Tokom poslednjih 45 godina Kina je prošla kroz brojne reforme koje su umnogome promenile njenu ekonomsku ulogu na globalnom nivou. Od gladi i krajnjeg siromaštva, zahvaljujući „Velikom skoku napred“ Mao Cedunga, zemlja je prošla dug put pre nego što će postati druga ekonomija u svetu po veličini.

Predviđa se da će do 2035. g. ona prestići SAD. Ali može li Kina da propadne pre nego što postane ta najveća svetska supersila? Pogledajmo.

Kako se Kina orijentisala ka tržišnoj ekonomiji

Nakon smrti Mao Cedunga 1976. g., Deng Sjaoping postaje vrhovni vođa Kine. Da bi je spasio siromaštva, masovno prisutnog nakon 1949, on pravi zaokret ka kvazi-tržišnoj privredi.

Počev od 1978. g. Deng Sjaoping sprovodi niz reformi koje dovode do značajnih promena u zemlji, i to:

• Agrarna reforma, pri čemu se seljacima ustupa zemljište u zajedničkom vlasništvu da bi uzgajali svoje useve pod uslovom da deo njih daju kineskoj vladi po unapred utvrđenoj ceni.
• Reforma državnih preduzeća kojom se omogućava da njima upravljaju privatna lica, da prodaju proizvode po cenama višim od onih koje je odredila država i da trguju robom po međunarodnim cenama.
• Politika „otvorenih vrata“ koja omogućava stranim kompanijama da uđu na kinesko tržište. Ovom reformom Deng Sjaoping stvara „posebne ekonomske zone“, gradove koji su nešto liberalniji po pitanju birokratije i propisa, što bi moglo da pokrene ekonomski rast, na primer, Šendžen, Peking, Šangaj, Hajnan.
• Zakon o zajedničkim preduzećima sa kineskim i stranim ulaganjem, kojim kineska vlada dozvoljava transakcije između tamošnjih i svetskih kompanija u cilju ostvarivanja dobiti i ekonomskog rasta.
• Povratak Zajedničkom sporazumu o carini i trgovini g., čime neke zemlje smanjuju trgovinske barijere i poreske stope.
• Pridruživanje Svetskoj trgovinskoj organizaciji decembra 2001.

Kombinacija ovih mera omogućava probijanje privatnih investicija u Kinu, gde je jeftina radna snaga u izobilju. Tako je, zahvaljujući ovim reformama, bruto domaći proizvod po glavi stanovnika porastao skoro šest puta – sa 156,4 na 1053,1 dolara.

Kina tokom Azijske finansijske krize

Tokom Azijske finansijske krize 1997–1998. g. većina zemalja iz ovog regiona suočila se sa ekonomskim padom, neviđenim na ovom kontinentu u modernoj istoriji. Za šest meseci zabeležena je devalvacija valuta od 80% u slučaju indonežanske rupije do 45% za malezijski ringit.

Više o ovoj temi: Anatomija svake ekonomske krize

Samo tokom 1998. g. BDP Indonezije opao je za 13,12%, Malezije za 7,36%, Južne Koreje za 5,12% i Japana za 1,27%. Nasuprot tome, ekonomija Kine beleži rast od 7,11 % u vreme krize.

Do te finansijske krize koja je zahvatila Aziju 1997. g., došlo je usled korekcije na berzama, kao reakcija na veštačko povećanje cena akcija. Nivo proizvodnje kompanija i njihovi prihodi nisu opravdali napumpane cene akcija. Zato su investitori počeli da povlače svoja sredstva sa berzi, što je i dovelo do njihovog pada.

Pošto su sve azijske valute bile vezane za dolar, pošto su investitori počeli da napuštaju zemlju, centralne banke više nisu bile u stanju da održavaju devizni kurs za svaku od tih valuta, te su one pale u poređenju sa američkim dolarom.

Kao i uvek, razlog za rast vrednosti akcija i pogrešne investicije bilo je veštačko smanjenje kamatnih stopa u godinama pre krize. Na primer, Japan je smanjio referentnu kamatnu stopu sa 9%, koliko je iznosila 1990, na skoro 0% tokom 1998. g. da bi preko kreditiranja stimulisao rast.

Kina je uspela da preživi Azijsku finansijsku krizu zahvaljujući visokoj proizvodnji, u ovom trenutku u zemlji posluje preko 10 miliona preduzeća. Pored toga, pre ove krize došlo je do devalvacije kineskog juana u odnosu na američki dolar sa 5,8 juana za dolar 1993. g., na 8,7 juana 1995. Zbog toga su kineski proizvođači postali još konkurentniji, sa fiksnim kursom koji je važio do 2005. g., kada je Kina odustala od vezivanja juana za dolar.

Decenija između dve krize

U periodu između Azijske finansijske krize i Velike recesije 2008. g., rast u Kini se nastavlja. Direktne strane investicije beleže rast od preko 275% – sa 45,64 milijarde dolara 1998. g. na 171,53 milijarde dolara tokom 2008. BDP po glavi stanovnika je više nego udvostručen – sa 1909 na 4319 dolara.

Ove cifre, kao i impresivni rast BDP-a od 350%, pokazuju neizmernu želju vlade da značaj Kine na svetskom nivou bude još veći.

Kina tokom Velike recesije 2008.

Velika recesija tokom 2008. g. bila je najteža finansijska kriza nakon Velike depresije tridesetih godina prošlog veka. Uprkos tome, u tom periodu je BDP Kine porastao za 9,65%.

Kineska vlada „stimuliše“ ekonomiju paketom potrošnje u vrednosti od 4 triliona juana. Od toga je centralna vlast planirala da obezbedi (štampanjem) 1,18 triliona juana, a lokalne vlasti, preduzeća i banke trebalo je da se uključe sa 2,8 triliona juana.

Pored ovog paketa ekonomske stimulacije, Kineska komunistička partija primenila je još tri mere za ublažavanje efekta krize:

• Monetarne olakšice u vidu smanjenja kamatne stope sa 7,47% u avgustu 2008. g. na 4,5% u novembru 2008. da bi preko kreditiranja stimulisala ekonomski rast.
• Uvođenje poreskih olakšica, na primer, povraćaj PDV-a na izvoz preduzećima povećan je sa 3% na 6% (što je udvostručilo troškove države u tom smeru).
• Konsolidacija državnih preduzeća u ukupnoj vrednosti od 500 milijardi juana.

Konačno, između poslednjeg kvartala 2008. g. i 2010. g. infuzija likvidnosti centralne vlasti iznosila je 1, 6 triliona juana, u odnosu na prvobitno planiran iznos od 1,18 triliona CNY.

Nakon toga, 2010. u finansijski sistem ubrizgano je skoro duplo više sredstava u odnosu na 2009. g.

Lokalne vlasti i monetarno pumpanje

Lokalne vlasti u Kini nemaju pravo da emituju obveznice. To može da čini samo centralna vlast. Problem je što lokalnoj vlasti ostaje samo 37% prikupljenih poreza, dok ostalo odlazi u Peking.

Zato oni stvaraju mehanizme za finansiranje svojih rashoda koji funkcionišu na sledeći način:

• Lokalne vlasti osnivaju fiktivna društva i prebacuju deo svoje aktive (novac, zemljište, opremu itd.) u vlasništvo društva.
• Društvo koristi tu aktivu kao pokriće prilikom podizanja kredita za finansiranje infrastrukturnihprojekata, kao i za gradnju nekretnina.
• Ukoliko kredit nije dovoljan, onda društvo pribegava emitovanju korporativnih obveznica.

Na taj su način finansirani neki značajni infrastrukturni projekti, na primer:

Sve ove projekte finansiraju fantomske kompanije koje podižu kredite u ime lokalnih vlasti. Prema istraživanju Standard&Poor’s Global 90% državnih preduzeća ima dugovanja koja nadmašuju njihove neto prihode i preko 18 puta. Ovakav nivo zaduženosti pokazuje koliko je „napumpan“ sektor kreditiranja.

Kineski gradovi duhova

U tabeli iznad spomenuli smo Nanhui, u potpunosti nov grad sagrađen 2020. g. On nije jedini. Kina je poznata po svojim „gradovima duhova“, kao što su Kangbaši, Ordos, Erenhot, Čengong. Ovi gradovi puni su neuseljenih stambenih zgrada. Na primer, u Kangbaši može da stane preko 300.000 ljudi, ali po poslednjim podacima cela istoimena provincija ima tek oko 150.000 stanovnika.

Čak i van ovih gradova duhova u proseku u Kini 2021. g. procenat neuseljenih stanova iznosi 12,1 %. Preko 50 miliona stanova u zemlji je neuseljeno. Poređenja radi, procenat neuseljenih stanova u SAD iznosi 5,6%, u Nemačkoj 2,8%, a u Francuskoj 8,2%. Očigledno se Kina suočava sa problemom kada je u pitanju stvaranje razvijenog tržišta nekretnina na kredit.

Kuenming, Kina

Ovi projekti su vrlo neisplativi. Prema Global Property Guide svako ulaganje u nekretnine koje nosi dobit od 3%,predstavlja „crvenu zastavicu“. Takav je slučaj u Pekingu, Šangaju, Šendženu, Čengduu i Guangdžouu. Ni u jednom od njih profit građevinskih firmi (državnih, privatnih ili lokalnih) ne prelazi 3%, prema  podacima za 2018. godinu.

Dužnički balon u Kini

Pošto lokalne vlasti ne mogu da emituju obveznice, osim preko fiktivnih društava, na prvi pogled podaci o državnom dugu Kine izgledaju „solidno“. Za 2022. g. on iznosi 76,9% BDP-a. Ako to uporedimo sa SAD (129%), evrozonom (91,5%) ili zapanjujućih 263,9% u Japanu, čini se da Kina, čak i sa rastućom zaduženošću, ne stoji loše.

Ali stvari stoje drugačije ako pogledamo korporativni dug. Ukoliko uključimo i njega, u poslednjih deset godina ukupna zaduženost je znatno veća od 100% BDP-a i nastavlja da raste.

Prema Bloombergu, ukupan dug Kine u odnosu na BDP je još veći i iznosi 280% u prvom kvartalu, pri čemu nisu uzeti u obzir hipotekarni krediti u zemlji. Krajem 2022. g. njihova vrednost iznosi 40 triliona juana (preko 560 milijardi dolara), ili 3,11% BDP-a.

Ne zaboravimo takođe da poslednjih 35 godina Kina nagomilava budžetske deficite – sa izuzetkom 2006. g., kada je zabeležen suficit od 0,58%, koji se kreće gotovo u granicama statističke greške. Kako Kina uspeva da održava sav taj dug i da vodi u odnosu na konkurenciju SAD?

Odgovor je da centralna vlast štampa onoliko novca koliko želi, potpomaže kreditiranje u privatnom sektoru zadržavanjem kamatnih stopa, a lokalna vlast podiže kredite preko fiktivnih firmi koje koriste državno vlasništvo kao obezbeđenje. Ogromna kreditna ekspanzija i veštačko štampanje novca stvaraju iluziju o prosperitetu.

Guy Isherwood, viši savetnik KPMG Kina kaže:

„Svaki dug, pa i bankarske pozajmice, koriste se za finansiranje većeg dela tog rasta.“

Kao što nam je istorija nebrojeno puta pokazala, „prosperitet“ finansiran kreditima, zaduživanjem i štampanjem novca nije održiv. Zapravo, čak je i u samoj Kini  više od 70 građevinskih preduzimača (privatnih i državnih) nedavno bankrotiralo. Prema KMPG problemi koji stoje iza balona na tržištu nekretnina u Kini su „loše upravljanje, spekulacije i prekomeran nivo zaduženosti“.

Zaključci

Kina još uvek uspeva da finansira svoj rast privlačenjem stranih investicija, ali i značajnim količinama kredita i štampanjem novca. Ovo poslednje važi i za lokalne vlasti koje realizuju infrastrukturne projekte prebacivanjem duga na korporativni sektor.

Više o ovoj temi: Slabljenje novca: Zašto se štampa rekordna količina valute, a sudeći po centralnim bankama inflacije nema

Nijedan sistem koji se zasniva na kreditiranju nije savršen, pa je prosto neistina da finansijski i socijalni sistem Kine funkcionišu normalno.

Takođe, istorija je u više navrata pokazala do kakvih posledica može dovesti takav rast koji se finansira zaduživanjem. Poslednja finansijska kriza tokom 2008. g. duguje se upravo zaduženosti u obliku hipotekarnih i korporativnih kredita i državnog duga. Dug je štetan po društvo.