dubrovnika. Trgovinski putevi koji su prolazili kroz državu u to vreme nosili su raznovrsne robe, od vina i kože do različitih metala, vune, drveta, stoke itd.  

Rudarstvo je i dalje bila ključna industrija za državu, sada proširena još više kroz osvajanje. Srebrenica, Rudnik, Trepča, Novo Brdo, Kopaonik, Majdanpek, Brskovo, i Samokov su bili glavni centri rudarstva. Sasi koji su razvili ovu industriju za vreme vladavine kralja Uroša, su sada na svom vrhuncu. Srpski rudnici proizvode ogromne količine i bili su glavno sredstvo finansija za carstvo.  

Pored toga, u ovim velikim rudarskim gradovima poput Novog Brda, se razvijaju i novi zanati koji proizvode finalne proizvode. Ovi gradovi su se bavili i metalurgijom, što dovodi do proizvodnje visokokvalitetnog oružja. U kasnom periodu Carstva nastaje mač Schiavonesca koji svoje korene vuče iz Srbije. Naziv Schiavonesca znači slovenski mač, a to ime dobije od dubrovačkih trgovaca koji su Srbiju zvali Sclavonia.  

Ovaj mač su koristili Venecijanci i italijanski plaćenici, pogotovo nakon pada Srbije, jer su mnoge srpske zanatlije prešle u mlečansku službu kako bi izbegli Turke. 

Jačina srpske ekonomije u ovom periodu je presudna za Dušanov uspeh, zato je njoj i posvetio toliko dekreta, zakona i praksi. Iza svakog velikog pohoda ili osvajanja se nalazi kompleksan sistem logistike, finansiranja i namirivanja svih podanika, plaćenika, vitezova i trgovaca. Za dobro opskrbljenu vojsku sa visokim moralom je bilo potrebno dosta novca. 

Pad Carstva 

Nakon Dušanove smrti, njegov sin će ostati upamćen kao “Uroš Nejaki”(1355-1371), jer je ubrzo nakon što je došao na vlast, carstvo zapalo u haos. Njegova vladavina obeležena je nestabilnošću, građanskim ratovima, ojačanim regionalnim vladarima i pretendentima. U ovom periodu feudalni gospodari su počeli da se bore za sve više moći, s ciljem uspostavljanja sopstvene nezavisne države ili preuzimanjem carstva. To se odražava i u kovanju novca tog vremena. Ujedinjeni monetarni sistem koji je ostavio Dušan brzo se raspršio, a desetine kovanica kovanih od strane regionalnih vladara preplavile su tržište. Cilj ovih vladara bio je isti kao i onih pre njih, da učvrste svoju vlast i projektuju svoju moć i ličnost putem kovanja novca. Međutim, nijedna od ovih kovanica neće dugo opstati, jer su vladari često razmenjivali teritoriju kroz ratove i osvajali ili gubili veće pozicije. 

Neki obrisi ujedinjenog monetarnog sistema vratili bi se pod vlašću kneza Lazara(1371-1389), koji je uspeo da dobije podršku crkve i podršku nekoliko feudalnih gospodara. U to vreme knez Lazar bi kovao svoje dinare kao i njegovi podanici. Na primer, Vuk Branković, koji je vladao velikim delom zemlje od Kosova do Makedonije, kovao je svoj novac, na kojem je prikazan kao feudalni vladar, ali podređen knezu Lazaru. U nekim kovanicama se pojavljuje kao “Gospodin Vuk”. 

Srpska Despotovina 

Nakon Bitke na Kosovu 1389. i smrti kneza Lazara, država ponovo zapada u nered. Stabilnost bi se vratila deceniju kasnije kada je sin kneza Lazara, Stefan Lazarević, uspeo da uspostavi nezavisnu Srpsku Despotovinu 1402. godine. Tokom vladavine despota Stefana Lazarevića, Srbija je ponovo bila ujedinjena i doživela je nagli ekonomski rast. Tada je na zapadnoevropskim tržištima vladala ozbiljna nestašica različitih metala, što je omogućilo srpskim rudnicima da rade prekovremeno kako bi zadovoljili tražnju.  

To je dovelo do razvoja većih naselja i gradova blizu rudarskih centara kako bi se olakšao tok trgovine i valute. Svedočanstvo o ovom razvoju je despotova monetarna reforma. Reforma je učinila regularne srebrne dinare primetno većim, istovremeno uvodeći novi nominal “obolu”, koji je bio mali srebrni novčić za svakodnevnu upotrebu, budući da su trgovci, rudari i zanatlije počeli zarađivati dovoljno da koriste vlastitu kupovnu moć.  

Novo Brdo u ovom trenutku postaje jedan od glavnih centara jugoistočne Evrope. Na samom vrhuncu jačine, Novo Brdo ima 40.000 stanovnika, i stotine zanatlija. Novo brdo postaje nešto što bi čak mogli da poredimo sa modernim specijalnim ekonomskim zonama. Despot Stefan je gradu dao sopstvenu upravu, skupštinu i odbrambenu vojsku. Sa 24 predstavnika iz uprave Novog Brda, despot Stefan objavljuje Zakonik o rudnicima, koji postaje poznat kao Novobrdski zakonik.  

Ovo je jedan od najunikatnijih zakonika, ne samo za Srbiju, već za čitavu Evropu tog vremena. Ovo zaista ukazuje na nivo razvoja Novog Brda, i na širinu despota, koji je pomogao gradu da se dalje razvije kroz inovativne pravne i upravne okvire. Ovo je jedan od mnogih inovativnih poteza despota, koji je bio očaran idejama rane renesanse. 

Despot Đurađ Branković i pad despotovine 

Naslednik despota Stefana, Đurađ Branković (1427-1456), uveo je nešto drugačiji monetarni sistem. Zadržao je srebrni novčić kao standard, ali primetno smanjio njegovu veličinu, težina je bila oko 0,50 grama. Takođe je dodao neke motive rane renesanse u svoje emisije, poput cvetajućeg ljiljana ili pahulje. Osnovni motiv na novčićima, međutim, bio je lav, simbol dinastije Branković. Zbog izuzetno malih razmera novčića, oni će ostati zapamćeni kao “maljušnik” (maleni).  

despot Đurađ je otvorio kovnicu u gradu Smederevu, koji je proglasio novom prestonicom, gde je takođe izgradio novo utvrđenje. Đurađ je bio jedan od najbogatijih vladara u svojoj regiji i među najbogatijim ljudima u Evropi tog vremena, budući da je francuski plemić Bertrandon de la Broquière, koji je posetio dvor u Smederevu, izjavio da je njegova procena bila da Đurađ godišnje zarađuje 200.000 dukata od bogatih zlatnih i srebrnih rudnika.  

Međutim, taj ekonomski prosperitet neće dugo potrajati, jer turski upadi u Srbiju nastavljaju. To je dovelo do toga da je Đurađ u nekim trenucima postao turski vazal, a u drugima vazal Ugara. Ovo se primećuje kroz njegove emisije kovanica, jer je pri kraju njegove vladavine, Đurađ kovao novčiće sa likom Jana Hunjadija (vladara Mađarske) kao svojim gospodarom 

Poslednja emisija srpskih kovanica bila je od Đurđevog sina Lazara, čija je kratka vladavina trajala samo 2 godine. Nakon njegove iznenadne smrti iz nepoznatih razloga, Turci su zauzeli Smederevo 1459. godine, a srpska država zajedno sa svojim kovanicama prestala je da postoji, ponovo se pojavljujući vekovima kasnije nakon Srpskih ustanka 1804. godine.