Kako zlato spašava ljude od fijaska turske lire

Poslednjih nekoliko godina Turska se nalazi u stanju dirigovanog finansijskog fijaska, a odluke državnih čelnika dovele su do veoma negativne situacije po građane. Ovo naročito važi za ljude sa fiksnim primanjima – za penzionere i primaoce socijalne pomoći. U ovom članku razmotrićemo šta se desilo u toj zemlji i kako su se ljudi tamo okrenuili aktivi koja je oduvek služila kao pojas za spašavanje vrednosti – zlatu.

Kao što ćemo videti, to ne iznenađuje, jer, merena u dolarima, turska lira je izgubila bukvalno polovinu svoje kupovne moći za manje od dve godine, a cene robe široke potrošnje i usluga u Turskoj i dalje neprekidno rastu.

Inflacija i štampanje – planirani haos turske lire

Već godinama je „inflacija“, merena indeksom potrošačkih cena, u Turskoj relativno visoka, naročito kada se vidi dinamika ovog pokazatelja kod ostalih ekonomija na Starom kontinentu. I dok je početkom 2017. g. pokazatelj bio na nivou do 10% mesečno, u protekle četiri godine on je trajno iznad te vrednosti, padajući ispod nje samo na mesec dana tokom 2019. g.

Takav zvanični nivo inflacije u praksi znači da su cene robe široke potrošnje i usluga, na primer, u decembru 2020. g. bile za 14,6% više nego decembra 2019. g. Problem za stanovništvo je što ovaj fenomen ima kumulativni efekat – što se više ova galopirajuća inflacija (tj. vrednost iznad 10% mesečno) zadržava, to brže slabi kupovna moć turske lire.

Može biti nekoliko krivaca za ovo stanje stvari, ali onaj osnovni na koji se treba osvrnuti, jeste  politika vlasti pod rukovodstvom predsednika Redžepa Tajipa Erdogana.

Ključni razlog za pad kupovne moći turske lire je nagli rast novčane ponude. Temelji se na dva stuba iza kojih stoji centralna banka. Prvi je, naravno, novčana ponuda, a drugi – obim kredita u ekonomiji. Efekat koji povećanje kreditiranja ima na tursku liru je apsolutno identičan onome koji nastaje povećanjem njenog štampanja, jer krediti na kraju dovode do povećanja novca u opticaju, budući da banke u zemlji operišu sa frakcijskim rezervama. Pogledajmo detaljnije.

Inflacija turske lire

Od Velike recesije 2008. g. do sada tempo kojim centralna banka štampa nove jedinice turske lire stalno raste. To se može videti na grafikonu novčane ponude М2 – pokazatelj koji uključuje kako ukupnu količinu novca u opticaju tako i kratkoročne depozite u bankarskom sistemu. Kao takav, M2 je ključni pokazatelj stanja svake valute.

Grafikon 1: Novčana ponuda M2 u Turskoj i indeks potrošačkih cijena

Iz grafikona se vidi da je samo u poslednjoj deceniji ponuda novca u Turskoj veoma brzo porasla. Zapravo, količina turske lire kako u opticaju, tako i u vidu depozita u bankarskom sistemu porasla je sedam puta. Slika je još dramatičnija kad se sagleda neposredna inflacija – jer „inflacija“ znači upravo povećanje novčane ponude – u poslednje dve godine. U tim granicama količina turske lire skoro je udvostručena.

Na taj način neprestanim štampanjem centralna banka slabi kupovnu moć turske lire – fenomen koji se odvija još bržim tempom u poslednje dve godine.

Krediti i devalvacija turske lire

Međutim, paralelno sa izraženim štampanjem turske lire znatno se povećalo i kreditiranje u zemlji. To nije slučajno, jer je, sa jedne strane, rast lire u opticaju uzrokovan inflacijom, a sa druge – povećanjem kreditiranja u sistemu bankarstva sa frakcijskim rezervama, jer je njegov efekat praktično identičan efektima povećanja novčane ponude.

Tablica: Kreditiranje za privatni sektor u Turskoj

Izvor: Tradingeconomics; Centralna banka Turske

Za rast kreditiranja odgovorna je i Centralna banka Turske. Do početka ovog veka osnovna kamatna stopa u zemlji izuzetno je visoka, dosežući na trenutke i 100% – neviđen fenomen za ma koju drugu evropsku zemlju, posebno u kontekstu politike Evropske centralne banke. Od tada je počela da se smanjuje, ali je uoči Velike recesije i dalje previsoka – 16,5%.

Međutim, sa izbijanjem krize, čelnici žele da „stimulišu“ ekonomiju, smanjujući kamatnu stopu, i to duplo. Tako, iako je i dalje relativno visoka u odnosu na mnoge druge delove Evrope, kamatna stopa u Turskoj je u kontekstu same zemlje izuzetno niska, i upravo to je razlog naglog buma kreditiranja.

Od smanjenja kamatne stope 2009. g. dosad bilo je samo tri pokušaja povećanja – tokom 2014. g., vrlo kratko, tokom 2019. i krajem 2020. g. Iako je upravo povećanjem osnovne kamatne stope predsednik Federalnih rezervi Pol Volker zaustavio inflaciju u SAD, na primer, sam Erdogan se protivio ovoj meri do relativno nedavno. On je čak nazvao mogućnost povećanja kamatne stope sredstvom svojih neprijatelja.

Na kraju je međutim čak i on poklekao pred stvarnošću u kojoj se devalvacija turske lire odvijala brzinom koja je višestruko nadmašivala cilj centralne banke. Kao što je navedeno, u decembru je indeks potrošačkih cena u zemlji dostigao vrednost od 14,6% na godišnjoj osnovi, dok je ova finansijska institucija ciljala na ispod 11%. Ovaj fenomen bio je hronično prisutan poslednjih nekoliko meseci.

Tako, s jedne strane, centralna banka ne samo da nije prestajala sa štampanjem, čime je aktivno oslabljivala kupovnu moć turske lire, već je i veštački održavala osnovnu kamatnu stopu niskom, što je praktično na pasivan način imalo isti efekat. Ovaj dvostruki udar na tursku liru neočekivano je doveo i do njenog kraha. Zapravo, od 2010. g. naovamo ona je smanjena za više od tri puta. To bukvalno znači da će, ako je pre nešto više od deset godina neka roba koštala 1 tursku liru, danas ona biti nešto preko 3 turske lire i u velikoj meri se za to može zahvaliti i postupcima centralne banke, a pod pritiskom tamošnjih političara.

Ni po pitanju dolara stvari nisu ružičaste. Štaviše, još su mračnije. Tokom poslednje decenije lira je pojeftinila 5,2 puta u odnosu na dolar, pri čemu su 2020. g. zabeleženi rekordi kada je u pitanju pad njene kupovne moći.

Da li će, međutim, preokret u politici po pitanju osnovne kamatne stope zaustaviti nekontrolisani pad turske lire? Pogledajmo još nekoliko faktora.

Aktivnosti centralne banke

Ne bi li zaustavila pad – i to neuspešno, – centralna banka počela je sa rasprodajom svojih rezervi u stranim valutama, pre svega u dolarima. Tako je 2020. g. bila ne samo godina rekordnog pada kupovne moći turske lire, već i godina najbržeg pada bankarskih rezervi.

Grafikon 2: Rezerve Centralne banke Turske u stranim valutama

Izvor: Tradingeconomics; Centralna banka Turske

Između 2016. i 2020. g. rezerve ove banke smanjile su se za 50%, a samo od početka 2020. g. do sredine godine pad je iznosio isto toliko, pre nego što će blago porasti, iako ovaj porast nije mogao da nadomesti njihovo smanjenje. Zato je, čak i kad su kamate u zemlji bile podignute prvi put, kupovna moć turske lire još brže pala. Razlog tome je što globalni investitori više nemaju neko naročito poverenje u postupke centralne banke.

To, međutim, nije jedina odluka ovog regulatornog tela, koja je ekonomiji nanela rane. Osim toga, smanjen je zahtevani iznos rezervi komercijalnih banaka. Tako se one, sa jedne strane, suočavaju sa povećanjem kamatne stope, što vodi do smanjenja kreditiranja, a sa druge se suočavaju sa smanjenjem rezervi, što još više podstiče kreditnu ekspanziju i, samim tim, povećanje obima kredita u ekonomiji, što je mera koja ima suprotan efekat.

Zlato i spašavanje kupovne moći

U ovoj finansijski mračnoj situaciji, Turci su se okrenuli kupovini zlata, kad bi im se ukazala mogućnost, pošto je osnovno tržište ovog plemenitog metala – Kapali čaršija u Istanbulu bilo zatvarano nekoliko puta tokom godine. Ova „zlatna groznica“, kako je Reuters nazvao ovaj fenomen, ne bi trebalo da nas čudi. Slično ponašanje u ekonomiji opisao je Ludvig fon Mizes, koji ga naziva „begom ka sigurnoj vrednosti“.

To se događalo više puta u istoriji, kada bi fiat novac počeo da gubi na vrednosti – od vajmarske Nemačke u prošlosti do Turske danas. Stoga nije slučajno što u jeku Velike depresije predsednik SAD Teodor Ruzvelt praktično konfiskuje zlato od Amerikanaca izvršnom naredbom 6102. Tako oni više nemaju pojas za spašavanje svojih raspoloživih sredstava koji bi inače pronašli u vidu zlata.

Da vidimo ipak šta se desilo na tržištima u Turskoj. Kratak odgovor glasi: kada su ona radila i kada su ljudi imali pristup ovom plemenitom metalu, njegova potražnja bi planula. Sredinom avgusta, kada je nakon lokdauna ova pijaca u Istanbulu bila ponovo otvorena, Turci su kupili zlato u iznosu od 7 milijardi dolara samo za jedan dan, pri čemu je većina prodavnica rasprodala sve svoje rezerve bukvalno za nekoliko minuta, kako prenosi Reuters.

Sa ovim ogromnim kupovinama, realizovanim tokom prošle godine, ukupna količina zlata koju pojedinci čuvaju „u slamarici“, po proceni stručnjaka nadmašuje 5 hiljada tona. Međutim, ono što sa sigurnošću znamo jeste da su krajem novembra 2020. g., a to je poslednji mesec za koji trenutno imamo podatke, bankarski depoziti u zlatu dostigli svoju najveću vrednost u istoriji, pri čemu su, samo tokom prošle godine i nezavisno od rekordno visoke cene zlata, porasli za  više od 100%.

Grafikon 3: Bankarski depoziti u zlatu u Turskoj

Izvor: Centralna banka Tuske; Bloomberg

Izraženi u novcu, oni već iznose neverovatnih 35 milijardi dolara, a sasvim je moguće da su u poslednja dva meseca 2020. g. premašili i 40 milijardi dolara, naročito imajući u vidu da je turska lira nastavila da gubi svoju kupovnu moć tempom koji prevazilazi prognoze centralne banke.

Kako bi se zadovoljila ta potražnja, u zemlju je uvezeno zlato u vrednosti od impozantnih 25,2 milijardi dolara, što je najveća vrednost u istoriji i predstavlja rast od 123% u poređenju s uvozom u 2019. g., naveo je ministar za prirodne resurse Fatih Donmez za lokalno izdanje Hurriyet.

Ali turskim zlatnim rekordima ovde nije kraj. Zapravo, prošle godine zemlja je registrovala i rekordnu proizvodnju zlata, iako je industrijska proizvodnja zlata počela da funkcioniše tek 2001. g. Podaci ministarstva za prirodne resurse takođe pokazuju da je proizvodnja zlata dostigla 42 tone tokom 2020. g., čime je popravljen rekord iz prethodne godine, kada je dobijeno 35 tona ovog metala.

Da zaključimo, bez obzira na cenu zlata, Turska još jednom pokazuje da je ovaj metal pojas za spašavanje u periodu inflacije. Jer kad vlastita centralna banka uništava kupovnu moć turske lire, kojom operišeš, znaš da se možeš osloniti samo na aktivu koja je hiljadama godina unazad imala ulogu čuvara solventnosti.