Šta je monetarna politika? Definicija i primeri implementacije

Možda je najuticajniji entitet kada je u pitanju blagostanje građana neke zemlje centralna banka. Ona nije samo moćna institucija, već je i jedna od najneprimećenijih.

U ovom članku objasniću šta centralne banke rade, zašto to rade i kako njihove akcije utiču na naš životni standard. Verujem da je od suštinskog značaja razumeti šta najviše utiče na ekonomiju, jer to ima direktne posledice na život svakog građanina.

Definisanje monetarne politike

Prvo moramo da shvatimo da su centralne banke – koje se takođe nazivaju monetarnim vlastima – vladine institucije koje sprovode i implementiraju monetarnu politiku. Ali šta tačno predstavlja monetarna politika?

Kada je u pitanju uticanje na ekonomiju, izvršna vlast može da implementira dve vrste politika: fiskalne i monetarne. Fiskalne politike sprovodi vlada putem Ministarstva finansija. Ove politike se odnose na oporezivanje i budžetiranje. Kada vlada želi više novca, povećava određene poreze ili se zadužuje. Naravno, smanjenje poreza se gotovo nikada ne dešava.

Kada govorimo o monetarnim politikama, mislimo na mere koje utiču na pokazatelje kao što su stopa inflacije, stopa kamate po kojoj pozajmljujemo novac, stopa nezaposlenosti, itd. 

Prema Banci za međunarodna poravnjanja:

Monetarna politika ima moć da izdaje „novac”, neopozivu obavezu države koja se koristi kao sredstvo plaćanja.

Ukratko, monetarna politika određuje koji oblik novac ima i koju vrednost on nosi. Fiskalna politika određuje gde novac treba da ide. Ove dve politike su korisne jedna za drugu, jer veća potražnja za sredstvima za pokrivanje prekomernih vladinih troškova dolazi, u većini slučajeva, od izdavaoca novca.

Međutim, ovaj proces ne može trajati zauvek. Novac stvoren ni iz čega vodi ka inflaciji. Previše novca vodi u hiperinflaciju.

Koji su alati za implementaciju monetarne politike?

Kao što je već spomenuto, centralna banka oblikuje oblik i vrednost novca. Da bi to uradila, potrebni su joj specifični alati. Ovi alati pomažu centralnoj banci da izmanipuliše tržišta i stvori lažna obećanja u određenim vremenima.

Operacije na otvorenom tržištu

Institucije sa najvećim kapitalom za ulaganje u bilo kojoj zemlji su centralne banke. Svaka centralna banka može, u suštini, da štampa neograničene količine novca i kupuje imovine. Međutim, ovo može dovesti do stvaranja balona.

Operacije na otvorenom tržištu su način na koji centralna banka interveniše na finansijskim tržištima kako bi sprovela odluke koje donosi Upravni odbor.

Glavne operacije na otvorenom tržištu su:

• Repo ugovori: Ovo su ugovori između centralne banke i komercijalnih banaka u kojima centralna banka daje kredit komercijalnim bankama uz određeni kolateral (kao što su državne obveznice), ali komercijalna banka se slaže da otkupi kolateral u određenom vremenskom periodu.
• Obratni repo ugovori: Ovo su ugovori koji funkcionišu suprotno u odnosu na repo ugovore, tako što komercijalne banke daju kredit centralnoj banci u zamenu za hartije od vrednosti koje se kasnije otkupljuju.
• Privlačenje depozita: Centralne banke nude depozite komercijalnim bankama kako bi apsorbovale likvidnost sa finansijskog tržišta.
• Davanje kredita: U slučaju repo ugovora, vlasništvo nad kolateralom se menja (iz komercijalne banke u nacionalnu banku, i obratno), međutim centralna banka može davati kredite komercijalnim bankama bez da preuzme vlasništvo nad kolateralom (slično kao kod hipoteka).
• Kupovina i prodaja imovine radi ubrizgavanja ili apsorbovanja likvidnosti sa finansijskih tržišta.
• Valutni svop, u kojima centralna banka:
  • Kupuje stranu valutu u zameni za nacionalnu valutu, i prodaje stranu valutu u budućnosti –   ova operacija ubrizgava nacionalnu valutu na tržište deviza, smanjujući njenu vrednost u odnosu na druge valute;
  • Prodaje stranu valutu za nacionalnu valutu, i kupuje nacionalnu valutu u budućnosti – ova operacija apsorbuje nacionalnu valutu sa tržišta deviza, povećavajući njenu vrednost u odnosu na druge valute.

Od svih ovih operacija, najviše korišćeni su repo ugovori. Ovi ugovori su takođe način na koji se postavlja kamatna stopa, jer se transakcije obavljaju putem kamatnih stopa monetarne politike (depositnih i kreditnih kamatnih stopa).

Kamatna stopa monetarne politike

Najmoćniji alat svake monetarne vlasti je kamatna stopa monetarne politike. Manipulisanjem ovom kamatnom stopom, centralne banke autoritativno odlučuju o ceni novca.

Smanjenjem kamatne stope, centralne banke čine novac jeftinijim. Ovo omogućava veću količinu kredita. Kada količina novca koja ulazi u ekonomiju raste brže nego proizvodnja u toj zemlji, dolazi do inflacije cena. Ovo je trenutak (i razlog) zašto cene rastu.

S druge strane, kada cene rastu prebrzo, centralna banka ponovo interveniše, povećavajući kamatnu stopu. Ovo čini novac skupljim. Ljudi i preduzeća sa postojećim dugovima osećaju ne samo teret inflacije, već i teret viših kamatnih plaćanja na svoje kredite. Takav period smo svedoci već skoro četiri godine.

Stopa obavezne rezerve

Kada bilo ko položi određeni iznos u banku, finansijska institucija nije zakonski obavezna da čuva celokupan iznos kod sebe. Zakon dozvoljava banci da zadrži veoma mali deo depozita.

Mapa iznad prikazuje različite obavezne rezerve u Evropi i Severnoj Americi. Najniža vrednost je u Eurozoni i iznosi 1%. To znači da ako položite 100 evra u banku u Eurozoni, ta banka mora da zadrži samo jedan evro, a ostatak od 99 evra može da pozajmi kao kredit. Najviša vrednost je u Moldaviji, koja iznosi 31%.

Manipulacijom rezerve, centralne banke nameću kreditnim institucijama koliko mogu da pozajme. Što je ova stopa niža, banka može da pozajmi više. Takođe, sa više kredita dolazi i veći nivo rizika. Ovaj rizik se stvara mogućnošću povlačenja depozita.

Sa stanovišta centralnih banaka, ovo je veoma koristan alat koji se može odmah implementirati svim kreditnim institucijama pod njihovom nadležnošću. Ne samo da se minimalna obavezna rezerva može manipulisati, već može biti postavljena na osnovu valute u kojoj su depoziti i na osnovu preostale dospelosti depozita.

Ciljevi monetarne politike

Postoje tri glavna cilja koja centralne banke imaju prilikom sprovođenja monetarnih politika. Tu govorimo o: 

• Dugoročnoj stabilnosti cena – centralne banke koriste stopu inflacije od 2%, vrednost za koju nema utemeljenog argumenta zašto treba da se drži 2%, a ne više ili manje, međutim, uzimajući u obzir ovu inflaciju od 2% godišnje, to znači da bi valuta izgubila 50% svoje vrednosti za 35 godina (međutim, evro je uspeo da izgubi 42% svoje vrednosti za samo 25 godina).
• Niska nezaposlenost – najčešće centralne banke imaju jedan cilj – stabilnost cena, ali u slučaju Federalnih rezervi, američke centralne banke, postoji dualni mandat centralne banke – da održava stabilnost cena i nizak nivo nezaposlenosti.
• Ekonomska i finansijska stabilnost – svaka zemlja ima makroprudencijalnu vlast koja je zadužena za nadgledanje načina na koji se ekonomija i finansijska tržišta razvijaju i intervenciju kada smatraju da je potrebno, u zavisnosti od svake zemlje, ovo može biti ili ne biti odgovornost centralne banke.

Najčešće, centralne banke imaju samo jedan cilj, a to je stabilnost cena. Međutim, kao što je objašnjeno, postoje centralne banke sa dualnim mandatom, kao što je Fed. Takođe postoji još jedna opcija gde centralna banka ima dva cilja, ali prioritizuje ih.

Na primer, Evropska centralna banka ima kao glavni cilj stabilnost cena. Međutim, ona je takođe odgovorna za obezbeđivanje stabilnosti cena, bez prekomernog uticaja na ekonomski razvoj u Eurozoni. Dakle, ekonomska stabilnost je sekundarni cilj ECB-a, koji je manje važan od stabilnosti cena.

Zaključak

Monetarna politika odnosi se na skup mera, ciljeva i strategija koje sprovodi monetarna vlast jedne zemlje. Ove mere imaju za cilj smanjenje uticaja različitih makroekonomskih i geopolitičkih događaja na mnoge.

Međutim, najčešće se pokažu samo kao produžavanje bola. Kao što se desilo tokom pandemije. Da nije bilo centralnih banaka koje su smanjile kamatne stope skoro na nulu, ne bi bilo toliko kreditiranja. Ovo ne bi stvorilo istu količinu inflacije cena koju još uvek svedočimo.

Dok god postoji centralna vlast koja diktira koji oblik novac ima i koja mu je vrednost, uvek ćemo videti izobličenja na finansijskim tržištima. Ova izobličenja se potom prelijevaju u realnu ekonomiju, i kao što se desilo tokom finansijske krize 2008. godine, mogu ostaviti milione ljudi bez doma.