Zahvaljujući zlatnom novčiću iz Rumunije otkriven dosad nepoznati rimski car

Na spisku rimskih careva iz druge polovine četvrtog veka ne spominje se Sponzijan. Ali novo istraživanje zlatnog novčića sa njegovim likom, koji je u prošlosti smatran falsifikatom, a otkriven je u Transilvaniji, potvrđuje njegovu istorijsku autentičnost. Zahvaljujući tome tim naučnika sa University Collage London pod rukovodstvom Pola Pirsona baca više svetlosti na ličnost ovog cara koja je do nedavno bila pod velom tajne.

U članku ćemo komentarisati ovaj rimski zlatni novčić i istorijski kontekst potencijalne vladavine Sponzijana (zašto kažemo „potencijalne“, saznaćete uskoro). Novčići iz Starog Rima su nepresušni izvor otkrića. Oni privlače i ogromnu pažnju numizmatičara. Na primer, nešto ranije ove godine očekivalo se da će zlatnik, koji je potencijalno pripadao ubici Julija Cezara, biti prodat za skoro milion evra.

Priča o ovom rimskom zlatniku

Zlatnik sa likom IMP SPANSIANI („cara Sponzijana“) otkriven je u Transilvaniji. Prvi koji je došao u njegov posed je austrougarski bankar Johan David fon Palm, preko kojeg dospeva u Beč u Carsku riznicu 1713. g. Tamo ga je opisao rukovodilac iste Karl Gustav Hereus, zajedno sa još nekoliko Sponzijanovih kovanica. Otprilike deceniju kasnije već se zna da postoji oko dvadeset zlatnika sa njegovim likom koji se nalaze na različitim mestima. Neki od njih, zahvaljujući naknadnoj preprodaji, dolaze u vlasništvo Univerziteta u Glazgovu.

Prvobitna hipoteza je da su oni falsifikat. Međutim, ona je zanimljiva ako se ima u vidu da su kovanice zaista zlatne. Iz tog razloga naučnici ističu da bi potencijalni prevarant morao da uloži značajnu sumu i napor da bi prevario svoje potencijalne klijente. Kada govorimo o tome, evo parametara ovog prvog rimskog novčića. U tabeli ga poredimo sa zlatnim aureusom koji je iskovan sredinom IV veka n.e. u vreme Gordijana III.

Tabela: Sadržaj zlata u Sponzijanovom novčiću

Izvor: Authenticating coins of the ‘Roman emperor’ Sponsian

Na osnovu podataka se vidi da su proizvedeni sa visokim sadržajem čistog zlata, koji se može uporediti sa onim kod originalnih kovanica rimskih careva iz tog perioda. Evo koje druge argumente daju autori na osnovu istraživanja.

Potvrđivanje autentičnosti jednog zlatnika

Naučnici otkrivaju da na novčićima koje su istraživali ima tragova dugog boravka u zemlji, tako na njima ima slojeva koji su nastali usled oksidacije, tj. izlaganja kiseoniku. Prema njima zasad ne postoji nijedan drugi zlatni novčić iz perioda Starog Rima, kod koga bi falsifikator imitirao taj proces dugog stajanja u zemlji.

Ali osim ovog argumenta oni analiziraju novčiće i uz pomoć nedestruktivnih metoda kao što su mikroskopsko ispitivanje, ultravioletno ispitivanje, infracrvena spektroskopija i dr. Tako potvrđuju da je habanje kao kod onih autentičnih kovanica, što znači da su bili u svakodnevnoj upotrebi. Stoga zaključuju da:

Sponzijanovi novčići predstavljaju posebnu kategoriju antičkih kovanica – teške livene zlatne medaljone izuzetno čudnog dizajna, koji nisu ni „varvaski“, ni falsifikovani. Njihova vodeća uloga je izgleda u tome da Sponzijan treba da bude rehabilitovan kao stvarna istorijska ličnost.

Ipak zahvaljujući istraživanjima oni otkrivaju da Sponzijanovi novčići nisu bili izrađeni kovanjem, što je tradicionalni metod u drevnom Rimu, već livenjem. To znači da je metal za njihovu izradu bio izliven u kalup, pri čemu se, tvrdi tim stručnjaka, taj proces odvijao u šest koraka (ceo opis iz njihovog istraživanja) – evo kako su izrađivani jeftiniji zlatni novčići u Antici:

1. Dizajn novčića rađen je u bareljefu (tj. lik je ispupčen, dok je pozadina ravna) na metalu, na primer, u bronzi;
2. On se prenosi na glinenu pločicu, gde je lik u kontra-reljefu (udubljen);
3. Pločice se peku i oblikuju;
4. Prenose se u kalup od meke gline;
5. Kalupi sa aversom (prednjom stranom) i reversom (zadnjom stranom) kovanice stavljaju se u ram za jednokratnu upotrebu, koji ima kanale za izlivanje i oticanje tečnog zlata, i u tom ramu se zlato lije i ostaje dok se ne stvrdne;
6. Zlato se izliva, čeka se dok se ne ohladi, kalup se lomi i uklanjaju se ostaci materijala i greške sa zlatnog novčića.

Izrada kovanica u antičkom Rimu i kriza sa zlatom

Po pravilu zlatni novčići Rimskog carstva kovani su samo u Rimu. U veoma retkim slučajevima oni bi bili izrađivani negde drugde, uz posebnu privilegiju cara i obično u njegovom prisustvu. Ali nakon krize u III v. (235–284. g. n.e.), zlatnici neretko više nisu bili propisane težine, što je parametar koji se veoma pažljivo poštovao dotad, iako zadržavaju veoma visoku čistoću, što se vidi na osnovu tabele.

Rim snosi posledice toga što je opet u III v. smanjen priliv žutog metala iz nekih regiona. Treba imati na umu da je Rumunija, koju je Trajan okupirao kao provinciju Dakiju, tradicionalno izvor retkih minerala i metala, pa i zlata. U međuvremenu su dobar deo rimskog zlata zaplenili Goti 251. g.

S obzirom na brzinsko obezvređivanje srebrnih novčića, koji su u tom trenutku sve manje „srebrni“, zlato se sve više koristi kao novac u svakodnevnim transakcijama.

U Rimu se zlatni novčići proizvode u kalupima od čvrstog metala, pri čemu se udaranjem u zlato (odnosno kovanjem) izrađuju zlatnici poput aureusa. Ovaj metod omogućavao je da se jedni te isti kalupi koriste dugo vremena, dok se ne amortizuju. Na taj način lako se došlo do standardizacije kvaliteta određenih kovanica.

Da li je Sponzijan car?

Opet u vreme krize u III v. Dakija je veoma nestabilna. Tokom vladavine cara Galijena (253–258. g. n.e.) provincija Mizija, koja se prostirala južno od Dunava i obuhvatala i delove današnje severozapadne Bugarske, bila je često na meti napada. To je plodna oblast i imala je značajnu ulogu u isporuci hrane za severnije delove carstva. Ti napadi doveli su do sve manjeg broja ljudi i do odvajanja Dakije od Rima. Carstvo će se i zvanično odreći ove provincije nešto kasnije – oko 270. g., u vreme cara Aurelijana. U tom trenutku ona se praktično ne može odbraniti.

Međutim, oko 260. g. u Dakiji još uvek postoje dve legije – Legio XIII Gemina (bliznakinja)  i V Makedonska legija, koje su verne Rimu. To potvrđuju kako nagrade koje su im dodeljene, tako i popis vojske. Šta se moglo desiti? Istraživači opisuju moguću hipotezu:

Pretpostavljamo da je Sponzijan možda bio komandant (dux) tih legija i udruženih snaga u Dakiji, na čelu secesionističkog režima između 260. i 270. g. – u periodu kada je veći deo carstva zahvaćen građanskim ratom, kada se ruše granice i kada je nemoguća neometana komunikacija sa Rimom. Njegov prioritet je možda bio da sačuva stanovništvo od neprijateljskih plemena. U tom scenariju tehnički on nije uzurpator, koji osporava centralnu vlast, već je njegova „država“ bila prosto neophodnost.

O njegovoj ulozi komandanta govori i natpis IMP – imperator. U vreme Rimske Republike on znači „komandant“ i tek će se naknadno upotrebljavati da označi cara (imperatora). Sponzijan je možda prisvojio tu titulu kako bi ujedinio oko sebe vojne snage i stanovništvo. Mogući razlog zašto je izrađivao novčiće je to što prosto nije mogao da nabavi rimsku valutu – a ipak je imao na raspolaganju nalazišta zlata u savremenoj Rumuniji. Možda je malo njegovih novčića sačuvano, jer su naknadno bili pretopljeni.

Da li je Sponzijan rimski car? U pravom smislu reči – nije. Ali je verovatno, zbog toga što je to bilo neophodno, upravljao nakratko delovima provincije Dakije, pre njenog konačnog odvajanja od Rima.