Ekonomija Kine: istorija, principi i razvoj 

Tokom poslednjih pet decenija Kina je sprovela brojne reforme koje su promenile njen finansijski značaj na globalnom nivou. Od gladi i krajnjeg siromaštva izazvanih projektom „Veliki skok napred“ Mao Cedunga do druge najveće ekonomije sveta – Kinezi su prešli dug put da bi postali današnja supersila.

U ovom članku odgovoriću na jedno veoma važno pitanje: da li će kineska ekonomija doživeti tešku recesiju pre nego što zemlja postane vodeća svetska supersila?

Istorijski temelji kineske ekonomije

Kina nije nova ekonomska sila, već država koja, čini se, ponovo zauzima dostojno mesto među svetskim supersilama. Prvo ujedinjeno kinesko carstvo nastalo je 221. godine pre nove ere, kada je Ćin Šihuang ujedinio zaraćena kraljevstva i standardizovao pismo, novac i merne jedinice.

Tokom više od dva milenijuma vladavine dinastija Han, Tang, Song, Juan, Ming i Ćing, Kina je, prema ekonomisti Angusu Medisonu, bila najveća svetska ekonomija između 1500. i 1870. godine, a 1820. činila je oko trećine svetskog BDP-a. Tek su je Industrijska revolucija i porazi u XIX veku potisnuli na marginu svetske scene.

Veliki kineski izumi

Kinesko carstvo nije bilo samo veliko već i inventivno. Četiri velika izuma drevne Kine – papir, kompas, barut i štampa – oblikovala su svetsku civilizaciju. Papir je usavršio Caj Lun oko 105. godine, za vreme dinastije Han, zamenivši skupu svilu i bambus. Barut je nastao tokom eksperimenata alhemičara iz dinastije Tang u IX veku, koji su, ironično, tragali za eliksirom besmrtnosti. Među njegovim primenama bili su vatrometi korišćeni na ceremonijama, kao i prvo vatreno oružje.

Najvažniji izum za našu temu, međutim, nastao je u oblasti novca. Za vreme dinastije Song trgovci u Sečuanu počeli su da izdaju papirne potvrde zvane đaozi, a 1023. godine država je preuzela njihovo izdavanje. Tako je nastao prvi papirni novac na svetu.

Eksperiment se završio u skladu sa očekivanjima. Zbog prekomernog štampanja papirni novac dinastije Ming izgubio je više od 90% vrednosti do kraja XV veka – rana lekcija o tome šta se dešava kada država stvara novac ni iz čega.

Put svile

Najpoznatiji izraz ekonomskog značaja drevne Kine jeste Put svile. Mreža trgovačkih puteva zvanično je otvorena oko 130. godine pre nove ere, za vreme cara Vua iz dinastije Han, nakon što je izaslanik Džang Ćijen istražio zapadne oblasti i izvestio o postojanju bogatih civilizacija s druge strane pustinja.

Gotovo milenijum i po, sve dok Osmansko carstvo nije zatvorilo puteve 1453. godine, Put svile povezivao je Kinu sa Centralnom Azijom, Persijom, arapskim svetom i, na kraju, Rimskim carstvom. Njime su prenošeni svila, porcelan i čaj, ali i papir, koji je tako prvo stigao u Centralnu Aziju, a zatim u Evropu.

Za Kinu je ovaj put značio više od trgovinskog profita. Pretvorio ju je u centralno čvorište drevne svetske ekonomije i učvrstio njen ugled dobavljača najtraženije robe na svetu – ulogu koju danas pokušava da povrati inicijativama poput „Pojas i put“.

Kineska opsednutost srebrom

Za razliku od Evrope, Kina kao monetarni standard nije koristila zlato, već srebro. U osnovi te sklonosti bilo je oporezivanje. Posle neuspeha papirnog novca đaozi, dinastije Ming i Ćing vratile su se metalima, a 1581. godine ministar Džang Đudženg uveo je u celom carstvu „Zakon jednog biča“. Njime su desetine poreza i radnih obaveza objedinjene u jedno plaćanje, isključivo u srebru.

Problem je bio u tome što Kina nije proizvodila dovoljno srebra. Tokom XVII i XVIII veka zemlja je postala zavisna od uvoza, naročito od Španaca, koji su dopremali metal iz rudnika u Potosiju u Južnoj Americi, kao i od Japanaca. Kovanice od osam reala – prvi španski dolari – postale su krvotok kineskog poreskog sistema.

Ova zavisnost postala je ogromna slabost. Kada bi priliv srebra prestao, država bi ostajala bez prihoda. Upravo tu slabost Zapad će iskoristiti u narednom veku.

Opijumska kriza

Zavisnost Kine od srebra poprimila je katastrofalne razmere u XIX veku. Evropljani, naročito Britanci, žudeli su za kineskim čajem, svilom i porcelanom, ali gotovo da nisu imali šta da ponude zauzvrat, pa su plaćali srebrom. Da bi zaustavila odliv rezervi metala, Britanska istočnoindijska kompanija pronašla je rešenje: opijum uzgajan u Indiji, koji je ilegalno prodavala u Kini za srebro.

Zavisnost od opijuma brzo se širila, a tokovi srebra gotovo odmah promenili su smer i počeli da napuštaju Kinu. Kada su vlasti dinastije Ćing zaplenile i uništile zalihe opijuma u zemlji, Velika Britanija odgovorila je vojnom silom. Prvi opijumski rat (1839–1842) završio se teškim porazom Kine i Nankinškim sporazumom. Sporazum je predviđao ustupanje Hongkonga, otvaranje pet trgovačkih luka i isplatu ogromnih odšteta Zapadu.

Usledio je drugi rat (1856–1860), ponovo izgubljen. Ovi porazi označili su početak onoga što Kinezi nazivaju „vekom poniženja“ – perioda u kojem je najveća svetska ekonomija svedena na polukoloniju, a njen udeo u svetskom BDP-u pao je sa jedne trećine na svega 5%.

Dugi marš i revolucija iz 1934. godine

Vek poniženja oslabio je dinastiju Ćing, koja je pala 1912. godine, ostavljajući za sobom krhku republiku i deceniju građanskih ratova. Iz tog haosa izdigle su se dve suparničke sile: nacionalisti Čang Kaj Šeka i komunisti, koje je sve izrazitije predvodio Mao Cedung.

U oktobru 1934. godine, opkoljena nacionalističkom vojskom, Komunistička partija Kine bila je prinuđena da napusti svoju bazu u Đangsiju i krene u povlačenje dugo gotovo 10.000 kilometara, poznato kao Dugi marš. Od približno 86.000 vojnika koji su krenuli na put, manje od 10% stiglo je u Šensi. Upravo tokom ovog marša Mao je učvrstio kontrolu nad partijom.

Prividni poraz pokazao se kao rađanje jednog režima. Komunisti su preživeli, pregrupisali se i, nakon poraza Japana i nastavka građanskog rata, preuzeli vlast 1949. godine i osnovali Narodnu Republiku Kinu. Ovom pobedom Kina ulazi u novu ekonomsku eru – eru centralnog planiranja.

Maoova era: komandna ekonomija

Proglašenjem Narodne Republike Kine u oktobru 1949. godine zemlja je ušla u radikalno drugačiju ekonomsku eru. Mao Cedung i Komunistička partija preuzeli su sovjetski model: komandnu ekonomiju, u kojoj država poseduje zemlju, fabrike i trgovinu, dok cene i proizvodnju ne određuje tržište, već planeri. Privatna svojina postepeno je ukinuta, a ekonomske odluke centralizovane su u vrhu partije.

Gotovo tri decenije ova ekonomija oscilirala je između sistematskog planiranja i ideoloških kampanja koje su koštale milione života. Da bismo razumeli sa kakve je polazne tačke Kina krenula u reforme Denga Sjaopinga, moramo da razmotrimo tri ključna ekonomska trenutka Maoove ere.

Prvi petogodišnji plan

Prva faza komandne ekonomije ujedno je bila i najstrože dirigovana. Inspirisan posetom Moskvi 1949. godine i uveren da samo industrijalizacija može da garantuje ekonomsku nezavisnost države, Mao je prihvatio sovjetski model planiranja. Tako je nastao Prvi petogodišnji plan (1953–1957).

Cilj je bio jasan: pretvoriti agrarnu zemlju u industrijsku silu. Približno 20% nacionalnih resursa usmereno je u investicije, a više od polovine kapitalnih rashoda otišlo je u tešku industriju. Sovjetski Savez bio je nezamenljiv partner, koji je obezbedio zajam od 300 miliona dolara za petogodišnji period, poslao hiljade inženjera i tehničara i doprineo izgradnji 156 prioritetnih industrijskih projekata.

Na papiru, rezultati su bili impresivni. Industrijska proizvodnja više je nego udvostručena, uz godišnji rast od oko 16%, dok je proizvodnja čelika porasla sa 1,35 miliona tona 1952. na više od 5,2 miliona tona 1957. godine.Istovremeno je država započela „socijalistički preobražaj“. Do 1957. godine više od 93% seoskih domaćinstava bilo je organizovano u zadruge, a privatna industrijska i trgovinska preduzeća pretvarana su u mešovita preduzeća sa državnim učešćem.

Plan je funkcionisao dovoljno dobro da učvrsti Maoovo uverenje da masovna mobilizacija može da ubrza razvoj. Bila je to upravo pogrešna lekcija, a njene posledice u narednoj kampanji biće katastrofalne.

Veliki skok napred

Mao je 1958. godine pokrenuo program „Veliki skok napred“ – plan kojim je Kina trebalo da postane industrijska i poljoprivredna supersila, pri čemu se uspeh merio premašivanjem britanske proizvodnje čelika. Seljaci su organizovani u ogromne narodne komune, a oko 90 miliona ljudi, odnosno gotovo svaki sedmi Kinez, mobilisano je da proizvodi čelik u improvizovanim pećima u sopstvenim dvorištima.

Rezultat je bio katastrofalan. Čelik dobijen u glinenim pećima bio je neupotrebljiv, a da bi ispunili nametnute kvote, ljudi su topili alat, lonce, pa čak i nakit. Preusmeravanjem radne snage iz poljoprivrede u industriju prinosi su se urušili. Istovremeno je država nastavila da oduzima sve veće količine žitarica na osnovu lažnih izveštaja, uvećanih zbog straha činovnika da protivreče partiji, i da ih izvozi kako bi otplaćivala dugove i pružala pomoć drugim državama.

Usledila je Velika glad – najsmrtonosnija masovna glad u istoriji čovečanstva. Procene se kreću od 15 do 55 miliona mrtvih, dok se opšteprihvaćeni raspon kreće oko 30–45 miliona života izgubljenih zbog centralizovane organizacije ekonomije.

Veliki skok napred je obustavljen, a Mao privremeno potisnut u drugi plan unutar partije, pretrpevši poniženje koje neće oprostiti.

Kulturna revolucija

Potisnut u drugi plan posle neuspeha Velikog skoka napred, Mao se 1966. godine vratio na vlast novom kampanjom: Kulturnom revolucijom (1966–1976). Zvanični cilj bio je „pročišćavanje“ partije i društva od „kapitalističkih“ i „feudalnih“ elemenata. U praksi je to bila i borba za vlast, kojom je Mao uklonio pragmatične suparnike poput Lijua Šaoćija i Denga Sjaopinga.

Za razliku od Velikog skoka napred, Kulturna revolucija bila je prvenstveno politički potres, a ne novi ekonomski recept. Ipak, posledice po ekonomiju bile su duboke. Delovanje Crvene garde i politički haos izazvali su pad industrijske proizvodnje od 13% tokom 1967. godine. Još teže dugoročne posledice imalo je zatvaranje škola i univerziteta duže od jedne decenije, dok je oko 17 miliona mladih iz gradova poslato „na prevaspitavanje“ u ruralne krajeve. Generacija koja je tada odrastala ostala je poznata kao „izgubljena generacija“.

Kada je Mao umro 1976. godine, Kina je i dalje bila planska, zatvorena i siromašna ekonomija. Upravo su ta stagnacija i razočaranje ideološkim kampanjama stvorili želju za promenom. Dve godine kasnije Deng Sjaoping otvoriće sasvim drugačije poglavlje.

Ekonomske reforme i usmeravanje ka liberalizaciji

Nakon smrti Mao Cedunga 1976. godine Deng Sjaoping postao je vrhovni vođa zemlje. Njegovi pogledi na izbavljanje Kine iz siromaštva sa kojim se suočavala od 1949. godine bili su usmereni ka slobodnoj tržišnoj ekonomiji.

Počev od 1978. godine Deng je sproveo niz reformi koje su promenile društveno-ekonomsku strukturu zemlje:

• Poljoprivredna reforma, kojom je zemlja u kolektivnom vlasništvu ustupana seljacima kako bi povećali prinose, uz uslov da deo žetve prodaju kineskoj vladi po unapred određenoj ceni.
• Reforma državnih preduzeća, koja je omogućila da preduzećima upravljaju privatna lica, da prodaju proizvode po cenama višim od onih koje je odredila vlada i da trguju robom po međunarodnim cenama.
• Politika „otvorenih vrata“, koja je stranim kompanijama omogućila ulazak na kinesko tržište. Ovom reformom Deng Sjaoping je stvorio „specijalne ekonomske zone“ – gradove relativno oslobođene birokratije i propisa koji bi mogli da ometaju privredni rast – poput Šendžena, Pekinga, Šangaja i Hajnana.
• Zakon o zajedničkim preduzećima sa kineskim i stranim ulaganjima, kojim je kineska vlada omogućila saradnju domaćih i stranih kompanija radi ostvarivanja profita i ekonomskog rasta.
• Povratak Opštem sporazumu o carinama i trgovini 1987. godine, kojim su države članice smanjile kontrolne prepreke i poreske stope.
• Pristupanje Svetskoj trgovinskoj organizaciji u decembru 2001. godine, čime je Kina učvrstila svoj položaj u svetskoj trgovini.

Sve ove politike omogućile su privatnim investitorima i kompanijama ulazak na kineska tržišta, koja su nudila veliki potencijal i jeftinu, brojnu radnu snagu. Tokom ovih reformi BDP po glavi stanovnika porastao je gotovo šest puta – sa 156,4 na 1.053,1 dolar.

Rast privatnog sektora i državnih preduzeća

Dengova strategija nije bila da preko noći sruši komandnu ekonomiju, već da je postepeno potkopava, dopuštajući tržištu i državi da postoje uporedo. Njegov pragmatizam ogleda se u citatu:

„Nije važno da li je mačka crna ili bela, sve dok lovi miševe.“

Prvi instrument bilo je privlačenje stranog kapitala u partnerstvu sa državom. Kina je u julu 1979. godine usvojila Zakon o zajedničkim preduzećima sa stranim kapitalom, koji je stranim kompanijama i investitorima omogućio osnivanje preduzeća zajedno sa kineskim državnim subjektima. Zapadne kompanije donosile su kapital i tehnologiju, dok je državni partner obezbeđivao pristup tržištu i radnoj snazi. Iz te razmene Kina je sistematski izvlačila znanje i iskustvo.

Drugi instrument došao je iz ruralnih krajeva: seoska preduzeća. Iako su formalno pripadala lokalnim vlastima, poslovala su kao privatne firme, sledeći tržišnu logiku. Njihov broj naglo je porastao sa oko 1,5 miliona 1978. na više od 12 miliona 1985. godine, kada su proizvodila gotovo 30% industrijske proizvodnje zemlje.

Istovremeno su državna preduzeća (state-owned enterprises) postepeno reformisana: dobila su operativnu samostalnost, pravo da zadrže deo dobiti i da proizvodnju iznad planskih kvota prodaju po tržišnim cenama. Kasnije se ekonomska politika usmerila na zatvaranje hiljada malih državnih preduzeća i koncentrisanje resursa u ograničenom broju giganata u svim privrednim sektorima.

Primeri takvih giganata uključuju PetroChina u energetici, ICBC – najveću banku na svetu prema veličini aktive, State Grid u elektroenergetici – treću najveću kompaniju na svetu po prihodima, i China Mobile u telekomunikacijama.

Kineska ekonomija tokom finansijskih kriza

Tokom poslednjih decenija svet je prošao kroz dve velike finansijske krize: azijsku 1997. i globalnu 2008. godine. U obe su se razvijene ekonomije naglo smanjile. Kina je, međutim, nastavila da raste.

Ove krize bile su posledica pucanja kreditnih balona naduvanih veštački niskim kamatnim stopama. Prirodno pitanje glasi: kako je Kina uspela da gotovo netaknuta prođe kroz oluje koje su ostatak sveta bacile na kolena? Odgovor leži najpre u njenoj izolovanosti od finansijske zaraze, a kasnije u upotrebi istih monetarnih oružja.

Azijska kriza 1997–1998.

Tokom azijske krize 1997–1998. većinu zemalja u regionu pogodio je ekonomski slom bez presedana u novijoj istoriji. Za samo šest meseci regionalne valute izgubile su u odnosu na američki dolar između 80% vrednosti u slučaju indonežanske rupije i 45% u slučaju malezijskog ringita. Samo tokom 1998. godine BDP Indonezije opao je za 13,12%, Malezije za 7,36%, Južne Koreje za 5,12%, a Japana za 1,27%. Nasuprot tome, kineska ekonomija porasla je za 7,11% u istom periodu.

U korenu krize bio je kreditni balon. Naduvane cene akcija nisu bile opravdane proizvodnjom i prihodima kompanija, a okidač je bilo višegodišnje veštačko snižavanje kamatnih stopa. Japan je snizio svoju kamatnu stopu sa 9% 1990. na gotovo 0% 1998. godine kako bi podstakao rast kreditiranjem. Pošto su sve azijske valute imale kurs vezan za dolar, kada su investitori povukli sredstva, centralne banke više nisu mogle da održavaju kurseve i čitav monetarni sistem se urušio.

Kina je izbegla krizu iz tri razloga.

Prvo, imala je čvrstu proizvodnu osnovu, oslonjenu na više od deset miliona preduzeća. Drugo, pre krize devalvirala je juan sa 5,8 na 8,7 juana za dolar tokom 1993–1995, čime je svoj izvoz učinila još jeftinijim. Kurs je ostao fiksiran do 2005. godine. Treće i najvažnije, kapitalni račun Kine bio je zatvoren. Kineski juan bio je konvertibilan za trgovinske transakcije, ali ne i za investicije. Zato „vrući novac“, koji je bežao iz susednih ekonomija, jednostavno nije mogao da napusti Kinu.

Tokom narednih deset godina, između azijske krize i finansijske krize 2008, Kina je nastavila da raste i da učvršćuje odnose sa drugim državama. Direktne strane investicije porasle su za više od 275% – sa 45,64 milijarde dolara 1998. na 171,53 milijarde dolara 2008. godine. BDP po glavi stanovnika više je nego udvostručen – sa 1.909 na 4.319 dolara.

Ove brojke, zajedno sa impresivnim rastom BDP-a od 350%, pokazuju odlučnost vlade da poveća globalni značaj Kine.

Kina tokom krize 2008. godine

Dok se svet suočavao sa najtežom finansijskom krizom od Velike depresije tridesetih godina prošlog veka, kineski BDP porastao je za 9,65%.

Način na koji je kineska vlada uspela da „poveća“ ekonomiju zemlje bio je stvaranje paketa od 4 biliona juana, koji je predviđao ulaganja u različite oblasti od društvenog značaja, poput obrazovanja, zdravstva, saobraćaja i drugih.

Više o krizama i njihovoj cikličnosti: Anatomija kriza i ekonomski ciklus

Podsticajni paket bio je strukturisan na dva nivoa finansiranja:

• Centralna vlada planirala je da obezbedi 1,18 biliona juana – uglavnom štampanjem novca.
• Lokalne vlasti, zajedno sa preduzećima i bankama koje odobravaju kredite, trebalo je da obezbede još 2,8 biliona juana.

Uz ovaj paket za podsticanje ekonomije, Komunistička partija Kine sprovela je tri mere za ublažavanje uticaja krize:

• Labaviju monetarnu politiku, snižavanjem kamatne stope sa 7,47% u avgustu 2008. na 4,5% u novembru 2008. godine, kako bi kreditiranjem podstakla privredni rast.
• Smanjenje poreskog opterećenja: povećanje stope povraćaja PDV-a pri izvozu sa 3% na 6%, čime je udvostručen iznos PDV-a koji država vraća preduzećima, kao i povećanje neoporezivog iznosa dohotka sa 5.000 na 10.000 juana.
• Finansijsko spasavanje državnih preduzeća, u ukupnoj vrednosti od 500 milijardi juana.

Na kraju je između poslednjeg kvartala 2008. i 2010. godine centralna vlada ubrizgala likvidnost u ukupnoj vrednosti od 1,6 biliona juana, u poređenju sa prvobitno predloženih 1,18 biliona.

Tako je centralna vlada tokom 2010. godine u monetarni sistem ubrizgala gotovo dvostruko više sredstava nego 2009.

Finansiranje kineske ekonomije

U Kini lokalne uprave nemaju pravo da emituju obveznice – to ovlašćenje ima isključivo centralna vlada. Problem je u tome što lokalnim vlastima ostaje samo 37% prikupljenih poreza, dok se ostatak prenosi centralnoj vladi.

Zato lokalne uprave uvode mehanizme finansiranja lokalnih vlasti (Local Government Funding Vehicles).

Ovi mehanizmi funkcionišu na sledeći način:

• Lokalne uprave osnivaju kompanije „ljušture“ i prenose deo svoje imovine – novac, zemljište i opremu – u njihovo vlasništvo.
• Kompanija „ljuštura“ koristi imovinu da dobije kredit za finansiranje infrastrukturnih projekata i projekata izgradnje nekretnina.
• Kompanija započinje projekat bankarskim kreditom, a ako joj kasnije zatreba dodatno finansiranje, emituje korporativne obveznice.

Primeri infrastrukturnih projekata koje vode kineske vlasti:

• Metro u Nankingu, završen 2005. godine – 1,7 milijardi dolara.
• Druga faza nuklearne elektrane „Ćinšan“, završena 2011. godine – 2,2 milijarde dolara.
• Inicijativa „Pojas i put“, započeta 2013. godine – procenjeni troškovi do 8 biliona dolara.
• Brana „Sj angđijaba“, završena 2014. godine – 6,3 milijarde dolara.
• Most Hongkong–Džuhaj–Makao, završen 2017. godine – 10,6 milijardi dolara.
• Novi grad Nanhui, završen 2020. godine – 4,5 milijardi dolara.

Svi ovi projekti finansiraju se kreditima koje kompanije „ljušture“ uzimaju u ime lokalnih uprava. Prema istraživanju S&P Global, 90% državnih preduzeća ima dug koji je 18 puta veći od njihove neto dobiti. Ovaj nivo zaduženosti pokazuje koliko je poslovni sektor naduvan kreditiranjem.

Lokalne uprave podnose projekte Nacionalnoj komisiji za razvoj i reforme – instituciji odgovornoj za izradu nacionalnog investicionog plana i odobravanje predloženih projekata. Kada ona odobri infrastrukturni projekat koji lokalne uprave vode preko kompanija „ljuštura“, to je signal da kompanije ispunjavaju uslove za dobijanje kredita.

Kineski gradovi duhova

Kina je nadaleko poznata po svojim „gradovima duhova“. Kangbaši, okrug Čengong, grad Ordos, Jingkou i Đunming samo su neki primeri. Ovi gradovi puni su stambenih zgrada, a prosečan udeo nenastanjenih stanova u 2021. godini iznosio je 12,1%. Govorimo o 50 miliona stanova koji stoje prazni. U poređenju sa udelom od 5,6% u SAD, 2,8% u Nemačkoj ili 8,2% u Francuskoj, možemo da uočimo problem u nastojanju Kine da stvori razvijeno tržište nekretnina.

Ovi projekti donose sve niže prihode. Prema Global Property Guide, svako ulaganje u nekretnine koje donosi prinos manji od 3% godišnje smatra se „signalom za uzbunu“. Takav je slučaj u kineskim gradovima poput Pekinga, Šangaja, Šendžena, Čengdua i Guangdžoua. Ni u jednom od njih godišnji prinos od izdavanja nekretnina ne premašuje 3%, prema podacima iz 2018. godine.

Investicije realizuju tri strane: lokalne uprave, zajednička preduzeća sa kineskim i stranim učešćem i privatna preduzeća.

Dug u Kini

Pošto lokalne uprave ne mogu da emituju obveznice osim preko kompanija „ljuštura“, odnos kineskog državnog duga prema BDP-u na prvi pogled izgleda prihvatljivo. Tokom 2022. godine iznosio je 76,9% BDP-a. Ako tu vrednost uporedimo sa 129% u SAD, 91,5% u evrozoni ili zapanjujućih 263,9% u Japanu, Kina ne izgleda loše, čak i uz rastući odnos duga prema BDP-u.

Ali slika se menja kada pogledamo korporativni dug. Tokom poslednjih deset godina on premašuje 100% BDP-a i nastavlja da raste.

Prema Bloombergu, odnos kineskog duga prema BDP-u dostiže 280%, bez uključivanja hipotekarnih kredita u zemlji. Prema podacima Statiste, oni su krajem 2022. godine iznosili 40 biliona juana, odnosno više od 560 milijardi dolara – 3,11% BDP-a.

Ovi podaci, zajedno sa budžetskim deficitima Kine tokom poslednjih 35 godina – uz izuzetak 2006, kada je zabeležen suficit od 0,58% – navode nas da se zapitamo kako zemlja uspeva da održava sav taj dug u trci da prestigne SAD.

Centralna vlada štampa onoliko novca koliko želi, dok lokalne uprave uzimaju kredite preko kompanija „ljuštura“, koristeći državnu imovinu kao obezbeđenje.

Prema Gaju Išervudu, višem savetniku u KPMG China:

„Dug, uključujući bankarske zajmove, korišćen je za finansiranje najvećeg dela ovog rasta.“

On zatim ističe da je u poslednje vreme više od 70 kompanija za izgradnju i razvoj nekretnina bankrotiralo, uključujući i privatna i državna preduzeća. Prema njegovom mišljenju, problemi koji stoje iza kineskog balona nekretnina jesu „loše upravljanje, špekulacije i prekomerna zaduženost“.

Pošto Kina sve češće trguje sa drugim državama u juanima, potražnja za kineskom valutom raste. Među važnim trgovinskim partnerima Kine osam država dogovorilo je trgovinu sa njom u juanima – Rusija, Brazil, Pakistan, Irak, Argentina, Bangladeš i Saudijska Arabija. Tako vrednost juana zasad ostaje stabilna.

Ekonomska moć Kine danas

Danas je Kina druga najveća ekonomija sveta, posle SAD, prema nominalnom BDP-u, i prva kada se BDP prilagodi paritetu kupovne moći. Njen BDP premašio je 18,7 biliona dolara 2024. godine, odnosno gotovo 18% svetske ekonomije, a zemlja je postala najveći industrijski proizvođač na planeti. Ipak, od same veličine još je upečatljiviji tempo. Taj rast ostvaren je za četvrt veka, tokom kojeg je Kina prešla put za koji su drugima bile potrebne čitave generacije.

U odnosu na broj stanovnika, brojke su još impresivnije. Između 2000. i 2024. godine BDP po glavi stanovnika porastao je gotovo 14 puta – sa oko 960 na više od 13.100 dolara. Industrijska proizvodnja po stanovniku povećana je približno deset puta, a proizvodnja električne energije po stanovniku gotovo sedam puta, pri čemu Kina danas proizvodi oko 30% električne energije na planeti.

Druga dimenzija kineske ekonomske moći jeste trgovina. Kina je postala najveći svetski izvoznik robe i danas učestvuje sa oko 12–13% u svetskoj robnoj trgovini, u poređenju sa svega 3–4% 2000. godine. Kod izvoza taj udeo raste na gotovo 15%, odnosno približno jedan od svakih sedam dolara svetskog izvoza.

Još upečatljiviji od procenata jeste broj država kojima je Kina postala glavni trgovinski partner. SAD su 2000. godine dominirale svetskom trgovinom kao glavni partner oko 80% država, dok je Kina bila na prvom mestu u svega 33 zemlje, uglavnom susedne ili one sa zategnutim odnosima sa Vašingtonom. 

Četvrt veka kasnije slika se potpuno preokrenula: Kina je danas glavni trgovinski partner za oko 128 od ukupno 190 država, dominirajući u Aziji, Africi, Južnoj Americi, na Bliskom istoku i u Okeaniji. Prekretnica je ponovo bilo pristupanje STO 2001. godine.

Tržišta u usponu i inovacije

Ako su balon nekretnina i dug ranjiva strana kineske ekonomije, ubrzani tehnološki razvoj njena je impresivna strana. Za manje od dve decenije Kina je prešla put od „fabrike jeftinih proizvoda“ do svetskog lidera u industrijama budućnosti.

Najbolji primeri su električni automobili, litijumske baterije i solarni paneli. Kina danas proizvodi više od 80% svetskih solarnih panela i baterija, kontroliše više od 70% globalne proizvodnje električnih automobila (BYD je pretekao Teslu, a udeo električnih automobila na domaćem tržištu skočio je sa 6% 2020. na gotovo 50% 2024. godine), dok su sektori čiste energije 2024. prvi put premašili 10% BDP-a zemlje.

Tempo se vidi i u infrastrukturi. Za samo petnaest godina Kina je izgradila najveću mrežu brzih železnica na svetu – više od 48.000 kilometara, odnosno dve trećine ukupne svetske mreže. Instalira više industrijskih robota nego sve ostale zemlje zajedno, druga je na svetu po izdvajanjima za istraživanje i razvoj i podnosi najviše patentnih prijava.

Druga strana medalje jeste to što je veliki deo ove ekspanzije podstaknut ogromnim subvencijama i jeftinim kreditima, što stvara višak kapaciteta i cenovne ratove koji izazivaju nezadovoljstvo na Zapadu. Ali brzina i razmere transformacije nesumnjivo ostaju impresivne.

Šangaj – budući svetski centar trgovine plemenitim metalima

Jedna od slabije medijski praćenih, ali značajnijih ambicija Kine odvija se na tržištu plemenitih metala, naročito zlata. Kao najveći proizvođač i potrošač zlata na svetu, Kina sada želi da ima uticaj i na određivanje njegove globalne cene.

Instrument je Šangajska berza zlata (Shanghai Gold Exchange, SGE), osnovana 2002. godine, koja je postala najveća berza fizičkog zlata na svetu. Za razliku od zapadnih tržišta – COMEX-a i Londona, gde dominiraju transakcije „papirnim“ zlatom, SGE naglašava fizičku isporuku preko 69 sertifikovanih trezora u 37 regiona. Kina je 2016. godine uvela referentnu cenu zlata izraženu u juanima – direktan izazov ceni LBMA, izraženoj u dolarima i utvrđivanoj u Londonu više od jednog veka.

Najnoviji korak je međunarodna ekspanzija. Nakon što je 2014. godine otvorila međunarodni segment za strane investitore, SGE je u junu 2025. otvorila svoj prvi ofšor trezor u Hongkongu, kojim upravlja Bank of China, uz nove ugovore denominovane u juanima. Tako Kina prvi put može da uvozi zlato u sopstvenoj valuti. Sledi izgradnja čitave mreže trezora u Aziji, Evropi i na Bliskom istoku.

Logika je ista kao u ostatku kineske strategije. Zlato, univerzalno priznato kao monetarna imovina, postaje sredstvo kojim juan krči put u međunarodne transakcije, zaobilazeći dolar. Za tržište zlata to znači referentnu cenu koja je sve manje usredsređena isključivo na Zapad.

Zaključak

Iako deluje da je kineska ekonomija podsticana dugom već trebalo da se uruši, centralna vlada izbegava takav ishod štampanjem novca. Način na koji lokalne uprave pokreću infrastrukturne projekte, prebacujući dug na korporativni sektor, takođe i dalje održava sistem u funkciji.

Priča o Kini sama po sebi je impresivna. Zemlja koja je nekada činila gotovo trećinu svetske ekonomije, a zatim doživela slom tokom „veka poniženja“, za samo pet decenija uzdigla se od gladi u Maoovoj eri i BDP-a od oko 156 dolara po stanovniku do statusa druge najveće ekonomije sveta.

Postala je fabrika planete i glavni trgovinski partner više od 120 država, lider u električnim automobilima, solarnim panelima i brzim vozovima. A sada, preko Šangajske berze zlata, polaže pravo čak i na ulogu u globalnoj monetarnoj arhitekturi.

Nijedan sistem zasnovan na kreditima nije savršen, ali samo će vreme pokazati da li je tvrdnja da kineske finansije funkcionišu optimalno opravdana. Centralna vlast koja kontroliše društvo, nije sposobna da reši svoje finansijske probleme i namerno obezvređuje sopstvenu valutu predstavlja napad na slobodnu ekonomiju.

Dug je više puta pokazao koliko težak teret može da bude: i sama kriza 2008. godine izbila je zbog njega.

Svaki put kada dug uđe u monetarni sistem u sadašnjem modelu bankarskog sektora, on obezvređuje novac. To dovodi do rasta cena, a centralne banke povećavaju kamatne stope kako bi obuzdale inflaciju. Nakon povećanja kamata već odobreni krediti postaju skuplji i biće otplaćivani novoštampanim novcem ili novim kreditima.