20 lira Italijanski zlatni dukat Umberto I

Istorija

Dinastija Savoja i italijanski zlatni dukat od 20 lira

Stvaranje italijanskog zlatnog dukata od 20 lira se može pripisati jednoj od najstarijih kraljevskih porodica na svetu, tačnije, dinastiji Savoja. Nasleđe dianstije Savoja je počelo pre skoro hiljadu godina na maloj teritoriji Alpa između Švajcarske, Francuske i Italije. Ono što je posebno interesantno je da tokom vekova koji su usledili, dinastija Savoja nije proširila svoje teritorije tradicionalnim putem, tj. osvajanjem silom, već sklapanjem pogodnih brakova i podsticanjem saveza. Iako je dinastija nekoliko puta gubila teritorije od većih regionalnih igrača poput, na primer, Napoleona Bonaparte, uvek je nekako uspevala da vrati svoju zemlju, pa čak i nekoliko dodatnih.

Početkom 19. veka, Italija je bila deo Francuskog carstva, ali zbog Napoleonovog poraza u odlučujućoj bici kod Vaterloa, carstvo je palo, a francuska vladavina nad Italijom okončana. Italija je bila podeljena na regije, od kojih su mnoge postale satelitske države Austrije, kao nagrada za učešće Austrije u Napoleonovim ratovima. Dinastija Savoja je imala više sreće u podeli Italije, dobivši autonomnu upravu nad ostrvom Sardinijom i severozapadnim delom Italije koji se graniči sa Francuskom. Novi region je nazvan Kraljevinom Sardinijom i postao je jedan od tri najveća regiona u Italiji.

Neujedinjena Italija nije imala centralnu upravu niti jaku vojsku, baš kao što je Austrija i planirala, što je samoj Austriji omogućilo da lakše indirektno upravlja velikim delom italijanskih teritorija. Sredinom 19. veka počinje snažan revolucionarni pokret pod vođstvom nacionalista koji su želeli da ujedine Italiju. Posle nekoliko pobuna protiv austrijske vladavine u velikim severnim italijanskim gradovima, Kraljevina Sardinija, željna proširenja svojih teritorija, odlučuje da objavi Prvi italijanski rat za nezavisnost protiv Austrijanaca. Na nesreću revolucionara, kampanja se brzo završava posle nekoliko presudnih poraza od austrijskih snaga. 

Povređena, ali ne i pobeđena, Kraljevina Sardinija pokušava to isto deceniju kasnije sa Vitoriom Emanuelom II (otac Umberta) na čelu, objavljivanjem Drugog italijanskog rata za nezavisnost Austrijancima 1859. godine. Ova kampanja se pokazala uspešnijom, delimično zahvaljujući vojnoj podršci koju je pružio Napoleon III i snažnijem i organizovanijem nacionalističkom pokretu na čelu sa poznatim italijanskim revolucionarom Đuzepeom Garibaldijem. Nakon dve godine krvoprolića, Vitorio Emanuele II je uspeo da obezbedi sve delove Italije osim Rima i venecijanske regije na severoistoku. Nakon toga, 1861. godine je proglašena Kraljevina Italija, sa kraljem Vitoriom Emanuelom II kao vladarom. To gotovo pedesetogodišnje nastojanje da se Italija ujedini rezultirao je i uvođenjem zlatne lire, na kojoj je prikazan pobednik, kralj Vitorio Emanuele II i kraljevski grb njegove dinastije Savoja. Mnogi su smatrali kralja Vitorija ocem otadžbine zbog uloge koju je odigrao u ujedinjenju Italije. Iako nije jedina osoba odgovorna za ujedinjenje Italije, on se svakako pokazao kao veliki diplomata i vojni strateg. Kralj Vitorio Emanuele II je čvrsto vladao Italijom sve do svoje smrti 1878. godine, kada je presto pripao njegovom sinu Umbertu I.

Zlatni dukati lire ujedinjuju italijanski novac

Dinastija Savoja ne samo da je uspela da ujedini Italiju, već i kovani novac ove zemlje. Pre ujedinjenja, običaj je bio da svaka veća regija izdaje sopstveni novac. Na primer, Papske države, odnosno deo Italije kojim je vladao papa, koristile su novac skudo, Kraljevina Napulj je trgovala novcem piastra, Lombardija-Venecija je kovala novac fiorin, a Kraljevina Sardinija je izdavala lire. Nove zlatne lire su bile nastavak novca koji je koristila Kraljevina Sardinija. Razlog za izbor lire iz Sardinije je bila činjenica da je ona već bila izrađena 1816. godine da bi dostigla francuski zlatni franak u smislu finoće i težine. To je omogućilo da se koristi unutar Francuske jednako kao i franak, a i da se franak koristi unutar Sardinije: tako je olakšana trgovina i razmena robe. Pored toga, francuski zlatni franak je bio za vreme italijanskog ujedinjenja novca velika regionalna valuta, pa je odluka da se lira bazira na francuskom franku imala još više smisla. Nova uniformnost zlatne lire je podstakla trgovinu unutar Italije i takođe doprinela tome da Italija bude jedna od osnivača prve velike evropske valutne unije, Latinske monetarne unije.

Italijanski zlatni dukat od 20 lira je bio deo evropskog zlatnog standarda

Italija, Francuska, Belgija i Švajcarska su 1865. godine osnovale prvu veliku valutnu uniju u Evropi pod nazivom Latinska monetarna unija. Unija je bila pokušaj da se novac tih zemalja ujedini u jedinstvenu valutu. Osnivači unije su se složili oko ujednačene finoće i težine njihovog kovanog novca, koji je trebalo da bude jednak francuskom srebrnom i zlatnom franku, što je Kraljevina Sardinija već učinila 50 godina ranije, kao i oko toga da međusobno jednako razmenjuju zlatni i srebrni kovani novac, bez obzira na to da li nosi drugi dizajn, lik ili naziv. Odnos dva plemenita metala je takođe standardizovan, sa 4,5 grama srebra jednako 290322 grama zlata, tj. u razmeri od 15,5 na prema 1. Ta standardizacija je olakšala i pojednostavila trgovinu među zemljama članicama i smatrala se privlačnim konceptom, što je dovelo do toga da se i druge evropske zemlje pridruže. Iako je unija imala brojne propuste, a jedan od njih je da su pojedinačne vlade preterivale sa izdavanjem papirnog novca preko predviđenog fiksnog iznosa koji je postavljen između papirnih novčanica i kovanica od plemenitih metala, svi ti propusti su bili posledica loše procene ljudi, a ne neuspeh samog ujedinjenja kovanica od plemenitih metala. Uprkos tome, unija se proširila do početka Prvog svetskog rata, a prestaje postojati deceniju kasnije, 1927. godine.

Italijanski zlatni dukat od 20 lira i kralj Umberto I

Kao i svi članovi kraljevske dinastije Savoja, i princ Umberto I je dobio najbolje moguće obrazovanje. Ipak, uprkos obrazovanju, od njega se očekivalo da će se posvetiti vojnoj karijeri, posebno ako se uzme u obzir da revolucionarni rat za ujedinjenje Italije u to vreme još uvek traje. Svoju karijeru je započeo kao kapetan u vojsci Sardinije gde je, zajedno sa svojim saborcima, vodio nekoliko odlučujućih bitaka protiv austrijskih snaga tokom drugog i trećeg italijanskog rata za nezavisnost. Svojim herojskim držanjem u mnogim bitkama izvojevao je nekoliko odlikovanja i dobar položaj za svoje građane.

Posle smrti kralja Vitoria Emanuela II 1878. godine, princ Umberto I postaje drugi kralj ujedinjene Italije. Neki bi rekli da je njegova vladavina bila kontroverzna. Sa jedne strane je nazivan dobrim kraljem, jer je nekoliko puta tokom svoje vladavine pokazivao brigu i empatiju za obične ljude. Na primer, kada su velike poplave pogodile Veneciju, otišao je u pogođena područja da organizuje humanitarni rad. Takođe, kada je katastrofalan zemljotres uništio italijanski grad Kazamičolu 1883. godine, kralj Umberto se ponovo uključio, nudeći i finansijsku i ličnu pomoć. Ponudio je sličnu pomoć i godinu dana kasnije kada je izbila epidemija kolere u južnim delovima Italije. Sa druge strane, kralja Umberta I nisu voleli pripadnici levičarskih krugova. Njegova nepopularnost u ovoj grupi se može delimično objasniti njegovim kolonijalnim poduhvatima u Africi, koji su donekle bili neuspešni, a i time što je njegova vladavina bila povezana sa porastom konzervativnih elemenata u italijanskoj vladi.

Vladavina kralja Umberta I je okončana 1900. godine, kada ga je ubio italijanski anarhista u znak odmazde zbog toga što je predvodio ustanak u Milanu. U pokušaju da uspostavi red tokom ustanka, italijanski general je naredio svojim ljudima da pucaju na pobunjenike. Posle ustanka, kralj Umberto je odlikovao generala za uspešno uspostavljanje reda na ulice Milana. Zbog Umbertovog postupka prema generalu, anarhista je odlučio da ubije kralja.

Uprkos tome što je Umberto vladao duže od svog oca, kralja Vitoria Emanuelea II, zlatni dukati od 20 lira sa njegovim likom su mnogo malobrojniji. Tačnije, iako je kralj Umberto I vladao do 1900. godine, poslednji zlatni dukati od 20 lira na kojima je prikazan njegov lik su iskovani 1897, tri godine ranije.