Usvajanje evra – koristi i troškovi

Ovaj članak predstavlja informacije koje bi se implementirale ukoliko bi se Republika Srbija pridružila Evropskoj Uniji 

Kao druga najprometnija valuta na svetu, kao i druga po obimu međunarodnih valutnih rezervi, evro je važan monetarni instrument, odmah iza američkog dolara.

Više o ovom pitanju možete pronaći ovde: Međunarodne rezerve – šta predstavljaju i zašto ih imamo?

Međutim, u poređenju sa dolarom, koji je zvanična valuta Sjedinjenih Američkih Država – federacije – evro je valuta 20 evropskih zemalja koje čine evrozonu. Svaka od tih zemalja ima različite investicione mogućnosti, razlike u jeziku, kulturi, istorijskom nasleđu itd.

Ovo je jedna od slabosti valute. Baviću se, ne samo ovom negativnom osobinom evra, već i drugim. Da bih balansirao negativne osobine, naglasiću i neke pozitivne. Do tada, pogledajmo kako je evro počeo i kako je korišćen kao politički alat za budžetsku neodgovornost.

Počeci evra

Koncept zajedničke valute predložio je evropskim liderima 1970. godine premijer Luksemburga Pjer Verner. Verner je stvorio nacrt načina na koji bi liberalne demokratije Evrope mogle da implementiraju zajedničku valutu. 

Međutim, plan je odbijen nakon što je Francuska 1974. napustila „valutnu zmiju“, što je bio evropski sistem dizajniran da ograniči fluktuacije kursa u odnosu na američki dolar.

Ipak, ideje nisu prestale dolaziti i 1979. godine osnovan je Evropski monetarni sistem, koji je – baš kao i „valutna zmija“ – uspostavio koridor za fluktuacije kurseva valuta od ±2,25% između evropskih valuta. Ovo označava početak niza intervencija – većina njih orkestriranih od strane Francuske – kako bi se ukinula nemačka monetarna nezavisnost i konzervativniji pristup fiskalnim odlukama.

Kako Filip Bagus ističe u svojoj knjizi „Tragedija evra“:

Projekat evro valute podstakli su socijalisti iz Evrope, jer su mogli da vide sopstvenim očima san o centralizovanoj evropskoj državi, ali projekat je na ivici neuspeha.

Prema Bagusu, glavni cilj lidera inflacionih zemalja – posebno Francuske, Španije i Italije – bio je poverenje u nemačku marku. Postojanje takve valute pretilo je širenju vladinih izdataka. Tako je moralo biti ukinuto.

Ukidanje nemačke monetarne nezavisnosti

Glavni izazov EMS-a bio je taj što Nemačka nije bila voljna da kupuje valutu više inflacionih centralnih banaka samo da bi se održale kursne fluktuacije „stabilnim“.

Predsednik Bundesbanka – nemačke centralne banke tog vremena, Otmar Eminger, protivio se čak i pretnjama Helmuta Šmita, kancelara Nemačke u periodu od 1974. do 1982. godine. Šmit je pretio da će doneti zakon koji bi ukinuo nezavisnost Bundesbanka ako nastavi da se protivi Evropskom monetarnom sistemu.

Povećavajući svoju moć, Francuska – preko Fransoa Miterana i Žaka Delora – predsednika Francuske i predsednika Evropske komisije, zalagala se da cela struktura Evropske unije bude prema francuskom ustavu. 

Bernard Kronoli, u svojoj knjizi „Truli centar Evrope: prljavi rat za novac Evrope“ navodi da:

Tvrda jezgra u upravi Komisije bila je uvek spremna da posebno podrži francuske interese.

Nakon objavljivanja svoje knjige, Kronoli je bio otpušten iz Evropske komisije.

Međutim, Bundesbank je uspeo da izdrži pritisak južnih evropskih zemalja – koje su istorijski bile poznate po većoj inflaciji i fiskalnoj neodgovornosti – što je dovelo do kolapsa Evropskog monetarnog sistema 1993. godine.

Ali ovo nije zaustavilo Francuze u nametanju svojih imperialističkih stavova na kontinentu. Smatrali su da je, u poređenju sa planom Pjera Vernera iz 1970. godine, centralizacija morala biti ključ zajedničkog sistema valute. 

Tako su smislili ideju o Evropskoj centralnoj banci, superdržavnoj organizaciji, koja bi im omogućila pristup rezervama svih zemalja članica, dok bi bila pod političkim uticajem Evropske komisije. Takva organizacija mogla bi da zaustavi moć nemačke marke, jer marke više ne bi postojale.

Meers, Smets i Michielsen ističu u „EMU iz istorijske perspektive“:

Jedini zajednički fond nacionalnih monetarnih rezervi mogao bi da okonča Nemačku dominaciju.

I ovo se tačno dogodilo. Konzervativnost Nemačke bila je potisnuta od strane većine inflacionih zemalja. 15. decembra 1995. godine, 15 lidera Evropske unije sastalo se u Madridu i odlučilo da zajedničku valutu nazove „evro“, koja je trebalo da bude uvedena 1. januara 1999. godine. Kada je uvedena, služila je kao fiksna valuta za razmenu, a novčanice i kovanice počele su da teku u zemlje evrozone 2002. godine.

Kako se usvaja evro?

Da bi zemlja usvojila zajedničku valutu, postoji nekoliko kriterijuma koji moraju biti ispunjeni. Čak i nakon što ih svi ispune, postoje procedure na koje svaka država mora da obrati pažnju.

Međutim, ono što ne postoji, jeste lista kriterijuma koji bi isključili zemlju iz evrozone. Ako bi se takav događaj desio – kao što to zagovaraju određene političke stranke u Nemačkoj – to bi dovelo do kolapsa celog projekta evra.

Kriterijumi konvergencije

1992. godine u holandskom gradu Mastrihtu potpisan je ugovor koji je detaljno opisao način na koji će funkcioniisati evrozona. Ovo uključuje i „kriterijume konvergencije“ za zemlje koje žele da se pridruže zajedničkom valutnom području.

Postoji pet kriterijuma konvergencije koje svaka zemlja mora da usvoji:

• Inflacija mora biti ispod proseka tri najbolje performirajuće zemlje + 1,5 procentnih poena.
• Budžetski deficit mora biti ispod 3% BDP-a.
• Javni dug mora biti ispod 60% BDP-a.
• Dugoročne kamatne stope moraju biti ispod proseka tri zemlje sa najnižim stopama + 2 procentna poena.
• Zemlje moraju biti deo Mehanizma za devizne kurseve (ERM II) najmanje dve uzastopne godine.

Evropski zvaničnici smatrali su da ispunjavanje ovih pet kriterijuma omogućava zemljama poput Nemačke i Grčke da dele istu valutu. Ono što je još više sporno jesu pragovi. Ne postoji logički razlog, niti ikakvi dokazi, zašto deficit od 3% BDP-a znači da je zemlja dovoljno stabilna da se pridruži valutnom području. Nakon pridruživanja, Nemačka je jedva ispunila ove kriterijume, imajući odnos duga i BDP-a od 59,8%.

Status centralnih banaka

Evropska centralna banka, zajedno sa nacionalnim bankama dvadeset zemalja članica evrozone, čini Eurosistem. Ovo je telo ovlašćeno za izdavanje evro valute, međutim postoje razlike. Nacionalne banke imaju pravo da izdaju samo evro kovanice. Novčanice izdaje isključivo ECB.

Kada zemlja pristupi evrozonama, guverner centralne banke postaje član Upravnog saveta ECB-a. Nakon toga, glavne odluke o ključnim kamatnim stopama, snabdevanju rezervama valuta u Eurosistemu i implementaciji tih odluka postaju odgovornost Upravnog saveta.

Proces usvajanja evra

Kada zemlja postane članica Evropske unije, obavezna je da usvoji evro kao svoju nacionalnu valutu tokom svog članstva. Jedine izuzetke – trenutno – čine Danska i Švedska.

Nakon što kriterijumi iz Mastrihta budu ispunjeni, vlada – zajedno sa centralnom bankom – odlučuje kada evro postaje zakonsko sredstvo plaćanja u zemlji. Kada se datum utvrdi, postoji period od obično šest meseci, tokom kojeg se koriste oba sredstva plaćanja: nacionalna valuta i evro.

Koristi evrozone

Evrozona je grupa zemalja koje ne samo da dele zajedničku valutu, već i omogućavaju slobodno kretanje kapitala, ljudi, robe i usluga preko granica. To olakšava poslovanje u različitim zemljama i omogućava pristup većem broju kupaca.

Potrošači imaju koristi od nepostojanja carina ili drugih poreza, ali i od izostanka fluktuacija deviznog kursa.

Ako je jeftinije proizvoditi pivo u Hrvatskoj nego u Nemačkoj, ali se prodaje u Luksemburgu jer je PDV niži nego u Nemačkoj ili Hrvatskoj, to bi trebalo iskoristiti. To omogućava povećanje profita, ali i viši nivo zadovoljstva kupaca. Korišćenje iste valute u sve tri zemlje čini posao još profitabilnijim, bez rizika deviznog kursa.

Krediti su takođe jeftiniji u evrima nego u rumunskom leju ili bugarskoj levi. To je zato što je inflacija u evrozoni generalno niža nego u te dve zemlje.

Troškovi evrozone

Usvajanje evra može doneti više problema nego koristi. Glavni problem evra – kao i bilo koje druge valute na svetu – jeste da je to papirna valuta. 

Nedostatak pokrića tvrdim asetom, koji se ne može lako umnožiti, podstiče velike vladine izdatke, finansirane zaduživanjem. Otkako je implementiran u januaru 1999. godine, evro je izgubio polovinu svoje vrednosti, zbog štampanja novca i prekomernog kreditiranja.

Još jedan problem je to što za istu valutu, prema trenutnim podacima, postoji 20 ekonomija koje je koriste kao zakonsko sredstvo plaćanja, a koje, prema opštem pretpostavkom, daju evru stabilnost kursa. Ali govorimo o 20 zemalja sa različitim ekonomijama – neke su industrijske zemlje, kao što su Nemačka ili Francuska, dok druge pružaju više usluga, poput Luksemburga ili Italije.

Standardizacija valute u tolikom broju zemalja problematična je iz kulturne perspektive. Sličan projekat je sproveden u 19. veku putem Latinske monetarne unije. Međutim, ona je prekinuta jer zemlje nisu mogle da ispune svoje obaveze.

S obzirom da kriterijumi iz Mastrihta važe samo za zemlje koje pristupaju, samo je pitanje kada, a ne da li, evrozona može da se raspadne. I kada se to dogodi, Evropa će se suočiti sa značajnom monetarnom krizom, sa povlačenjem investicija, gašenjem firmi, inflacijom i nezaposlenošću.

Trenutno ne postoji plan šta će se desiti kada neka zemlja napusti evrozonu. 

Ako bi neko od moćnijih zemalja, poput Nemačke, napustilo zajedničku valutu i ponovo uvelo nemačku marku, inflacionije zemlje poput Francuske, Španije, Italije, Portugala i Grčke suočile bi se sa mnogo višim troškovima zaduživanja, što bi dovelo do većih inflacionih pritisaka i slabijeg evra na međunarodnim deviznim tržištima.