Šta je nezaposlenost i kako se meri?

Nakon inflacije, nezaposlenost je možda najvažnija ekonomska tema koju obični ljudi treba da razumeju. Treba da znamo šta je uzrokuje, šta je održava i kako je izbeći na duži rok.

Možda će vam zvučati iznenađujuće, ali nisu sve nezaposlenosti iste. Postoje različite vrste. Imajući sve ovo u vidu, hajde da vidimo šta je nezaposlenost kao ekonomski fenomen.

Definicija nezaposlenosti: šta to znači?

Može delovati logično da je nezaposlenost ukupan broj ljudi u zemlji koji ne rade. Ali to nije tačno — u ekonomiji se nezaposlenost meri i definiše malo drugačije.

Definicija nezaposlenosti je:

Situacija u kojoj osoba traži posao, ali ne može da ga nađe.

Nezaposlenost kao stanje u ekonomiji definiše se kao radnici koji traže posao, ali nema poslova za njih. Ponuda radne snage je veća od potražnje za radnom snagom. Tada ovaj problem postaje ekonomsko pitanje.

Što se tiče pojedinačnih okolnosti, neki radnici mogu biti neadekvatno pripremljeni, loše obućeni ili imati lične probleme koji im otežavaju nalaženje posla. Takođe, radnici mogu promeniti posao i postati nezaposleni jer aktivno traže novi posao.

Ove grupe ljudi spadaju u tzv. prirodnu stopu nezaposlenosti.

To je osnovni nivo nezaposlenosti u ekonomiji koji se ne smatra zabrinjavajućim. Bez obzira koliko je ekonomija jaka, uvek će postojati određeni procenat ljudi koji su između dva posla ili imaju poteškoće sa nalaženjem posla.

Sada da vidimo kako se meri nezaposlenost.

Kako se meri nezaposlenost u ekonomiji?

Nezaposlenost se meri kao procenat radnika u ukupnoj radnoj snazi koji aktivno traže posao, ali ga ne mogu naći. Radna snaga uključuje sve koji rade ili aktivno traže posao.

Ljudi koji ne rade i ne traže posao (kao što su penzioneri, studenti sa punim radnim vremenom ili dobrovoljno nezaposleni) nisu uključeni u radnu snagu. Stopa nezaposlenosti je procenat nezaposlenih u radnoj snazi.

To znači da je računica prilično jednostavna — podelite broj nezaposlenih sa ukupnim brojem ljudi u radnoj snazi.

Nezaposlenost se smatra jednim od najvažnijih pokazatelja ukupnog zdravlja ekonomije. Ako se otvaraju nova radna mesta, to znači da proizvodnja i potrošnja rastu.

Prema Okunovom zakonu, za svako smanjenje stope nezaposlenosti za 1%, bruto domaći proizvod zemlje biće oko 2% veći od potencijalnog bruto domaćeg proizvoda.

Zato su obezbeđivanje radnih mesta i povećanje poslovne aktivnosti toliko važni. Svaki novi radnik doprinosi povećanju proizvodnje, a sa novim zaradama više troši, što omogućava otvaranje novih radnih mesta. Svaki deo ekonomije koristi od novog radnika.

Vrste nezaposlenosti

U zavisnosti od uzroka, postoji nekoliko vrsta nezaposlenosti, neke su problematičnije od drugih. Važno je razlikovati ih, jer ćemo tako bolje razumeti šta ih izaziva i kako se nositi sa njima.

Trenutna (frikciona) nezaposlenost

Trenutna nezaposlenost prirodno postoji i nije je moguće potpuno izbeći. Srećom, ona je kratkotrajna i nije ekonomski problematična.

Frikciona nezaposlenost nastaje kada radnici dobrovoljno menjaju posao, proces koji obično traje nekoliko meseci. Pored toga, proces zapošljavanja u firmama može potrajati jer kompanije traže kandidate koji najbolje odgovaraju njihovim potrebama.

Sveže diplomirani, mladi ljudi koji tek ulaze na tržište rada, ili pojedinci koji ranije nisu učestvovali na tržištu rada, a sada se priključuju, svi oni spadaju u frikcionu nezaposlenost. Ovaj proces je stalno u toku i uvek će postojati radnici koji se nalaze između dva posla.

Tržišni procesi zahtevaju vreme, akumulacija informacija takođe traje, ali srećom, kada se ovaj proces završi, većina radnika pronađe produktivan posao.

Strukturna nezaposlenost

Strukturna nezaposlenost nastaje zbog tehnoloških inovacija i zamene radne snage. To znači da je neki novi tehnološki proces učinio određene poslove nepotrebnim. Istorijski primeri za ovo mogu biti kočije sa konjskom zapregom, koje su zastarele u odnosu na drumski saobraćaj.

Kada kompanije uvode tehnološke inovacije, često ne zadržavaju te radnike da bi smanjile troškove. Oni se tada nađu u situaciji da im veštine zastarevaju zbog nove tehnologije.

Ova vrsta nezaposlenosti je zabrinjavajuća i sa ekonomskog i sa sociološkog aspekta. Može biti izuzetno stresna i ugroziti egzistenciju radnika. Radnici koji su izgubili posao često ostaju nezaposleni dugo vremena ili napuštaju tržište rada.

U takvim situacijama je neophodno prekvalifikovanje. Važno je omogućiti tim radnicima da steknu nove veštine koje mogu da koriste za pronalaženje novog zaposlenja.

U zavisnosti od tržišnih uslova i nivoa podrške koju radnici dobijaju, strukturna nezaposlenost može trajati dugo, smanjujući ukupnu potrošnju, kvalitet života i predstavljajući problem za ekonomiju.

Institucionalna nezaposlenost

Institucionalna nezaposlenost je najproblematičnija vrsta nezaposlenosti. Nastaje kao rezultat dugoročnih državnih politika i loših podsticaja u ekonomiji.

Faktori koji mogu imati negativan uticaj i izazvati institucionalnu nezaposlenost su, na primer:

• Visoki porezi na zapošljavanje i socijalno osiguranje,
• Visoki minimalni pragovi plata koji onemogućavaju male firme da konkurišu,
• Politike licenciranja i mnogi drugi.

Hajde da detaljnije pogledamo neke od navedenih primera. Na primer, usluge taksija. Mnoge zemlje imaju restriktivne politike koje zahtevaju da potencijalni taksisti moraju da se registruju, polože ispit i prođu birokratski proces dobijanja taksi licence. Problem nije ispit, već to što je broj izdatih licenci veštački ograničen.

Ovo je posledica tzv. „insajderskog efekta“, gde ustaljene grupe ljudi ograničavaju pristup svojoj profesiji kako bi zadržale veće plate i beneficije.

U primeru taksista, osobe sa odgovarajućim veštinama ne mogu da dobiju kvalifikacije zbog politike i birokratije. Ovo se dešava iako postoji tržišna potražnja za većim brojem prevoznih usluga. Povećanje pristupa i dodavanje više taksista ne bi samo povećalo zaposlenost, već bi i smanjilo troškove za potrošače zahvaljujući zdravoj konkurenciji.

Dobar primer ove apsurdnosti je taksi medaljon u Njujorku, koji je neophodan za vožnju taksija. 2017. godine, cena taksi medaljona kretala se od 325.000 do 750.000 dolara.

Visoki porezi na preduzeća i zaposlene takođe mogu smanjiti broj radnih mesta. Ako je za preduzeća skupo da zaposle nove radnike, oni će se odlučiti za alternative poput automatizacije, outsourcinga ili novih sistema upravljanja radi povećanja produktivnosti. Izbegavaće zapošljavanje jer troškovi mogu prevazići koristi. Ako se poreski teret smanji, preduzeća mogu sebi priuštiti da zaposle više radnika kao lakši način povećanja produktivnosti.

Prevelika regulacija tržišta takođe može biti problematična jer je često podržana od strane interesnih grupa koje profitiraju od povećanja prepreka za konkurenciju. Ako je tržište previše regulisano, malim preduzećima i novim preduzetnicima biće teže da uđu na tržište i pokrenu svoje poslove, što vodi do manjeg broja novih radnih mesta.

Veza između nezaposlenosti i ekonomske stabilnosti

Kao što smo do sada videli, smanjenje nezaposlenosti poboljšava ukupno zdravlje ekonomije i društva. Važno je da se nova radna mesta stvaraju kao rezultat stvarnog rasta i stvarnog povećanja proizvodnje. Svi smo za podsticaje za otvaranje novih poslova, ali je važno da oni budu rezultat stvarne ekonomske aktivnosti, a ne državne intervencije.

Ako vlade pokušaju da povećaju zaposlenost kroz veće troškove, veći dug ili restriktivnije politike, mogu izazvati suprotan efekat od željenog.

Da bismo dopunili ovu temu, možemo se osvrnuti na deo iz dela austrijskog ekonomiste Ludviga fon Mizesa:

Institucionalna nezaposlenost nije rezultat odluka pojedinačnih tražilaca posla. Ona je rezultat mešanja u tržišne pojave sa namerom da se prinudom nametnu plate veće od onih koje bi uspostavilo nesmetano tržište.

Pravi nivo plata može rasti samo u meri u kojoj, uz ostale nepromenjene uslove, kapital postaje bogatiji. Ako vlada uspe da nametne plate više od onih koje bi nesmetano tržište odredilo, ponuda radne snage premaši potražnju za radom i nastaje institucionalna nezaposlenost.

Čvrsto opredeljene za principe intervencionizma, vlade pokušavaju da ograniče ovu neželjenu posledicu svoje intervencije pribegavajući onome što se danas naziva politikama pune zaposlenosti: naknadama za nezaposlene, rešavanju radnih sporova, javnim radovima kroz velike državne izdatke, inflaciji i kreditnoj ekspanziji. Sva ta sredstva su gora od zla koje treba da uklone.

Kolika je stopa nezaposlenosti u Srbiji?

Prema podacima Republički zavod za statistiku Srbije, krajem 2024. godine stopa nezaposlenosti u Srbiji iznosi 8,6%. Ovo Srbiju stavlja u nepovoljan položaj u poređenju sa prosečnom stopom nezaposlenosti u EU, koja je 6,1%.

Prema najnovijoj anketi o radnoj snazi koju sprovodi Republički zavod za statistiku Srbije, aktivno je oko 3,168 miliona ljudi, što predstavlja nešto više od 56% ukupnog stanovništva zemlje. U poređenju sa Evropskom unijom, ova vrednost je zaista zabrinjavajuća. U EU je oko 76% stanovništva aktivno zaposleni ili traži posao.

Dakle, bar za sada, Srbija je u rizičnoj situaciji kada je u pitanju nezaposlenost.