Indeks potrošačkih cena: značenje i uloga

Najgori oblik oporezivanja je inflacija. Ne samo zato što umanjuje vašu kupovnu moć, već i zato što svi podležu njenom uticaju. Novac koji koristite je u stalnoj devalvaciji.

Više o ovoj temi pročitajte ovde: Kako se određuje kupovna moć?

S obzirom na to da je inflacija toliko važan ekonomski faktor, proučavanje načina njenog izračunavanja i predstavljanja bilo je u centru pažnje ekonomista i kreatora politika decenijama. Tako je nastao indeks potrošačkih cena (CPI).

Međutim, u ovom članku ćemo otkriti zašto je CPI – baš kao i BDP – loš pokazatelj inflacije. Da se ne bismo ponavljali o tome šta je inflacija i kako ona utiče na vas lično, preporučujem da prvo pročitate naš tekst: „Šta je inflacija?“

Uzimajući sve to u obzir, hajde da počnemo.

Šta je indeks potrošačkih cena (CPI)?

Prema definiciji Evropske komisije:

Indeks potrošačkih cena, skraćeno CPI, meri promenu kroz vreme u cenama potrošačkih dobara i usluga koje domaćinstva nabavljaju, koriste ili plaćaju. To je važan pokazatelj inflacije u Evropskoj uniji (EU).

Ukratko, statističari, ekonomisti i donosioci politika koriste CPI da bi utvrdili kako se menjaju cene dobara i usluga koje kupuju potrošači kroz vreme. 

Najčešće se meri na mesečnom i godišnjem nivou, kako bi se pokazalo koliko su se, u proseku, cene određenih proizvoda i usluga promenile.

Značaj indeksa potrošačkih cena u ekonomiji

Na istoj stranici na kojoj Evropska komisija daje definiciju CPI-ja, navode se i njegove svrhe:

• Kao smernica za monetarnu politiku;
• Za indeksaciju komercijalnih ugovora, plata, socijalnih davanja ili finansijskih instrumenata;
• Kao alat za deflacionisanje nacionalnih računa ili izračunavanje promena u nacionalnoj potrošnji i životnom standardu.

Čak i bez mnogo detaljisanja, jasno je da je CPI važan ekonomski pokazatelj. Centralne banke i vlade koriste CPI da bi utvrdile kamatne stope, cenu rada u vidu plata i da bi pokušale da izraze „bogatstvo“ naroda kroz apstraktne koncepte poput bruto domaćeg proizvoda (BDP).

Više o toj temi ovde: Šta je bruto domaći proizvod (BDP)?

Sve u svemu, CPI – kao indeks koji treba da meri inflaciju – igra veoma važnu ulogu u našim svakodnevnim životima. Na osnovu njegovih vrednosti, centralne banke veštački određuju kamatne stope, a vlade manipulišu platama i statistikom.

Zato, hajde da vidimo kako se CPI izračunava, a potom i zašto je to loša mera inflacije.

Kako se izračunava indeks potrošačkih cena?

Izračunavanje CPI-ja može delovati kao veoma složen zadatak. Možda zamišljate desetine, ako ne i stotine, statističara kako pokušavaju da predstave inflaciju jednim brojem.

CPI je zapravo relativno standardizovana mera. Sve nacionalne statističke agencije (NSA) rade isto – ispituju nekoliko hiljada ljudi o tome na šta troše novac i u kojoj meri.

Dakle, NSA jednostavno pitaju ljude šta kupuju i koliki deo budžeta troše na te proizvode i usluge. Tako dobijaju podatke o „težinama“ koje dodeljuju promenama cena proizvoda koje uključuju u izračunavanje CPI-ja.

Indeksi korišćeni za konačni CPI

U izračunavanju konačne vrednosti CPI-ja prate se dva indeksa: Laspejresov indeks i Paašeov indeks.

Laspejresov CPI ima sledeću formulu:

On prati promene cena za jednu istu „korpu“ proizvoda kroz vreme. Čak i ako se potrošačke navike promene – recimo da ljudi ove godine više kupuju jabuke jer su kruške preskupe – takve promene se ne uzimaju u obzir. Ovaj indeks zanima samo promena cena u odnosu na „baznu godinu“.

Paašeov CPI računa se ovako:

Ovaj indeks uzima u obzir aktuelnu potrošačku korpu i cene koje trenutno plaćamo. Uključuje i promene u preferencijama potrošača, što ga čini fleksibilnijim od Laspejresovog.

Na kraju, imamo Fišerov CPI, koji kombinuje oba indeksa. Formula je:

Tako Fišerov indeks uzima u obzir i promene cena i promene u sastavu potrošačke korpe.

Jednom kada se CPI izračuna, stopa inflacije je procentualna promena CPI-ja.

Ako je CPI u baznoj godini 110, a sledeće godine 120:

Dakle, cene dobara i usluga su, u proseku, porasle za 9,09% u jednoj godini – značajan gubitak kupovne moći.

Nedostaci CPI-ja

Da bismo razumeli zašto je CPI manjkav pokazatelj, moramo prvo razumeti šta je inflacija.

Inflacija je proces kreiranja novca putem štampanja novca i širenja kredita.

Dakle, inflacija pokazuje za koliko se povećava količina novca u privredi. CPI meri posledicu inflacije – rast cena – a ne sam uzrok.

Sada kada je jasno šta je inflacija, pogledajmo ostale nedostatke CPI-ja.

Cene nisu iste

Velika greška koju prave nacionalne statističke agencije (NSA) prilikom izračunavanja CPI-a je što gomilaju cene potpuno različitih roba i usluga u jednu metriku.

U suštini, ono što statističari govore je da je cena jabuka ekvivalentna ceni flaširane vode. Ovo je pogrešno, jer govorimo o dva različita proizvoda koja reaguju na različite tržišne uslove. Jabuke su više izložene prirodnim katastrofama od flaširane vode.

Očigledno – prema statističarima – kada pratite promene cena, njihovo sabiranje odgovara svrsi, čak i ako je logika manjkava.

CPI je samo prosek

Kao što je austrijski ekonomista Ludvig fon Mizis napisao u svojoj knjizi „Ljudsko delovanje“ (Human Action):

Pretentivna svečanost koju statističari i statistički biroi pokazuju prilikom izračunavanja indeksa kupovne moći i troškova života je neumesna […] Razborita domaćica zna više o promenama cena koje utiču na njeno sopstveno domaćinstvo nego što joj to mogu reći statistički proseci.

Imati jedan indeks za prosečno izračunavanje promena cena roba koje se potpuno razlikuju – poput jabuka i avionskih karata – nema nikakve veze sa troškovima života jednog domaćinstva. Ne kupuju svi avionske karte i ne kupuju svi jabuke. Čak i ako bi to svi radili, sigurno to ne bi predstavljalo isti procenat njihovog prihoda.

Podsticaj za više regulacije

Budući da je CPI (Indeks potrošačkih cena) samo prosek, ako počnemo da istražujemo promene cena različitih klasa roba i usluga, videćemo da su u nekim slučajevima promene cena veće nego u drugim. Ovo je prirodno, jer se tržišta mogu značajno razlikovati i novac ulazi na svako tržište u određenom trenutku, što se razlikuje od trenutka kada ulazi na druga tržišta.

Međutim, čak i ako ove fluktuacije cena na različitim tržištima deluju i jesu prirodne, kreatorima politike može biti teško da razlikuju CPI – prosek – od svakog pojedinačnog tržišta. Recimo, ako je CPI na 5%, ali CPI za hranu na 8%, kreatori politike će se najverovatnije zapitati da li bi trebalo da regulišu tržište hrane. Ova forma regulacije dolazi u obliku ograničenja cena ili subvencija, što samo dodatno narušava tržište.

Ne prati promene u kvalitetu proizvoda

CPI se fokusira samo na ono što potrošači plaćaju unapred za proizvod. Ako određena kategorija proizvoda – recimo, tehnologija – ima opadajuće cene zbog inovacija, a proizvodi postaju sve bolji i bolji, sve što će CPI pokazati je da je ekonomija u riziku od deflacije. 

A kada centralne banke čuju za deflaciju, žele da je izbegnu što je pre moguće.

Više o temi, ovde: Šta je deflacija i zašto je korisna za ekonomiju?

Međutim, potrošači imaju koristi od jeftinijih i boljih proizvoda. Vaš novac dobija na snazi zbog tehnološkog razvoja. Kao što je Mark Thornton, viši saradnik na Mises institutu, istakao: 

svaki put kada preduzetnici i inženjeri smisle bolje proizvode za potrošače po nižim cenama, Fed preuzima zasluge za držanje inflacije pod kontrolom.

U suštini, centralna banka – vladina institucija – je hvaljena za naporan rad i razvoj privatnog sektora.

Alternative za indeks potrošačkih cena

Naravno, ako je CPI tako loša ekonomska mera, koje alternative imamo? Postoje dve opcije.

Praćenje prave stope inflacije

Prava inflacija je stopa po kojoj se količina novca u ekonomiji menja. Količinu novca u ekonomiji je izuzetno teško utvrditi, zbog frakcionog rezervnog bankarstva, ali i zbog mnogih sredstava sličnih novcu koje imamo u finansijskom svetu – kao što su državne obveznice, komercijalni zapisi, fondovi novčanog tržišta.

Međutim, za prosečno domaćinstvo, najvažnije u uspostavljanju stope po kojoj se smanjuje Vaša kupovna moć je izračunavanje procentualne promene monetarne baze. Takođe poznata kao M0, ovo prati koliko gotovine ima u jednoj ekonomiji.

Naravno, glavni nedostatak ovakvog indeksa bi bio što ne prati promene u nivou kredita u jednoj ekonomiji. Budući da je praktično nemoguće znati koliko duga postoji u svakom trenutku – većina javnih podataka su procene statističkih zavoda – držanje samo postojeće količine novca u jednoj ekonomiji je dovoljno kao proksi.

Takva metoda pomaže u sagledavanju stvarne stope inflacije, koja je, kao što smo već utvrdili, promena u količini novca u ekonomiji.

Praćenje Vaše lične stope inflacije

Ako ste neko ko je veoma zainteresovan za svoje finansije, najverovatnije imate mesečni budžet koga se pridržavate. Znate koliko trošite na hranu, odeću, kiriju i energiju.

Stoga, možda biste mogli da počnete da pratite promene cena roba i usluga koje kupujete na redovnijoj osnovi. To jest, ako kupujete avionsku kartu prvi put u poslednjih šest meseci, možda i nije tako dobra ideja pratiti takve troškove.

Međutim, takva lična studija bi dala najbližu vrednost tome koliko se Vaša kupovna moć vremenom smanjivala. Naravno, ako vam takav zadatak deluje previše naporno, uvek možete pitati svoju suprugu za koliko je porasla cena namirnica.

Zaključak

Kao što smo videli, CPI uopšte nije mera inflacije. Sve što pokušava da prati je opšta – takođe nazvana, agregatna – promena nivoa cena.

Bolji načini za izračunavanje inflacije su izračunavanje promena u ponudi novca – što dovodi do promena nivoa cena – ili lično izračunavanje promena cena roba i usluga koje redovno konzumirat.