Plivajući naspram fiksnih deviznih kurseva

Jedna od glavnih tema prošlog veka bila je da li vlade treba da favorizuju plivajuće ili fiksne devizne kurseve. Diskusija se dalje razvila u ono što je Robert Mandel nazvao „optimalnom valutnom zonom“ u radu iz 1961. godine. 

Mandel je tvrdio da bi jedinstvene valute za cele geografske regione donele više koristi iz perspektive ekonomskog rasta. Neću se upuštati u to da li je Mandel bio u pravu ili ne, ali tako je nastala Evrozona.

Međutim, tema plivajućih i fiksnih deviznih kurseva nije nestala sa evrom. Trenutno, prema Investopediji, postoji 66 zemalja koje vezuju svoje valute za američki dolar.

U ovom članku ću objasniti koje su razlike između plivajućih i fiksnih deviznih kurseva, ali i objasniti zašto je plivajući devizni kurs uvek poželjniji od fiksnog.

Šta je devizni kurs?

Pre nego što objasnimo dve vrste deviznih kurseva, definišimo šta je devizni kurs:

Devizni kurs je cena kotirane valute u smislu jedne jedinice osnovne valute.

Na primer, uzmimo valutni par EUR/USD. Evro je osnovna valuta. Američki dolar je kotirana valuta. Kurs od 1,15 EUR/USD znači da svaki evro vredi 1,15 američkih dolara.

Plivajući devizni kursevi

Plivajući devizni kurs možemo definisati na sledeći način:

Plivajući devizni kurs je devizni kurs koji nije pod uticajem sila izvan tržišnih snaga ponude i tražnje.

U osnovi, plivajući devizni kurs je onaj koji je određen ponudom i potražnjom svake od dve valute u jednom datom paru. Kažemo da je ovo plivajući devizni kurs jer stalno fluktuira. Baš kao brod koji nije usidren na moru.

Imajte na umu da u trenutnom globalnom monetarnom sistemu nigde ne postoji „čisti“ režim plivajućegdeviznog kursa. Jednostavno zato što centralne banke i vlade intervenišu – čak i ako ne direktno, već putem kamatnih stopa i državne potrošnje – u načinu na koji finansijska tržišta doživljavaju vrednosti valuta.

Dakle, svaki oblik vladine intervencije, bilo da govorimo o veštačkom određivanju kamatnih stopa, davanju državnih kredita ili samo zaduživanju za infrastrukturu ili vojne troškove, sve to utiče na način na koji tržišta reaguju u pogledu vrednosti valute koju izdaje ta zemlja. 

Zbog ovih stalnih oblika intervencije – koji iskrivljuju objektivnu vrednost valuta – ne znamo kako zaista izgleda režim stvarnog plivajućeg deviznog kursa. Međutim, čak i sa ovim indirektnim intervencijama, svakako možemo navesti prednosti takvog sistema.

Prednosti plivajućeg deviznog kursa

Postoji nekoliko važnih prednosti za svaku zemlju sa plivajućim deviznim kursom. Ove prednosti su:

• Nema potrebe za visokim deviznim rezervama u centralnoj banci – centralna banka, putem plivajućeg deviznog kursa, ne mora da interveniše stranom valutom da bi „prilagodila“ vrednost svoje valute
• Nezavisnost monetarne politike – centralna banka može sama da donosi odluke o monetarnoj politici, bez potrebe da se oslanja na entitet koji ima za cilj kontrolu jedne ili nekoliko drugih zemalja
• Smanjen rizik od špekulacija valutama – dozvoljavanjem tržišnim snagama da odlučuju koja je cena jedne valute u drugoj valuti, šanse za visok nivo aprecijacije ili deprecijacije u kratkom roku su male
• Korekcija trgovinskih neravnoteža – ako finansijska tržišta veruju da je valuta preskupa, izvoz te zemlje će se smatrati skupljim, što će dovesti do toga da potrošači kupuju više robe i usluga iz zemalja sa jeftinijim izvozom zbog jeftinijih valuta
• Odražava fiskalnu neodgovornost – kada vlada troši više nego što zarađuje i stvara stalne budžetske deficite, investitori će nastojati da smanje svoje zalihe te valute, jer se ona stalno devalvira putem kreditne ekspanzije i štampanja novca

Opšta ideja koja stoji iza prednosti plivajućeg deviznog kursa je konkurencija. Valute su u konkurenciji. Naravno, pošto nemamo potpuno slobodna, neometana tržišta, konkurencija je trenutno iskrivljena vladinim intervencijama.

„Rizici“ plivajućeg kursa valute

Kada su u pitanju najčešće navedeni rizici plivajućeg kursa valute, ekonomisti uvek pominju rizik od volatilnosti. Zbog stalnih promena deviznog kursa, troškovi ili dobici denominirani u drugim valutama predstavljaju neizvesnost.

Na primer, ako zarađujete u evrima, ali investirate na američkoj berzi, američki dolar niže vrednosti rezultiraće nižim prinosom u evrima. Konkretnije, recimo da investirate 100 evra u S&P 500, po kursu EUR/USD od 1,15. To znači da ste efektivno investirali 115 dolara u indeks američke berze.

Međutim, ako za godinu dana kurs EUR/USD postane 1,17 i vaš dobitak od 115 dolara bude 10 dolara, to vam ostavlja:

Prinos u dolarima = 10/115 * 100 = 8,7%

Vrednost portfolija u dolarima nakon godinu dana = 125 USD

Vrednost portfolija u evrima nakon godinu dana = 125/1,17 = 106,8 EUR

Prinos u evrima = 6,8/100 * 100 = 6,8%

Efektivno, ostvarili ste samo 6,8% povrata na svoju investiciju, a ne 8,7%. Svaki put kada investirate ili se zadužujete u drugoj valuti, trebalo bi da izračunate svoj prinos ili trošak u valuti u kojoj ostvarujete prihod.

Naravno, godišnji prinos od 6,8% u evrima uopšte ne zvuči loše. Ali šta ako se zadužujete u drugoj valuti? Balkan je to radio pre finansijske krize 2008. godine. Zbog veoma visokih nacionalnih kamatnih stopa, ljudi su pozajmljivali hipotekarne kredite u evrima ili švajcarskim francima. 

Međutim, nakon što je kriza udarila krajem 2008. – početkom 2009. godine, nacionalne valute su brzo devalvirale, što je značilo da su ljudi, u stvari, morali da odvoje više od svojih prihoda da bi servisirali isti iznos duga u stranoj valuti.

Navođenje volatilnosti kao razloga za fiksni devizni kurs nije dovoljno. Jedina konstanta u životu je promena. To se odnosi i na finansijska tržišta. Naša namera da kontrolišemo tržišta od više triliona dolara je uzaludna. 

To je nedavno dokazao i devizni kurs EUR/RON. Nacionalna banka Rumunije pokušala je da polako devalvira rumunski lej tokom vremena. Devizni kurs se praktično uopšte nije promenio između septembra 2023. i maja 2025. godine, krećući se oko vrednosti od 4,97.

Međutim, ovo je bio potpuno neodrživ devizni kurs. Sa budžetskim deficitom od 9%, inflacijom dvostruko većom od proseka evrozone i stalnim trgovinskim deficitima, nije bilo šanse da 4,97 leja za jedan evro bude objektivan, tržišno određen devizni kurs. I to je dokazano 7. maja 2025. godine, kada je lej tog dana devalvirao u odnosu na evro za više od 2%.

Od tada, devizni kurs nije pao ispod psihološkog praga od 5 leja za jedan evro.

Fiksni devizni kursevi

Prema Institutu za korporativne finansije, fiksni devizni kurs je:

devizni kurs gde je valuta jedne zemlje povezana sa valutom druge zemlje ili uobičajeno trgovanom robom poput zlata ili nafte.

Kao što naši čitaoci već znaju, zlatni standard ne postoji od avgusta 1971. godine, od kada dolar više vezan za zlato. Takođe ne postoje valute vezane za naftu.

Međutim, postoje desetine valuta vezanih za američki dolar.

Najčešći razlog zbog kojeg zemlje uspostavljaju fiksni devizni kurs između svojih nacionalnih valuta i dolara je stabilnost. Fiksni devizni kurs omogućava:

• Nema fluktuacija trgovine izazvanih kretanjem deviznog kursa
• Učvršćivanje inflacije
• Sigurnije povraćaje investicija

Ali, kao što sam gore objasnio, ovo je samo iluzija. Tehnički, ono što se dešava jeste da centralna vlast – centralna banka – kaže da je vrednost nacionalne valute (što uključuje rad svakog zaposlenog i poslodavca, mogućnosti za nove investicije, postojanje ili nedostatak vladinih fiskalnih i monetarnih odgovornosti itd.) jednaka X iznosu američkih dolara ili evra. Štaviše, centralne banke utvrđuju da se ovaj kurs ne može promeniti čak ni ako se zaposlenost promeni, investicije fluktuiraju, vlade se promene itd.

Kao što Nasim Nikolas Taleb piše u svojoj knjizi „Antifragilnost – stvari koje dobijaju od nereda“:

stabilnost nije dobra za ekonomiju: firme postaju veoma slabe tokom dugih perioda stabilnog prosperiteta bez zastoja, a skrivene ranjivosti se tiho akumuliraju ispod površine – tako da odlaganje kriza nije baš dobra ideja.

Što se tiče koristi i rizika fiksnog kursa valute, oni su suprotni koristima i rizicima režima plivajućeg deviznog kursa.